Danas je subota 18. Januar, dan je bio topliji, vazduh je bio čistiji, nije bilo magle ali je periodično vonjalo na govna. Mnogo toga se promenilo po Beogradu: i zgrade i ljudi i govna. Nedostaju neke zgrade, po koja klupa koja odjednom završila u obližnjem restoranu, po koje drvo iz detinjstva u parkiću a po mišljenju nekog iz Zelenila kome to prvi posao u životu i preko stranke, silne kuće po Zvezdari zamenjene za demokratsku novogradnju, ostali ljudi bez posla pa nisu imali čime da održavaju kuću u demokratiji. Kuća dve da nestanu pa i djene djene ali da cela ulica bude gubitnik tranzicije, to malo da izvinite...
Setih se tako jedne kuće i pokojnog komšije, dede mog ortaka, predratni majstor. On je živeo svoj život tempom vremena u kom je rodjen. Uopšte nije hteo da prihvati novotarije i tehnološka čuda muda. Tako sam ja jednom zgodom bio kod tog ortaka tokom NATO bombardovanja i začule se sirene za opasnost.
- "Šta sad ovo sviraju?" - upita deda
- "Počinje američki napad na nas komšija" - objasnih staroj generaciji koja je rat preżivela
- "A? Prešli granicu? Miro, daj da ručamo - prelaze granicu", povika komšija...
Komšija nenaviknut na novu tehnologiju smatrao da imamo četri sata fore dok stignu do Beograda...
Setih se tako jedne kuće i pokojnog komšije, dede mog ortaka, predratni majstor. On je živeo svoj život tempom vremena u kom je rodjen. Uopšte nije hteo da prihvati novotarije i tehnološka čuda muda. Tako sam ja jednom zgodom bio kod tog ortaka tokom NATO bombardovanja i začule se sirene za opasnost.
- "Šta sad ovo sviraju?" - upita deda
- "Počinje američki napad na nas komšija" - objasnih staroj generaciji koja je rat preżivela
- "A? Prešli granicu? Miro, daj da ručamo - prelaze granicu", povika komšija...
Komšija nenaviknut na novu tehnologiju smatrao da imamo četri sata fore dok stignu do Beograda...