Možda imam neku bolest.
Jutros se vraćam iz šetnje, kad ugledam psa kako ide prema meni. Crno-beli, mešanac boksera i doge, slutim. Izgleda opasno, pomalo kao da reži, i ja odjednom shvatim da će me napasti. Gazde nigde na vidiku, ali ljudi već ima uokolo, ako sad počnem bežati, ispast ću smešan, jer možda me uopće neće napasti. Pas zastaje na tri metra od mene. Diže glavu; znači, napast će me. Zalaje; znači neće. Zareža muklo; znači hoće... Oteglo se to smenjivanje predznaka, imao sam osećaj da je prošlo pola sata, a prošle su možda dve - tri sekunde i evo, pas je prošao mirno kraj mene, strpljen, spašen, skvašen...
Ali negde oko podne, kad sam se vraćao s jutarnje liturgije, na pešačkom prelazu ugledam ogroman kamion natovaren ne tako velikim, ali ipak popriličnim žutim bagerom. Impresioniran golemim mašinerijama, zastanem na zebri da ih propustim. U tom mi se trenutku učini da bager klizi; mogao bi ispasti iz kamiona i pokositi me namrtvo - ako se otkači. Ako uopšte klizi; možda mi se učinilo, možda je i dalje solidno pričvršćen za trup kamiona, i evo ga, gledam, stoji nepomično, kao da je prirastao... A opet, taj veliki točak bagera, nije li već prešao rub, a cela žuta skalamerija ne naginje li ipak prema meni? Možda još stignem pobeći, ali ako sad napravim trzaj ili ako zalegnem naglo ovde na ulici, ljudi bi mi se mogli smejati. Zar da ispadnem smešan zbog nekakvog priviđenja? O bože, te dve - tri sekunde. Prođi već jednom, čekaju te.... I prođe kamion, bager na njemu, ja čudom neozleđen.
A predveče, upravo posle ručka, kad sam išao uplatiti listić lota, začujem zujanje u zraku; na oko 3 metra visine ugledam neku odvratnu bubu. Ako je stršljen, mogao bi me ubosti u vrat i tako usmrtiti. Ako je osa, i to bi moglo biti gadno. A možda je obična zunzara ili ko zna kakav neopasan insekt... Jedva gledajući, jer je sunce bilo nasuprot, shvatim da je ipak reč o stršljenu. Najradije bih dao petama vetar i pobegao od strašnog stvorenja, ali leto je, sve je puno ljudi, mogao bih ispasti budala kao niko pre i niko posle. I zaista, kad je insekt skrenuo desno od mene, u senku, ja jasnije vidim kako je reč, verovatno, o smrdljivom martinu. Ali kad mi je došao iza leđa, po zvuku bih opet rekao da je stršljen.
Znojio sam se, vrtelo mi se u glavi; krenuo sam prema obližnjoj klupi, premda je na njoj već neko sedeo, krenuo sam, ali nisam stigao. Sve se okrenulo, video sam izborano sivilo pločnika kako mi ispunjava vidokrug koji se ionako mračio. Padao sam u nesvest, ravno na glavu. Palo mi je na pamet da je možda dovoljno vruće, pa da se asfalt počeo topiti; to bi mi moglo uštedeti ozledu glave, ali znao sam da je to iluzorna ideja.
Da vrištim? Niko mi ne bi stigao priskočiti u pomoć, a mogao bih, uz to, ispasti smešan, u slučaju da se pokaže kako je pad ipak bezazlen. Jedina mi je šansa da u ovoj kobnoj sekundi promenim zakone fizike, tako da padnem na asfalt u svetu u kojem to nije nimalo opasno. Na kraju krajeva, nisu li moji vlastiti mentalni napori učinili da ispadne kako je bager ipak solidno uglavljen, da je pas ipak dobroćudan, a stršljen da nije stršljen nego... kvragu, da se ne bi ipak pokazalo kako je to ipak...
Arguihhh! Koncetriši se! Padaš na asfalt. Menjaj prirodne zakone. Menjaj sebe. Menjaj svet. Još par stotinki, to ti je jedina šansa.
.
