Znam da je "Mizantrop" Molijera dosadan za današnji živalj koji bitiše užurbano i površno i koji ni u sopstvenom životu ne igra glavnu ulogu...
Ipak, ako vam je mizantropija nekada nejasno delovala, vreme je da kažemo i razjasnimo da mizantropa samo zbog predrasuda doživljavamo u pežorativnom smislu i shvatamo kako on mrzi ljude. Međutim, mizantrop ne mrzi, on se bori protiv laži, licemerja, govoreći svima - istinu! Tako on uzima pravdu u svoje ruke.
Mi, skupljeni u gomili, svako iza svog ekrana, gubimo krhke oslonce svojih tužnih i neprimetnih života, pričamo svoje priče o samoći, o potrebi za prijateljem, o velikim snovima na sporednim kolosecima... Činimo da budemo neophodni jedni drugima, mi, na kraju svojih živaca, puni svojih besova, puni neke mržnje... Šta je u našoj osnovi, ako znamo da su mržnja i bes zamena za tugu? Da li smo usamljeni, u potrazi za prijateljem, za izgubljenim snovima, suočeni sa sopstvenom prolaznošću? Povređeni, prevareni, napušteni? Svi, dezorijentisani i zbunjeni, teško nalazimo stubove identiteta...
Daleko je to od života u kome se diše i u kome se bavimo radošču... mnogo je laži, nepravdi koje se umnožavaju, koje nikako da stanu...
Došlo nam je do nosa! - kaže Kaljedina Serafima...
Serafima ima čitav spisak ljudi kod kojih će da ide i da se sveti, ona to ne krije, već lepo kaže:
"Idem da se svetim! Mrzim vas, gadovi, uništiću vas!
Volim kada vam nije dobro!
Radujem se kad vidim da neko od vas umre!"
Toliki je njen očaj, ali i nemoć... Serafima je od onih koji se rađaju sa osećanjem pravde.
Ona vidi nepravdu u društvu oko sebe i želi da je ispravi... Sprda se sa imenima, događajima, ironiše sve...
Reže patetiku, licemerje... Živi kao zloća koji unosi sumnju u sve, kao mizantrop sa pravdom u svojim rukama...
Ovo je i vreme i mesto kada se i gde podilazi ukusu loših ljudi oko nas i u realnom i u virtualnom svetu,
ali je isto tako i vreme i mesto kada se prikupljaju snage i rađaju novi mizantropi i nove Serafime...