(ili neka moja razmišljanja o životu inspirisana ko zna čime)
MOGUĆE SUTRA - 8.DEO
Neverovatno….nekoliko sekundi pogleda ….nekoliko trenutaka kada nije postojalo ništa ….bezvremenski prostor koji samo želi da traje. Zora se malo trgnu, kao da prekida misao, okret na levo….prilično žustar….podseća na beg i odšeta medju stolove. Petre, pobogu, idi za njom…..ma ne, ona radi sad……idi…..ne sad…...nestaće….naći ću je….i dalje sedi prateći je pogledom. Provlači se izmedju gostiju, osmehom nudi ruže….Vidi on poglede muškaraca i zna da znače divljenje….a zna kako i njegov pogled izgleda….užasno ga privlači….
Izlazi napolje i pali cigaretu. Hladan vazduh ga osvežava i prija….nije ni kaput poneo….razmišlja o njoj. Nikada nije osetio ovoliku privlačnost a da reč progovorio nije…. Kao da mu je ukrala pogled…e, baš tako….svuda je ona….u glavi mu je zaposela misli izazivajući čudan osećaj da nije samo svoj….
Otvaraju se vrata i ona izlazi….zastala je da zakopča kaput dok je korpu u koju je stavila šal, rukavice, kapu i spakovane salonke spustila na beton….glava joj gleda na dole…..uvojci, još topli, igraju se na ledenom vazduhu….
Gleda je i …...impuls…..nesvesno joj je prišao i stao ispred nje čekajući da podigne pogled. Oči ga pogledaše…i blagi osmeh u njima….. sekundi , uzeo je za obe ruke privlačeći je sebi i istovremeno je naslanjajući ledjima na zid zgrade…..Iznenadjena nije stigla ni da reaguje…Ledja joj dodiruju zid…..šake su joj iznad glave naddlanicom leže na rapavom hladnom zidu…..samo je gleda i blago otvara svojim šakama njene da budu prsti ispruženi…oni se lagano opuštaju jer se ne plaši za divno čudo, tek je samo zatečena više sobom nego njime…..njegovi dlanovi poklopiše njene…nema snage da se odupre njihovom dodiru ....to dlanovi pričaju, prepoznaju se ….….samo su joj oči još iznenadjene oivičene ipak sa malo straha. Jedan uvojak se zalepio za usnu….kao magnet ga privlači…..prosto ga zove….spušta usne nežno na njene ….od hladnoće jedva da je osetila dodir….nežan je….prolete osećaj kroz telo…njene usne blago rastavljene kao da čekaju…oči još uvek otvorene….pokret glavom i opet….strasnije …..i još strasnije…to usne pričaju …. Usne i dlanovi snagom svojom ih rastaču… samo osećanja od kojih tela im lomna postaju ….to damari ih lome, čine podatnim i pomalo snenim….kao da ih u trans uvode i nikakve misli po njima ne hode….usne i dlanovi ih svojim putem vode….putem osećaja sada…putem napokon dodirnutih nada….bez vremena…bez bremena…oboje razumeju taj govor dlanova i usana….jezik bezvremena….
Otvoriše se ulazna vrata sa treskom i smeh preplavi pločnik ispred restorana…
Ona se prenu…..izmigolji se i otrča od njega noseći svoje dlanove i usne….Trčala je svesna da su joj usne crvene…nabrekle od poljubaca….svesna zvonjave u sebi I želje …upravo je to i uplašilo…jačina svega što je osetila. Ne plaši se ona njega već sebe. Zato trči….samo impuls brži od misli . Ali od sebe se ne može pobeći….zna I sama, ali ipak beži…..bar ima osećaj da beži….
Neočekujući da se pobeći od ovakvog trena Petar osta gledajući kako trči..samo je mogao pogledom da je isprati. Pali cigaretu….da smiri nemire u sebi . Korpa ostade ispred vrata…uzeo je i stavio u kola……valjda će doći u restoran….moguće sutra….
PS Dobro jutro blogeri
,
ima još jedan deo....za tebe 
