Sedim u kancelariji sa koleginicom Dušankom,ispijamo kafu i šta ću da pitam koleginicu u tim malo opuštenijim trenucima nego da li se predomislila i hoće li mi najzad dati "ono".
Kaže ona sećaš li se kad smo bili na Zlatriboru na sportskim igrama, ja te jurila a ti pobeže sa onom malom pripravnicom. Zaboravi to molim te, bilo pa prošlo, pokajaćeš se jednog dana...kad se ti predomisliš ja možda tada neću moći. Ništa ne vredi da je ubeđujem, ne da pa ne da.
Kad videh da sam opet izvisio onako u šali joj rekoh "kad je toliko čuvaš najbolje je stavi u turšiju". Kad skoči bre Dusanka, iz ovih stopa kaže idem da te prijavim šefu. Zašta bre da me prijaviš. Za mobing ću te prijavim. Koji bre mobing pa ja sam ti samo tražio "ono".
Do skoro nisam ni znao sta je to. Skoro čujem u hodniku neku galamu,izađem van kad jedna koleginica ide i viče,mobing,mobing a ja razumeo da je izgubila mobilni telefon pa je pitam, ma gde ga izgubi. Nemoj da se praviš lud, znaš ti dobro šta je to, on misli da može da mi traži zato što je šef...e ne može, ne dam, znam ja svoja prava. Pa jel ti uradi nešto, pitam je a ona onako besna, povredio me. Gde, ja ne vidim ništa, da zovem hitnu pomoć? Kad se tek onda raspali,povredio je moja ljudska prava i šta se bre ti petljaš u sve i ode niz hodnik vičući na glas "mobingovana sam",mobingovana....
Bože kakva su vremena došla, koleginici vise ne smeš da tražiš "ono. A do skoro je čini mi se bilo drugačije...volele žene da ih pitaš....više ne pitam,ne smem, il' ću popiti otkaz il' će mi završiti stolica na glavi.
A Dušanku ću pod hitno da pitam kako se zvalo ono kad me je jurila po Zlatiboru. Da li ja sad mogu da se obratim Medjunarodnom sudu za ljudska prava i podnesem tužbu protiv Dušanke jer je od mene na Zlatiboru tražila "ono"...
