(ili neka moja razmišljanja o životu inspirisana ko zna čime)
MOGUĆE SUTRA – 5. DEO
Danas je radila u butiku pre podne. Vraća se kući da se malo odmori pa na pijacu po ruže. Majka ko majka…”Pa zar moraš svakog dana Zoro…..nije ćerko o glavu baš toliko. Daleko ti je do tamo, pa opet pešačiš I mrzneš uveče…..odmori neko veče kući u toplom” govori mati sipajući joj pileću supu….pravu domaću ….ma osetila je Zora miris još u hodniku. Zna mati da badava govori…..zna…ali svejedno govori da joj duša bude mirna svesna da je kći neće poslušati jer kad ta zacrta plan I program samo viša sila može da je spreči. Zora ćuti I jede sa uživanjem…..ma jedva promrmlja “Ne brini mama, nije mi hladno” izmedju dva srka supe koja krepi dušu, doduše promrzlu ali ni za živu glavu to ne bi priznala majci. Stara bi se samo još više sekirala a to ne vodi ama baš ničemu. Kao I obično od svega je majku sklanjala….od problema, neplaćenih računa, svojih razmišljanja….samo da što duže bude sa njom jer ona je jedina koju još ima. Posle ručka se šćućurila u svom krevetu….mir I misli doneše opet osećaj da joj nedostaje. Prosto je fizički osećala taj nedostatak. Bože, kako ga je volela a I on nju…..i dalje ga voli iako nikada više neće moći da se dodirnu, ni pogledaju…..nikada…..grozna reč, tako konačna…reč bez šanse….i zašto se ta reč zalepi za one koji su sretni I vole pa tako lepo I životno voljenje preseče. Prosto se kao čičak za njih zakači I ostaje zakačena celoga veka. Vučeš tu reč za sobom a ona vuče tebe. “Ma…..opet sam pobegla u prošlost…..ajde Zorice, vreme je za posao” tera samu sebe da ide dalje….dalje od nikada. Ne treba Zoru niko da ganja da ide napred…..ta ima korbač u rukama I sama sebe tera da pravi korake u napred. Ipak, u prošlosti je nekako lepo i toplo…sigurno i nežno…ljubavno i strasno…. “Zorice…..pokret” podviknu sama sebi.
Otišla je na cvetnu pijacu….smrzla se usput ali je nabavila divne ruže…..a sad kući, da popije kafu sa majkom, da se ugreje pa opet u hladnu noć. Ruže iznosi na terasu da budu na hladnom….zna im narav a zna vala I svoju….i ova misao što joj je povazdan u glavi….ha……od kad joj se to nije desilo….možda će ga videti i ove večeri…pobogu Zorice koji ti je djavo to je samo slučajnost…..čovek koji sedi sam u restoranu….ali….taj razgovor bez reči …..i ovaj osećaj znan što zvoni…možda…
Zamišljeno korača ulicom ne primećujući hladnoću, kao I obično, kada je skoncentrisan na nešto. Razmišlja o Nemcima, poslu, putu….o tih pet dana gde će mu nedostajati njegov mir.....posebno uveče. Dolazi do kuće uz pratnju vetra I pogled pade na dve ruže. Svaka se šepurila u svojoj vazni. Negde je pronašao zaturene te dve vazne poklon od ko zna koga. Otvorili se cvetovi…..lepe su….”Pero brate…od kad ti gledaš ruže I još primećuješ da su lepe? Do sad si samo kupovao cveće nemajući pojma šta kupuješ već samo kažeš cvećarki da hoćeš veliki buket i elegantan…One ti spreme najskuplji, platiš I nosiš…..gotov sam….Pero kriziraš “ sam sebi mumla u bradu. Ručak, pa odmor pa plan za Nemce….do večeras….možda I dodje opet….ma sve je to slučajnost….ali ovaj osećaj znan što zvoni…..možda…
On sedi, na istom mestu, u isto vreme, za istim stolom...čovek bi rekao odstutnog pogleda gleda kroz izlog restorana.....ali je ipak jako skoncentrisan na čekanje.....a šta čeka nema pojma.
Ona hoda užurbano svojom maršutom kroz hladnu noć .....približavajući se restoranu očekujući ....a šta očekuje nema pojma.
Vrata se otvaraju...on je odmah uočio....zapravo, više osetio njed dolazak jer mu je stub zaklanjao pogled na ulazna vrata....ona ulazi unoseći ledenu gospu na rumenim obrazima. Gura korpu ispred sebe i brzo zatvara vrata. Ispod kape štrikane kao šešir ispadaju hladni uvojci. Poskakuju nestašno milujući hladnu kožu lica. Okreće glavu po restoranu brzim pogledom procenjujući situaciju a oni nestašci malo malo pa pokušaju da poljube usne....sve misliš idu namerno u kontra pravcu od glave. Skida rukavice i malo olabavljuje šal ....okret glave u levo...uvojak poljubi napokon usne.....pogled u pogled....uvojak se vratio na mesto i smirio....ona samo stoji i gleda u njega....on samo sedi i gleda u nju. Vazduh spakovan u tri dužna metra ih samo spaja i deli....nema reči da ih spajaju.....nema reči da ih razdvajaju.....samo osećaj.
On ustaje....rekao bi nešto ali šta.....ne pada mu ništa na pamet, prosto neverovatno, te samo tako stoji kraj stola i gleda u te oči.
Ona pravi dva koraka prema njemu.....rekla bi nešto ali joj ništa ne pada na pamet.....čak ni da ponudi cvet....samo bez reči ostavlja ružu kao krv crvenu na sto ne skrečući pogled sa tih očiju.
On pruža novčanicu opet bez reči pri čemu im se prsti samo dotakoše....njegovi topli a njeni hladni...lagani udar prepoznavanja osetiše oboje ...da zabašuri nelagodu bakšiš daje u jedva primetnom osmehu .....ona hvata taj osmeh u letu i zahvali istim takvim, skoro nevidljivim....tren u trenu.....oko u oku....okret i ide dalje noseći nemir u sebi i njega u zenicama.....on seda, ispraća je pogledom....ona oseća njegove oči na ledjima.....Kod stuba kraj ulaznih vrata susretoše se opet.....njegov pogled otvorenog oka isprati njen sam kraj smedjeg pogleda u zagrljaj ledene gospe.....
PS Dobro vam nedeljno jutro blogeri.....lep dan želim....
))