Mlada

- Ich bin verheiratet (ja sam udata) - kaže. Izgovara rečenicu ritmično, onako kako su je naučili. Automatski. Bez osećaja.
- Jedva i to. Ona ništa ne pamti. - žali se svekar, svekrva namršteno klima glavom pored njega. - Ne znamo zašto, kako joj tako ništa ne ulazi u glavu. A završila je ona školu, čak četiri razreda je išla tamo u Italiju.
Mlada kao košuta, tanka, niska, grudima ni traga, lice srcoliko, nos pomalo kukast, usne divno iscrtane. Oči svetle, zelene, kosa kestenjasta, duga, vezana u rep.
Rekli su mi da ima petnaest. Sumnjam. Jedna druga mlada, koju sam učila pre ove, kriomice mi je pokazala pasoš:
- Vidiš... E.. Ali... to nije moje pravo ime. Ni prezime.
- Kako...? U pasošu ti nije pravo ime? Ma kako?
Smejala se.
- Vidiš, a godina rođenja... ni to nije pravo.
- ?!
- To su tako morali da stave... da bih bila punoletna. Inače ne bi mogli da me udaju, razumeš.
- Koliko zaista imaš?
Kaže mi. Setim se utiska kad sam je prvi put ugledala.
- Ideš da učiš jednu mladu. - kaže mi ovaj što mi je nalazio časove.
Pred kapijom me dočekuje devojčica u širokoj jakni.
- Tražim M. - kažem.
- Ja sam to.
Zabezeknem se.
- Pa ti si dete!
Dete je bilo u sedmom mesecu trudnoće.
- A to što piše Rim... ni to nije tačno. U London sam rođena.
- Pobogu! - kažem. - Pa što je to moralo da se menja?
- Oni u Englesku su mnogo strogi kod njih to ne bi moglo tako da se napravi u pasoš, znaš... Pa su napravili u Italiju.
Zatim se ućuti, pa poslednji put pokaže prstom:
- A ovo ovde... to mi nisu roditelji. To su mi baba i deda, njih su upisali da su mi roditelji. Oni su me i dali.
I zatim ponovi ono što mi je ponavljala svakog dana: Nedostaje mi mama. Nisam je videla godinama, otkad su me uzeli...

Kukala je za majkom svaki put. Žalila se na svekrvu, zahvaljivala mi što je učim da čita i piše.
- Sad ću ja moći sama... negde. - govorila je.

Ova druga mlada nije toliko govorljiva. Od prve je je daleko stidljivija, a i nekoliko godina mlađa, rekla bih.
Kažu petnaest. Ne bih joj dala više od trinaest.

- Glupača! - dovikne mladoženja, svaki put kada napravi grešku. Ona tad postaje još tiša, još povučenija.
Smeje se samo u retkim trenucima kad ostanemo same u prostoriji, ali i tad nekako sa zadrškom, krišom, u strahu da neko ne naiđe i ne prekori je zbog neprimerene radosti.
I ne strahuje bez razloga.
- Nije "Liebe Große" nego "liebe Grüße"! "Liebe liebe Große" možeš meni da kažeš, ja jesam ogromna, ali za druge to ne važi! - smejem se, a smeje se i ona shvativši šta je rekla.
- Tebi je to smešno? - vikne mladoženja, namršten, besan. Njemu je 17. Bela košulja i debeo zlatan lanac oko vrata. Okreće se i odlazi kod roditelja i babe.
- Baš ste je našli. Vredi za sve pare.
Mlada umukne, spusti pogled, uvukla bi glavu među ramena da može. Sakrila bi se iznutra, u oklop, poput kornjače.
"Kakav mazgov", mislim. "Kakvo grozno, obesno derište! Autentični gad u nastajanju!"
Užasno mi je što je on, njoj najbliži po godinama, onaj koji je redovno najžešće kinji.
A ona - užasuta mogućnošću da ne vredi "za sve pare" i da će biti vraćena kao kvarna roba, čime joj povremeno prete.

Muka mi je od tih časova, ali ubeđujem sebi da devojčice time osnažujem - da im, dajući im znanje, dajem koliku-toliku mogućnost da se sutra izbore za vlastiti život.

Jednog dana mladoženju ugledam u autobusu. Ulazi u njega s još jednim dečakom: ovaj drugi je niži, deluje mlađe, ali možda su ipak vršnjaci. Obojici đačke torbe na leđima. Ugleda me, vidim da mu je neprijatno. Promrmlja pozdrav a zatim seda napred s drugom iz razreda.
Drug vadi mobilni i veselo pokazuje neku igricu. Objašnjava nivoe koje je prešao. Zatim prelazi na nešto drugo - ko će ga znati, fejksbuk ili instagram - pokazuje i smeje se.
Zatim se počne smejati i on. Prvi put ga vidim nenamrštenog. Naginje se ka drugaru iz odeljenja, zajedno gledaju u mobilni, ćaskaju i kikoću se.

Tek tada je užas postao potpun.
Nije on na istoj strani s onima koji su njegovoj mladoj oduzeli detinjstvo.
Detinjstvo je, surovo, oduzeto i njemu.
Zbog toga je okrutan.
Dok se u školi njegovi prijatelji uz kikot došaptavaju o devojčicama i prvim ljubavima, da li sa stidom krije to da je već oženjen? Da ga nisu pitali, da su mu kupili skupocen poklon, za koji se ispostavilo da košta više nego što vredi?
Na koji način balansira između dva sveta, sveta škole, kroz koji ga uklapaju u jednu njemu stranu kulturu, i vlastite kulture, u kojoj ne možeš da biraš koga ćeš da voliš i s kim ćeš da provedeš život?

Autobus se zaustavlja preko puta njegove kuće. Pozdravlja se s prijateljem nasmejan.
Izlazim posle njega.
U dvorištu mlada istresa stolnjak.
Ugledavši je, nestane mu osmeh s lica. Ponovo je namršten.
Ugledavši ga, brže-bolje presavija stolnjak, poguri se, i gledajući sebi u stopala, žurno odlazi u kuću.

 

[Napast]

ok postoje dve devojke jedna je trudna u sedmom mesecu trudnoće i par godina starija od ove druge kja ima 15 godina (ti misliš da ima 13)
ako se uzme u obzir da devojke romske nacionalnosti sazrevaju pre recimo srpkinja, ako se uzme u obzir da su devojke srpske nacionalnosti
danas daleko zrelije nego devojke prošlih vremena, ako se izmu u obzir običaji cigana (što je i najvažnije u celoj priči), ako se uzme u obzir da je
prva mlada skoro punoletna? a druga ima najmanje 13 a najviše 15 godina (što je iz ugla gledanja romskih običaja zrelost, ako se uzme
u obzir da je ova druga devojka udata za vršnjaka, dakle ne za nekog čiču, onda je tvoje užasavanje prilično upitno, da se blago izrazim...

Dalje, u priči se pominje i organizovano falsifikovanje ličnih dokumenata. Ni to nisi primetio.

ma šta kažeš?
pa sama devojka ti objašnjava:

To su tako morali da stave... da bih bila punoletna. Inače ne bi mogli da me udaju, razumeš.

nerazumevanje je nerazumevanje da postoje druge kulture i drugi običaji.
a engleskinje takođe masovno zatrudne u tim godinama, pa to ti već govori da nije neprirodna ženidba mladih ljudi, nikad nije ni bila,
ali eto danas nas uče da trebaš da napuniš 30 da bi bio zreo za ženidbu, a koliko je ljudi zaista zrelo sa 30? koliko je ljudi zaista zrelo i spremno za brak i decu ikada? Postaješ spreman kroz brak, kroz čuvanje dece, godine ne znače mnogo. Koja te knjiga, koji film i koje godine zaista mogu
spremiti za brak i za decu?

 

[Napast]

Da se danas nešto takvo desi, ti ne bi preduzeo ništa da to dete izbaviš iz takvog braka, jer je "udaja već prošla"?
Čin venčanja je u stvari čin pečata ropstva koji se ne može skinuti? Nešto što te zanavek utamničava?

čin venčanja je ustvari pečat sjedinjenosti dva bića u jedno, jedna duša a dva tela, barem se tako kaže u ceremoniji srpskih brakova.
A sumnjam da se u bračnoj ceremoniji cigana, ili barem pogledu cigana na značaj i suštinu braka drugačije misli.
nije nešto brak trenutno? a koji jeste?
šta bih ja preduzeo, lada bi bilo do mene da preuzimam (kada bi me devojka recimo pitala za savet) ja bih joj ispričao ovo što i tebi.
da je brak trud, da verujem da su sa tazlogom spojeni i da treba da pokuša na svaki način da očuva taj brak.
da li postoje granice truda oko braka. postoje ali u tvojoj priči mi imamo tek početak, i ja imamm pravo da se nadam dobrim plodovima.
ti odustaješ već? a ko si ti da odustaješ umeto nje?
i šta bi ti tačno uradila? kako ćeš joj ti pomoći?
postavila si video one Indike. Mogu da zamislim te snimatelje dokumentarca koji pune devojci glavu kako je strašno da se uda tako mlada
a ako se već udala treba je ubediti da je žrtva da joj s desilo nešto užasno?
na kraju imamo sluđenu osbu kojoj je rečeno da je žrtva i da mora šta? da se razvede? da ode sa detetom od svog muža?
šta predlažeš?

 

[sanja*]

ok postoje dve devojke jedna je trudna u sedmom mesecu trudnoće i par godina starija od ove druge kja ima 15 godina (ti misliš da ima 13)

Da.
Prva je otvorena, govorljivija, i ispričala mi je kako su je baba i deda (koji su je prodali) oteli od majke za kojom plače svaki dan, godinama (stoji u priči). I koji su navedeni kao roditelji u pasošu. Umesto majke. To nije bila nužnost iz kulturnih razloga, nego iz razloga što nije baš zgodno da u pasošu imaš navedeno ime svog pravog roditelja, od kojeg si otet.

u obzir da je ova druga devojka udata za vršnjaka, dakle ne za nekog čiču, onda je tvoje užasavanje prilično upitno, da se blago izrazim...

Kakve ima veze da li je u pitanju vršnjak ili čiča?
Mislim, ako su one zrele, onda nema pedofilije, a ako nema pedofilije, u čemu je razlika?

a engleskinje takođe masovno zatrudne u tim godinama, pa to ti već govori da nije neprirodna ženidba mladih ljudi, nikad nije ni bila,

masovno zatrudne u prisilnim brakovima?
Ne bih rekla.

ali eto danas nas uče da trebaš da napuniš 30 da bi bio zreo za ženidbu, a koliko je ljudi zaista zrelo sa 30? koliko je ljudi zaista zrelo i spremno za brak i decu ikada?

Oni koji nisu spremni ne treba ni da se žene, prosta stvar.
Koliko ja znam Isus nije bio ženjen, niti je postavio brak kao nešto obavezno.

A u knjizi stvaranja piše "množite se" a ne "ženite se".

 

[sanja*]

čin venčanja je ustvari pečat sjedinjenosti dva bića u jedno

onda kada nije prisilno venčanje u pitanju.

barem se tako kaže u ceremoniji srpskih brakova.

Živo mi se yebe za ono što se kaže u ceremoniji.
I Vučić govori kako je iskorenio nezaposlenost i kako imamo najbolji gradski prevoz u Evropi - u Beogradu, LOL.

ti odustaješ već? a ko si ti da odustaješ umeto nje?

Odustajem od ideje kidnapovanja, trgovine ljudima, i prisilnih brakova jer je to ono što ČOVEK čini - čoveku se te ideje gade.
Suprotnost čoveku je nečovek, neki homoerektusi umeju i to da budu.

i šta bi ti tačno uradila? kako ćeš joj ti pomoći?

nije stvar u jednoj ili dve devojčice, nego u praksi trgovine ljudima i prisilnih brakova.
Konkretno, ja ne znam šta mi valja činiti. Ideja je bila da odem i prijavim u policiju, ali to bi masu drugih devojčica u verovatno sličnoj situaciji (ja ne znam koliko ih ima) dovelo možda u užasnu poziciju i stvorilo od njih još gore zarobljenike (možda bi ih držali negde zarobljenima, da nikad ne vide svetlo dana, kako se ne bi otkrilo da su tu)
Ne znam još šta da radim s tim i na koji način da pomognem.

postavila si video one Indike. Mogu da zamislim te snimatelje dokumentarca koji pune devojci glavu kako je strašno da se uda tako mlada
a ako se već udala treba je ubediti da je žrtva da joj s desilo nešto užasno?
na kraju imamo sluđenu osbu kojoj je rečeno da je žrtva i da mora šta? da se razvede? da ode sa detetom od svog muža?
šta predlažeš?

Sram te bilo, monstrume.
Užasava me misao da bi mogao da priđeš nekom detetu.

Užas, užas.

 

[Napast]

u Indiji tradicija ugovaranja brakova već sasvim male (i u pravom smislu dece) postoji oduvek.
To ne znači da će se deca udati več da se brak ugovara, mlada "kupuje" i u doba zrelosti za rađanje dece sklapa se brak.
Prednosti stupanja u brak u mladim godinama su brojne,
da li ima i loših strana, ima. Ali pitanje je da li je sveukupno tradicija spajanja supružnika od strane roditelja lošija od onog
što se danas u "civilizaciji" smatra za jedino ispravno, pri čemu sve ukazuje da je upravo takva civilaziacija i takve ideje (koje zaista na prvi pogled
deluju ispravno) dovela do katastrofalnog stanja porodice, braka i generalno ljudskih odnosa.

Mislim da precenjuješ svoju ulogu, ali tvoja bi reakcija definitivno mogla da utiče makar na te osobe na koje možeš svojim stavovima da utučeš-
Iskreno se nadam da ćeš još dobro razmisliti pre bilo kog pokušaja spasavanja jedne kulture koju ne razumeš.
Jer ne razumeš da ti nisi merilo svega na svetu.
Ovo je kraj moje priče sa tobom na ovu temu. Čemu pričati sa osobom koja sve zna i pritom sve različito od svojih zlatnih standarda naziva
monstruoznim?
Ponoviću opet pitanje.Na koga si ti zaista toliko besna? S kim se ti zaista svađaš svađajući se tolikim ljudima na ovom forumu?
Pozdrav.

 

[sanja*]

Kome ponavljaš pitanje ako završavaš diskusiju?
Ja se s ljudima nikad nisam svađala.

pri čemu sve ukazuje da je upravo takva civilaziacija i takve ideje (koje zaista na prvi pogled
deluju ispravno) dovela do katastrofalnog stanja porodice, braka i generalno ljudskih odnosa.

Života ti?
Dakle, Indija je ideal ljudskih odnosa i stanja u porodici, a jedna Finska je, recimo, zemlja katastrofalnog stanja u porodicama i odnosa među ljudima?

Decu treba sklanjati od tebe.

Ne, ja nisam merilo svega na svetu.
Projektuješ.
Ti sebe i svoju nehumanu dogmu postavljaš kao merilo svega na svetu.
Ja kao merilo postavljam univerzalno dobro/loše koje ljudski duh prepoznaje, i koje se manifestuje u vrednostima iskazanim u poetici svih (bez izuzetaka) kultura na svetu.

U Indiji, u kojoj postoji običaj dečjih brakova (iz vedskih razloga suzbijanja ega, ličnosti, vlastitih želja i sprečavanja budućih reinkarnacija) vezano za te običaje postojao je i običaj satija: spaljivanja žive udovice na lomači preminulog supruga, bez kojeg ona više nije imala svrhu.

Možda bi trebalo negde da napišeš ganutljiv članak o tome koliko su ljudski odnosi i održanje porodice unazađeni suzbijanjem ovog običaja.