Modni detalj

[hakim bej]

Kad god covek pokusa da poleti ili makar malo da krene napred, uvek oseti kocnicu koja ga vuce nazad, koja mu ogranicava kretanje.
Statisticki gledano, savremeni covek najveci deo svog budnog zivota trosi na savladavanje otpora, na podizanje tegova koji mu sprecavaju pokret.
Reci cete: zasto ne odbaci tegove?
Ne moze. Ako covek odbaci tegove jako ce se razlikovati od vas, savremenih ljudi sa tegovima. Tada ce biti lincovan, proteran ili makar ignorisan kao neprilagodjen.
Svi mi vucemo neke tegove: proslost, krivicu, imetak, imidz, navike, poroke, bogatstvo, brigu o izgledu, potrebu za prihvatanjem...
Osloboditi se tegova znaci odbaciti teret, ali i imetak. Jer ljudi veruju da oni poseduju taj teret, i da je posedovanje lanaca i tereta svojevrsno bogatstvo.
Zato svoje kugle poliraju, pozlacuju, oblace, daju im imena ili cak ljudske osobine. Rado ih pokazuju i govore o njima, uporedjujuci ih sa drugim kuglama.
Oni sa manjim kuglama imaju vece sanse da se oslobode, i vecu slobodu kretanja; pa ipak, nesrecni su jer nemaju vece kugle.

Od cega se sastoji vasa kugla? Kakvim je blagom punjena pa vam ne dozvoljava da se prepustite vetru, kao Forest Gamp na primer?
Da li bi mogli koliko danas da odletite na Cejlon, i na prijatnih +31 uzivate u zvucima okeana? Sta je to sto vam ne dozvoljava da dozivite topao februar na Kopakabani?
Sta je to sto vas drzi vezanim?
Da li vredi?
Sta bi izgubili kada bi pokidali lanac?

 

[hakim bej]

Citao sam negde da je glavna kocnica strah. Nabrojani su jos neki razlozi, ali se svi oni manje-vise svode na strah.
Na prvom mestu je strah od gubljenja sigurnosti. Ovaj strah je toliko jak i iracionalan da ce ljudi radije birati sigurnu propast od nesigurnog puta.
Drugi strah je strah od neuspeha. Za analizu ovog fenomena potrebna je cela tema, a za lecenje je potrebno ponovno vaspitanje.
Kada covek uradi ono cega se najvise boji, naucice da kontrolise strah.
Sumnja u samog sebe se svodi na strah od neuspeha, ali se dodaje element krivice. A krivica je osecanje koje traje i boli kao slomljen zub.
Ljudi su inertna bica, a inercija se prevodi kao lenjost. Svaka promena stvara bol. Ono sto je neobicno je da cak i promena na bolje u pocetku izaziva bol.

 

[Svetozar ot Ružičić]

Kad god covek pokusa da poleti ili makar malo da krene napred, uvek oseti kocnicu koja ga vuce nazad, koja mu ogranicava kretanje.

Kretanje bez gravitacije ne ide. Otputuj na mesec pa mi javi da li je tamo lakse da se kreces nego ovde.

Sloboda postoji samo u relaciji sa ogranicenjem i samo u prisustvu najveceg ogranicenja moze da postoji najveca sloboda. Tako da, onaj ko pokusava da se oslobodi svih tegova, svih ogranicenja, svih pravila, taj je prosto slab, jer ne moze da podnese tegove; i glup, jer usled nesposobnosti da shvati da je slab dolazi do moronske ideje da je potpuna sloboda pozeljna stvar.

Statisticki gledano, savremeni covek najveci deo svog budnog zivota trosi na savladavanje otpora, na podizanje tegova koji mu sprecavaju pokret.

To i treba da cini. To je u stvari osnova zadovoljstva o kojem hedonisti vole mnogo da zbore.

Reci cete: zasto ne odbaci tegove?
Ne moze. Ako covek odbaci tegove jako ce se razlikovati od vas, savremenih ljudi sa tegovima. Tada ce biti lincovan, proteran ili makar ignorisan kao neprilagodjen.

Ne bi odbacio tegove vec bi zamenio lakse (udovoljavanje okolini) sa tezim (suprotstavljanje okolini.) To mu ne bi odgovaralo jer bi onda jos vise patio.

Da li bi mogli koliko danas da odletite na Cejlon, i na prijatnih +31 uzivate u zvucima okeana? Sta je to sto vam ne dozvoljava da dozivite topao februar na Kopakabani?

Mogao bih ali necu. To je gubljenje vremena a i smaranje (sto ce reci da za mene nije cak ni dovoljno snazan narkotik.) To je dakle cist (i vrlo mlak) hedonizam sto znaci da je aktivnost koja sluzi kao beg od realnosti za ljude kojima je realni zivot suvise tezak.

Sta bi izgubili kada bi pokidali lanac?

Sve bih izgubio.

 

[poetessa]

Citao sam negde da je glavna kocnica strah. Nabrojani su jos neki razlozi, ali se svi oni manje-vise svode na strah.
Na prvom mestu je strah od gubljenja sigurnosti. Ovaj strah je toliko jak i iracionalan da ce ljudi radije birati sigurnu propast od nesigurnog puta.
Drugi strah je strah od neuspeha. Za analizu ovog fenomena potrebna je cela tema, a za lecenje je potrebno ponovno vaspitanje.
Kada covek uradi ono cega se najvise boji, naucice da kontrolise strah.
Sumnja u samog sebe se svodi na strah od neuspeha, ali se dodaje element krivice. A krivica je osecanje koje traje i boli kao slomljen zub.
Ljudi su inertna bica, a inercija se prevodi kao lenjost. Svaka promena stvara bol. Ono sto je neobicno je da cak i promena na bolje u pocetku izaziva bol.

Upravo to i ja mislim da je kočnica strah...
Zato ne možemo kao Forest Gamp...jer nema kočnice, on se ne boji da ispadne glup, smotan, neprihvaćen.
Prosečan čovek želi da je prihvaćen, živi među ljudima (osim ako nije monah i zna da je uzaludna to rabota dopadati se ljudima)
...
Ali u ovom svetu...Strah od nesigurnosti i strah od neuspeha = Strah od smrti
..u korenu svega možda je ovaj Strah od smrti najjači...smrt može da dođe prebrzo a ti se presabiraš i misliš nisi dovoljno imao, nisi dovoljno voleo, nisi dovoljno uspeo, nisi dovoljno...

...uvek ta pozicija manjka...

...možda to Hakime....
...da li je to bitno uopšte ili kao Forest Gamp...možda treba pustiti se samo...
...ali da li smo dovoljno dobri?

 

[flaj]

Dođe dan u životu kada ti okovi postanu nepodnošljivo
teški.
Toliko si izmoren, smožden, ne možeš više da ih tegliš.

Ne smeš da se osvrneš i pogledaš sebe kakav si nekada bio i kakav si sada.
Da li sam to ja?
Ne prepoznaješ se.

A tada drekneš - Dosta!!!

Odjednom, kao da ti izrastu krila.
Sve možeš, sve ti je dozvoljeno, sam sebi si postao gazda.
Rešio si da postaneš Niko i Ništa.
Počeo si ponovo da se raduješ i smeješ.
Ne tiče te se više tuđe mišljenje o tebi i tvom životu.
Nek se nose.
Ništa ti ne treba.
Odbacio se sve strahove, kao suvišan teret.
Zlo će ionako doći nezvano, a tada ćeš se nositi s njim kako
najbolje znaš.
A smrt?
Svaki trenutak u životu utrošen na razmišljanje o smrti -
izgubljen je.

A ako ti je prtljag do sada bio pun osećanja krivice
zbog nečega što si uradio ili nisi uradio - ne brini, dug je
već otplaćen i otpisan je sa lancima i kuglom.

Da, bio si na Cejlonu.
I opet ćeš.
Jedino za čim vredi žaliti je što nećeš stići da obiđeš ceo
svet, pre nego što otputuješ zauvek.

 

[hakim bej]

Dzenis Dzoplin: Mozda neces uspeti, ali ako ne pokusas onda si totalno sjeban.
Tajler Durden: Gubljenje nade je sloboda.

Znate li da je u Pandorinoj kutiji ostala jos samo nada? Ostala zla su izasla i rasilila se po svetu, samo je nada ostala zarobljena u kutiji.
Pravo pitanje je: kako je nada dospela u kutiju u kojoj se cuvaju samo najveca zla?
Da li je "nadati se" bas toliko losije od "pokusati"?

 

[Gotika]

Sve ovo, a predivna je tema, devedeset od sto ljudi....ne prihvata...bukagije su svetinja....i brižljivo ih neguju...

 

[Borac za prava zivotinja]

Hakime,

Nije džabe pojam nade uvršćen u Birsov "Đavolji rečnik".
Nadati se - želeti+iščekivati. Preciznije: iščekivati ostvarenje sopstvenih želja, što je u istoj ravni sa iluzijom. Samo nadanje je pasivno jer ne podrazumeva nikakav trud, a u toj dokonosti jalovog maštanja da će nam nešto pasti s neba prođu sati, dani ... godine.
Ali ....
Ako čoveka nada snaži i motiviše da krene sa ciljem da ispuni sopstvena iščekivanja, onda je kao zamajac koji nas pokreće, i dobra je čak i ukoliko negde, u tom ostvarivanju želja, skrenemo sa planiranog puta, jer nam je sve vreme bila emotivno sidro za koje smo se držali da ne potonemo.
Zato je nada ostala u Pandorinoj kutiji: jer ima dvojaku prirodu - i dobru i lošu. S jedne strane je samoobmana i laž, s druge pokretač.

 

[hakim bej]

Ne smemo dozvoliti strahu da vodi. Strah je zao, sebican, pohlepan, zeli sve za sebe.
Ne treba mu ni dozvoliti da se pretvori u nesto drugo, u tugu u koju se najcesce pretvara.
Ne. Treba ga potpuno izbaciti iz svog zivota vec prilikom prvog sledeceg ciscenja.
Treba ga izbaciti kao parazita koji se hrani onim sto nama pripada - lepim mislima.
Posle toga sigurno cemo imati osecaj da smo nesto vazno izgubili, ali cemo znati da je strah bio balast.
A taj osecaj da smo nesto izgubili? On je sledeci za izbacivanje, i on to dobro zna.

 

[poetessa]

Da li je "nadati se" bas toliko losije od "pokusati"?

Borac je to lepo rekla...isto mislim da je nada negde i usud i blagoslov...

...usud ako samo stojimo i mestu, bez akcije, oslonjeni na neku milost iznad nas i izvan nas...osuđeni na čekanje...
...a opet nada postoji i onda kad smo preduzeli sve korake, uradili ono što je bilo do nas...i onda nada da će se stvari okrenuti u našu korist...da li po zakonu akcije ili reakcije, karme ili Božije promisli...

...nada postoji...i u slučaju da ovaj svet nije konačno odredište...bar kod mene...

 

[poetessa]

Ne smemo dozvoliti strahu da vodi. Strah je zao, sebican, pohlepan, zeli sve za sebe.
Ne treba mu ni dozvoliti da se pretvori u nesto drugo, u tugu u koju se najcesce pretvara.
Ne. Treba ga potpuno izbaciti iz svog zivota vec prilikom prvog sledeceg ciscenja.
Treba ga izbaciti kao parazita koji se hrani onim sto nama pripada - lepim mislima.
Posle toga sigurno cemo imati osecaj da smo nesto vazno izgubili, ali cemo znati da je strah bio balast.
A taj osecaj da smo nesto izgubili? On je sledeci za izbacivanje, i on to dobro zna.

...

slažem se...nema ništa poraznije za čoveka kada vuče svoje poteze ili radi nešto iz straha...
...smatram da treba težiti što većem odsustvu straha od iracionalnih stari (na većinu stvari o kojima razmišljamo i zamišljamo da nas ugrožavaju), ostaviti samo onaj zdrav strah od ugrožavanja neposredne životne opasnosti...ali pola stvari koje nam prete totalno su lažne...

...strah da nas drugo biće ugrožava možda je najgori?

...tuđe misli, tuđi postupci, tuđa sramota....tuđe....dotiče li nas, da li može uopšte, umišljamo li?

 

[flaj]

Dzenis Dzoplin: Mozda neces uspeti, ali ako ne pokusas onda si totalno sjeban.
Tajler Durden: Gubljenje nade je sloboda.

Znate li da je u Pandorinoj kutiji ostala jos samo nada? Ostala zla su izasla i rasilila se po svetu, samo je nada ostala zarobljena u kutiji.
Pravo pitanje je: kako je nada dospela u kutiju u kojoj se cuvaju samo najveca zla?
Da li je "nadati se" bas toliko losije od "pokusati"?

A ta priča o nadi koja spava na dnu Pandorine kutije -
čista je podvala.
To je mit, bajka - izmišljena kao poslednja uteha, ako na to
pristaješ.
Isto kao bajka o Raju, večnom životu, besmrtnosti duše,
reinkarnaciji...

Vreme je za istinu.
Baš tu istinu koju celo vreme tražiš, a ona je tu, smeje ti se u lice.

Nada je samo štaka na koju se možeš osloniti kad si slab, kad
se osećaš bespomoćno.
To je od nje dovoljno.
Sve ostalo moraš učiniti sam.
Pa šta bude.

 

[Djika junior]

Kad god covek pokusa da poleti ili makar malo da krene napred, uvek oseti kocnicu koja ga vuce nazad, koja mu ogranicava kretanje.
Statisticki gledano, savremeni covek najveci deo svog budnog zivota trosi na savladavanje otpora, na podizanje tegova koji mu sprecavaju pokret.
Reci cete: zasto ne odbaci tegove?
Ne moze. Ako covek odbaci tegove jako ce se razlikovati od vas, savremenih ljudi sa tegovima. Tada ce biti lincovan, proteran ili makar ignorisan kao neprilagodjen.
Svi mi vucemo neke tegove: proslost, krivicu, imetak, imidz, navike, poroke, bogatstvo, brigu o izgledu, potrebu za prihvatanjem...
Osloboditi se tegova znaci odbaciti teret, ali i imetak. Jer ljudi veruju da oni poseduju taj teret, i da je posedovanje lanaca i tereta svojevrsno bogatstvo.
Zato svoje kugle poliraju, pozlacuju, oblace, daju im imena ili cak ljudske osobine. Rado ih pokazuju i govore o njima, uporedjujuci ih sa drugim kuglama.
Oni sa manjim kuglama imaju vece sanse da se oslobode, i vecu slobodu kretanja; pa ipak, nesrecni su jer nemaju vece kugle.

Od cega se sastoji vasa kugla? Kakvim je blagom punjena pa vam ne dozvoljava da se prepustite vetru, kao Forest Gamp na primer?
Da li bi mogli koliko danas da odletite na Cejlon, i na prijatnih +31 uzivate u zvucima okeana? Sta je to sto vam ne dozvoljava da dozivite topao februar na Kopakabani?
Sta je to sto vas drzi vezanim?
Da li vredi?
Sta bi izgubili kada bi pokidali lanac?

Lepo pitanje.

Moja kugla je moj momak. On je dobar, plemenit, nije zlonameran, poštuje ljude, prvenstveno svoju porodicu.

Ne znam kako, treba mi takav, ali mi ne možemo zajedno, nemamo slične stavove, ja sam ambicioznija od njega, veći avanturista, on je dosta skromniji, mirniji tip.

Par puta dođosmo do raskida, ali suština je da se volimo što se najviše videlo u tim trenucima.

Dakle moja kugla je ta ljubav prema njemu, imala bih bez nje mnogo više slobode, ali opet ne mogu da je bacim, već je prvo išutiram a onda krenem da je glancam i grlim.

 

[forum romanum]

"Kada covek uradi ono cega se najvise boji, naucice da kontrolise strah.
Sumnja u samog sebe se svodi na strah od neuspeha, ali se dodaje element krivice. A krivica je osecanje koje traje i boli kao slomljen zub.
Ljudi su inertna bica, a inercija se prevodi kao lenjost. Svaka promena stvara bol. Ono sto je neobicno je da cak i promena na bolje u pocetku izaziva bol."
( hakim bej)

----------------------------------------

cini se tacnim.
verbalizacijom to ne ide, niti lako niti u zeljenom smeru.
a sta bi onda uopste bio taj "zeljeni smer"?
bio bi nasa pretpostavka da tako upravo treba. sa naseg stanovista.

ali, sta bi to cinilo u kompletnoj postavci , sustinski, kod tog koji, po nasem, vuce kuglu i lance, to ne znamo niti mozemo tek tao lako znati.
malo nezgrapno se cesto prilazi ljudima, povrsno skidajuci krastice .
nekome je upravo ta kugla njegova neophodnost, ne njegovoj sustini no nekom njegovom "ja", jednoj ulozi koju zastupa i nosi. ta kugla je ostala deo njegovog identiteta.

postoji prosta vezba, ako zelimo do tog cilja, sustastvenog spoznavanja sebe: 9 dana samu zabacenoj sumi koju ne poznajes, ostavljen bez satora, sa jednim ruksakom u koji intuitivno trpas samo to sto ti se u trenutku cini nuznim. posle napustanja sume, sve ostavljas u redu u kakvom je i bilo. mobilni telefon zaboravi. oluja, pljusak, zhega, grmljavina, sve te ostavlja prepustenog sebi. ljudi nigde unaokolo, ako bi neko i naisao, sa njim se ne komunicira, cak ni neverbalno.
pre nego sto podjes iz sume, kada su sve stvari spakovane, napises o sebi...ko si ti zapravo u svojim ocima

 

[hakim bej]

 

[poetessa]

Breaking Free

 

[hirajgoagain]

pa sve je neki kuca posao sta god radio i ostane neko vreme ovako
malo bljak, bude dobro pa isklizne, tako kod mene