Moderato Cantabile

[Banovic Strahinja]

Moderato Cantabile su hronološkim redosledom- roman, film i istoimena pesma Arsena Dedića, pri čemu je svaki inspirisan prethodnim. Svi dele osećaj čežnje i želje, dok njihovi likovi proživljavaju izolaciju i pritisak, istovremeno tragajući za begom od rutine i okolinom i društvom koje ih steže kao ludjačka košulja. Tišina, ispunjena neizrečenim mislima, prati ih na tom putu, a sve je obavijeno atmosferom melanholije i unutrašnjeg nemira.

Pesma počinje s "Mi smo siročad svijeta," gde se glavni junak oseća otuđeno od svoje okoline, Zatim preispituje da li može ostaviti svoje dosadašnje navike i rutinu.
Nakon toga pokazuje rezignaciju prema dosadašnjem društvu i spremnost da prihvati neizvesnost i kritike uskogrudnog društva,
Shvata da biti slobodan ne znači udobnost—već preuzimanje kontrole nad sopstvenim životom.
U poslednjem stihu je voz koji ce ih odvesti "nekim putem", avantura, koja predstavlja nepovratnu promenu—on je tačka bez povratka.


Ovo je bio uvod, i sada ako možete odgovoriti na jedno, više ili sva pitanja, i podelite neka svoja iskustva i razmišljanja...

Da li ste vi „siroče sveta“? (ili ste bili?)
Da li ste ikada poželeli da ostavite sve iza sebe i počnete iznova negde drugde? Ili još uvek želite ili priželjkujete?
Šta za vas znači biti slobodan? Da li sloboda može biti zastrašujuća?
Ako bi mogli (i imate sve potrebno) da „sednete na voz“ i započnete novi život, gde bi vas on odveo? (molio bih za malo mašte ovde)

 

[Edmund]

Da
Imam još uvek želju da odem negde drugde i počnem iznova

Ne bih baš rekao da sam siroče sveta, ali siroče nekog lokalnog sveta jesam

 

[Black_star]

Na neki način da, ali u koru tog osećaja mislim da leži nešto potpuno suprotno ustaljenom načinu manifestacije, kada je to slučaj.
Verujem da smo društvena bića, da ni sebe ni druge ne treba doživljavati ozbiljno i da je to neki ključ ne odlaska vozom, već boravka ovde.
Vozovi spajaju ljude, gradove i sela, a želja da sve iščezne, da svet kakav ga znamo nestane i bude zamenjen ne znam ti čim boljim ume često biti poslednji stepen osećaja krhkosti u njemu na šta se nema pravi odgovor. Jedan takav trenutno predsedava državom celom, misli to mu je karta...
Vozom je lepo putovati, a apropo teme:

 

[bird again]

Mostovi spajaju ljude, vozovi vise razdvajaju @Black_star

@tema
Ne osecam se kao “siroce sveta”, osecam da me vole, volim I ja, a trenutno ostah I bez maste (mozda kasnije dodje).

 

[Zelena milja]

Da li ste ikada poželeli da ostavite sve iza sebe i počnete iznova negde drugde? Ili još uvek želite ili priželjkujete?

Bilo je momenata. Bilo je i dužih perioda. Sve se to dešavalo kao bolna potreba za zaboravom. Trenuci kada su emocije jače od logike. Sačekam da prođe. Prespavam. Jer sve šta me muči bih ponela sa sobom. Od sebe ne možemo pobeći, na kraju sve doživljeno ( i željeno ) ostaje u nama.

Šta za vas znači biti slobodan?

Slobodan može biti samo onaj koji nema šta da izgubi. Ovo zvuči kao filozofiranje. Nije. Dokle god se bojimo da nešto ( nekoga ) izgubimo, nismo slobodni.

 

[Black_star]

Mostovi spajaju ljude, vozovi vise razdvajaju

 

[Edmund]

Ne smem da kažem dal bih prešao ovaj most

 

[Banovic Strahinja]

Ne bih baš rekao da sam siroče sveta, ali siroče nekog lokalnog sveta jesam

Lokalni svet jeste tvoj svet, na neki nacin, a sirocad sveta je skup sve sirocadi po svetu, koja rekao bih, ukljucuje i tebe.

Verujem da smo društvena bića, da ni sebe ni druge ne treba doživljavati ozbiljno i da je to neki ključ ne odlaska vozom, već boravka ovde.

Interesantna pogled na svet, ako funkcionise za tebe- super, mozda bih zamenio sa ozbiljno bitnim- na nekoj veliko zivotnoj i istorijskoj sceni- sve oko nas je poprilicno nebitno...

Bilo je momenata. Bilo je i dužih perioda. Sve se to dešavalo kao bolna potreba za zaboravom. Trenuci kada su emocije jače od logike. Sačekam da prođe. Prespavam. Jer sve šta me muči bih ponela sa sobom. Od sebe ne možemo pobeći, na kraju sve doživljeno ( i željeno ) ostaje u nama.

Istina, scenario je manje-vise isti- isti glavni glumac u danu mrmota, razlika je jedna vise lokacija i vise razlicitih sporednih glumaca.

 

[Zelena milja]

Istina, scenario je manje-vise isti- isti glavni glumac u danu mrmota, razlika je jedna vise lokacija i vise razlicitih sporednih glumaca.

Tačno tako. Ono šta osećamo smo mi.
Nikakva promena mesta to ne može izmeniti.

 

[Banovic Strahinja]

Tačno tako. Ono šta osećamo smo mi.
Nikakva promena mesta to ne može izmeniti.

Ne moze, ali ponekad nas moze spasiti okoline i drustva koje nas sputava (ako nas sputava).
Serija "Vruc vetar" je bila interesantna u ovom pogledu, gde su junaci bezali da bi se vracali,
rekluzija i cudna petlja.
Ponekad su stvari kao u "Alhemicaru" koji je obisao pola sveta da bi se na kraju vratio na pocetnu tacku i tamo nasao blago, medjutim da nije krenuo u put oko sveta- nikad ne bi nasao blago.

 

[Bodulica]

Više volim izraz “citizen of the world “ ali moglo bu se reći da je “siroče svijeta” malkice prikladniji izraz.
Sve posle Yuge je bilo lutanje i traženje novog doma. Stvorila sam malu Yugu tj krug prijatelja iz svih naših krajeva u sredini gdje su svi došli odnekud tako da nisam ni jednog trena osjetila da sam nepoželjna i da ne pripadam. Osjećaj ne pripadnosti me nekad mnogo bolio.
Nikad mi nije smetalo da idem sama protiv svih ukoliko bi osjetila da je nešto nepravedno.

S vremenom sam shvatila da bi bila jako nesretna da živim po standardima i volji drugih jer Bog svakog od nas pravi za nijansu drugačijim a svako potiskivanje i trpljenje može dovesti do neke vrste pucanja po šavovima.
Tako sam naučila da volim sebe malo čudnu, malo luckastu, ni blizu savršenu ali to sam ja i činim najbolje što mogu.

Dug je to bio put, traženja mjesta za sebe i geografski i mentalno.

 

[Bodulica]

Misliš li da ovo lutanje ili traženje može da se nadoveže i na traženje smisla postojanja?
Ne mislim na kosmičko postojanje nego lično.
Dobar dio ljudi možda luta u traženju smisla ličnog postojanja a da možda nije svjestan.

 

[Banovic Strahinja]

Osjećaj ne pripadnosti me nekad mnogo bolio.

Drago mi je da si se “udomila”.

Podsetila si me na Britanski film, “Loneliness of long distance runner”, usamljenost trkaca na duge staze, ili kako vec,
u kome buntovnog decaka stavljaju u posebnu skolu, gde ucitelji vide njegov talent za trcanje, no on vidi trcanje kao beg, mesto gde moze da kontemplira o svom zivotu i svemu, sam i mesto gde je van domasaja sistema koji pokusava da ga kontrolise.

 

[Banovic Strahinja]

Misliš li da ovo lutanje ili traženje može da se nadoveže i na traženje smisla postojanja?
Ne mislim na kosmičko postojanje nego lično.
Dobar dio ljudi možda luta u traženju smisla ličnog postojanja a da možda nije svjestan.

Ne znam da li je ljudska zelja za pripadanjem ili trazenje slobode cilj?
Da li je usamljeni jahac vrhunski primer slobode ili je Karl Marks bio u pravu kad je tvrdio da pojedinac istinski moze biti slobodan samo u drustvu (ili kao deo drustva)?

 

[Bodulica]

Ne znam da li je ljudska zelja za pripadanjem ili trazenje slobode cilj?
Da li je usamljeni jahac vrhunski primer slobode ili je Karl Marks bio u pravu kad je tvrdio da pojedinac istinski moze biti slobodan samo u drustvu (ili kao deo drustva)?

Slqbo shvatam pojam slobode, gdje su granice
i postoji li uopšte potpuna sloboda.

Biti slobodan da budeš svoj nije teško ali postoji više vrsta zatvora, sprega da bi mogla reći da sam ikad potpuno slobodna.

 

[Džudi S]

Da li ste vi „siroče sveta“? (ili ste bili?)
Da li ste ikada poželeli da ostavite sve iza sebe i počnete iznova negde drugde? Ili još uvek želite ili priželjkujete?
Šta za vas znači biti slobodan? Da li sloboda može biti zastrašujuća?
Ako bi mogli (i imate sve potrebno) da „sednete na voz“ i započnete novi život, gde bi vas on odveo? (molio bih za malo mašte ovde)

Osećala sam se kao "siroče" nekih davnih godina. Iako sam imala najbolju drugaricu, bila sam pomalo asocijalna. Tek posle puberteta sam uspela da razvijem još neka prijateljstva i više se nisam osećala odbačeno.
Ta odbačenost, nepripadanje nije bilo zbog neke depresije ili zbog nekog drugog psihološkog problema.

Više ima veze sa dijagnozom koju imam od rođenja.

Nikada nisam poželela da počnem negde iz početka. Mogla sam da odem u Kanadu kada sam imala 21 godinu.

Sada, kada bih imala sve šta mi je potrebno, sela bih na "voz". Ostala bih ovde, ali bih kupila i neku kuću pored mora. Mislim da bih tamo, pored mora, ostvarila svoj san.
Po nekoliko meseci bih ostala na moru, kuća bi bila nalik onim plavim kućama u Grčkoj. Unutra bih je namestila po savetu nekog stručnjaka, verovatno bi nameštaj bio spoj retro i modernog dizajna.
Napolju bih imala veliku terasu, more bi bilo blizu. Tu bih pisala u nekoj velikoj, ukoričenoj svesci i kasnije bih prekucavala tekst.

Imala bih svoju izdavačku kuću gradu. Imala bih dovoljno novca i da zaposlim dva prevodilaca i kupovala bih autorska prava na knjige koje su među prvih 10 u svetu.

U mašti "vidim" i voz drugačiji od prvog. Kasnije ću pisati o tom drugom vozu.

 

[Black_star]

Ne znam da li je ljudska zelja za pripadanjem ili trazenje slobode cilj?
Da li je usamljeni jahac vrhunski primer slobode ili je Karl Marks bio u pravu kad je tvrdio da pojedinac istinski moze biti slobodan samo u drustvu (ili kao deo drustva)?

Verovatno znaš da je Erih From, istaknuti član frankfurtske škole filozofa, a po profesiji psiholog, isticao značaj izvornog učenja Karla Marksa, shvatajući koliko i komunizam sovjetskog modela i zapadni kapitalizam završavaju u otuđenosti ljudi. Marksovo viđenje je istinski utopističko, ali predstavlja model van svake ideologije i politike suštinski i From je ovo prepoznao na socio-psihološkoj bazi. Na neki način, život nas u to može uveriti, kroz prisustvo mnoštva raznorodnih "ćelija" koje ne pripadaju uže-porodičnom smislu, a unutar kojih vlada kompromis slobode i pripadanja, kao i spremnost za preplitanje i dalje umreženje, što je na neki način po-ostvarenje utopije, iz malog ka velikom. Na tom planu, poenta je postignuta: eliminacija otuđenja i živ individualizam u slobodi izbora... Ljudi se ne doživljavaju kao kontrapunkt, već kao sastavni deo egzistencije, čak i inspiracija, ali samo na voluntarističkom planu.

Slqbo shvatam pojam slobode, gdje su granice
i postoji li uopšte potpuna sloboda.

Biti slobodan da budeš svoj nije teško ali postoji više vrsta zatvora, sprega da bi mogla reći da sam ikad potpuno slobodna.

Individualna percepcija... From, recimo, detektuje koren mnogih današnjih neuroza u doživljaju "granica". Granice oblikuju formu. Forma može imati svrhu ili ne. Ne možeš sipati vodu u nefunkcionalnu, deformisanu čašu, u ispravno oblikovanu - da. Dakle, limit od spoljnog prostora van čaše ima svoju svrhu. Tako je i sa ljudskim odnosima i egzistenciji naspram njih unutar njihovih okvira naprema spoljnom prostoru slobode. To otvara i pitanja epistemologije, načina saznavanja, tačke "poznatog" i "nepoznatog", ujedino i pitanje konformizma. A opet, i to spada u Marksovu tezu o "osvajanju prirode", kada se preko poznatog lagano ulazi u "spoljni prostor slobode", ali gde se opet otkrivaju - nove granice, ali van već poznatog plana, što za nekog individualno opet može imati itekakav značaj. Odatle možemo da shvatimo da je, za živ organizam, sloboda uvek fluidna stvar, jungovski rečeno - neizmeničan transfer iz nesvesnog u svesno i obratno.

 

[Black_star]

Osećala sam se kao "siroče" nekih davnih godina. Iako sam imala najbolju drugaricu, bila sam pomalo asocijalna. Tek posle puberteta sam uspela da razvijem još neka prijateljstva i više se nisam osećala odbačeno.
Ta odbačenost, nepripadanje nije bilo zbog neke depresije ili zbog nekog drugog psihološkog problema.

Više ima veze sa dijagnozom koju imam od rođenja.

Nikada nisam poželela da počnem negde iz početka. Mogla sam da odem u Kanadu kada sam imala 21 godinu.

Sada, kada bih imala sve šta mi je potrebno, sela bih na "voz". Ostala bih ovde, ali bih kupila i neku kuću pored mora. Mislim da bih tamo, pored mora, ostvarila svoj san.
Po nekoliko meseci bih ostala na moru, kuća bi bila nalik onim plavim kućama u Grčkoj. Unutra bih je namestila po savetu nekog stručnjaka, verovatno bi nameštaj bio spoj retro i modernog dizajna.
Napolju bih imala veliku terasu, more bi bilo blizu. Tu bih pisala u nekoj velikoj, ukoričenoj svesci i kasnije bih prekucavala tekst.

Imala bih svoju izdavačku kuću gradu. Imala bih dovoljno novca i da zaposlim dva prevodilaca i kupovala bih autorska prava na knjige koje su među prvih 10 u svetu.

U mašti "vidim" i voz drugačiji od prvog. Kasnije ću pisati o tom drugom vozu.

Sve što si opisala suštinski nije neizvodljivo. I Marks i From su izgleda bili u pravu: suštinski problem je - ljudsko otuđenje. Kao što je pitanje ljudske slobode fluidno, tako je i sa granicom između snova i realnosti. Ali i ovo spada u domen transfera nesvesnog u svesno. Svakako, opisala si postojeće društvene ćelije.

 

[Banovic Strahinja]

Na neki način, život nas u to može uveriti, kroz prisustvo mnoštva raznorodnih "ćelija" koje ne pripadaju uže-porodičnom smislu, a unutar kojih vlada kompromis slobode i pripadanja, kao i spremnost za preplitanje i dalje umreženje, što je na neki način po-ostvarenje utopije, iz malog ka velikom.

Hmmm...Previse apstraktne teorije za moj ukus.... Ne znam na koje "celije" mislis? U medjuljudskim odnosima se uvek stvara neka hijerarhija ili sve krene ka haosu- mada i hijerarhija i organizovani sistemi s vremenom postanu korumpirani- entropija, stvari vise teze ka neredu nego ka redu.

 

[Black_star]

Hmmm...Previse apstraktne teorije za moj ukus.... Ne znam na koje "celije" mislis? U medjuljudskim odnosima se uvek stvara neka hijerarhija ili sve krene ka haosu- mada i hijerarhija i organizovani sistemi s vremenom postanu korumpirani- entropija, stvari vise teze ka neredu nego ka redu.

Mislim na ono što se kolokvijalno zove "društva", "ekipe", "družine", sve što je imanentno zajedništvu, najpre u generacijskom, a potom i u svakom drugom smislu, na različitim bazama.

 

[Banovic Strahinja]

Mislim na ono što se kolokvijalno zove "društva", "ekipe", "družine", sve što je imanentno zajedništvu, najpre u generacijskom, a potom i u svakom drugom smislu, na različitim bazama.

Ali i tamo ima hijerarhije, i to se uglavnom raspline s godinama, jer svako ode neki svijim putem i svima nam ne drukciji zivotni razvoj.

 

[Džudi S]

Sve što si opisala suštinski nije neizvodljivo. I Marks i From su izgleda bili u pravu: suštinski problem je - ljudsko otuđenje

Ne osećam se otuđeno. Napravila sam grešku jer sam slušala savete iz moje najuže porodice. Bila sam hrabra i htela da rizikujem da bih ostvarila neke svoje snove, ali su se moji plašili. Zapravo, plašio se samo moj zet, a i sestra pored njega.
Tako da smo mama i ja bile "nadglasane".

Sada je kasno da se upustim u neku sličnu "avanturu". Ponekad razgovaram sa mamom o tome, krivo je i njoj, ali kaže "Ko zna zašto je to dobro", to što smo odustale od svojih ideja.

 

[Bodulica]

Nedavno sam gledala istinitu priču o moreplovcu koji se zvao Alexander Selkirk.
Da skratim, usljed rasprave ostave ga njegovi englezi na pustom ostrvu. Tu je proveo oko 4 godine,sam sa par mačaka i koza.
Nakon par godina prvi brod koji je naišao je bio Španski tj neprijateljski pa su ga ganjali po ostrvu ali se sakrio i tako opet godinama čekao novi brod.
Prva misao mi je bila kako smo mi ljudi pogana vrsta. Zamisli čekaš godinama da s nekim od svoje vrste razmjeniš riječ a oni te zaganjaju ko zvijer..i tu shvatim da uvijek ima gore od goreg.

Druga stvar što me dojmila je njegova izjava na slobodi kad su prošle mnoge godine i dobio je super platu i poziciju a izjavio da je najsretniji bio na ostrvu kad nije imao ništa.
Jel moguće da je bio iskren?

 

[Banovic Strahinja]

Druga stvar što me dojmila je njegova izjava na slobodi kad su prošle mnoge godine i dobio je super platu i poziciju a izjavio da je najsretniji bio na ostrvu kad nije imao ništa.
Jel moguće da je bio iskren?

Moguce je, sto ljudi- sto cudi, mada mi je tesko poverovati u to, ljudi su jako drustvena bica, cak i introvertirani ljudi trebaju doredjeni nivo druzenja i razgovora,
nije bez razloga samica kazna u zatvoru, obicno u slucajevima kad ljudi ostanu izolovani na nekom ostrvu vise godina uglavnom kad ih nadju imaju mentalnih problema i tesko se uklapaju u drustvo, mada uvek ima izuzetaka.
Kod mene u firmi ima par mesta gde radis potpuno sam i gotovo svi mrze ta radna mesta, i na forumima na internetu ljudim daleko teze pada kad ih ignorises nego kad si bezobrazan prema njima ljudima je potreban odredjeni nivo interakcije s drugim ljudima, ogromnoj vecini.

 

[Zelena milja]

Kod mene u firmi ima par mesta gde radis potpuno sam i gotovo svi mrze ta radna mesta

Volim da radim sama. Dok radim, ne volim da pričam, ometa me.
To ne znači da sam operisana od razgovora. Ali selektivno. Biram društvo i teme.