Dan za danom, sranje za sranjem. I sve je to jedan isti dan, i to kakav dan, bolje da ne pričam. Ili ipak:
Trebao sam biti veterinar. Zapravo i jesam veterinar. Ali nisam pravi veterinar, koji voli životinje i brine se o njima. Ja sam... ja sam pre mesar nego doktor za životinje. Trebao sam to uvideti još pre dvadeset godina, kad je sve ovo počelo. A ja sam to uvideo tek danas. Bolje ikad nego nikad. I još preciznije: bolje nikad ništa, nego život prepun sranja uz – tu i tamo – sporadična, manja prosvetljenja.
A danas... danas je naime došlo do provale kentaura kod Vinče. Ništa neobično: najezde kentaura možda su i najčešće od svih provala mitološke u socijalnu stvarnost. Krenuo sam kao i obično, službenim kolima, nakljukan antidepresivima i protezama kojih je bio prepun kombi, tako da su virile kroz stražnja vrata povezana bakrenom žicom, da sve skupa ne bi poispadalo.
Bilo je desetoro bića, desetoro konjoljudi uznojenih sapi, svih desetoro ćelavih glava i vodenih plavih očiju. Nisu znali govoriti, moja sreća. Ljudi iz klaonice već su čekali spremni s emajliranim koritima, da preuzmu najnoviju pošiljku konjskog mesa.
Kentauri se nisu opirali, bili su, kao i obično, u popriličnom šoku od silne navale ove naše, suviše krute, suviše nametljive stvarnosti. Ko zna iz kakvih suptilnih sfera uopšte i dolaze?
Amputacije su tekle glatko. Laserska pila radila je bez greške, a povezivanje krvnih žila obavljao sam bez značajnijih krvarenja. I dok se konjsko meso gomilalo brže nego što li su ga klaoničari mogli obraditi, ja sam bio onako... jadno sretan jer nisam izgubio nijednog čoveka: kako bi kojeg odvojio od konjskog trupa, dok si rekao piksla, već bih ga “zalemio“, “nakalemio“ – zovite to kako hoćete – za protezu od kevlara, gledao njihove prve, nesigurne korake, a već su i bolničarke iz prihvatilišta pristigle i pomagale im, onako natmurene i brižne.
Ukratko, uobičajen postupak, a moja, na žalost, rutina, yebi ga.
Bilo je tako sve do posljednjeg od deset kentaura. Bilo je to ždrebe. Oči kao da su mu bile manje vodene, a imao je, za razliku od ostalih, izražene obrve i jasnu liniju usana.
”Co-co“, reklo je nevešto.
Nije to bilo prvi put da mi je kentaur progovorio. I uvek je to bilo nešto jedva suvislo. I svaki put prešao bih preko toga, izdržao emocionalni pritisak i presekao stvar, doslovce presekao stvar. Zašto baš danas nisam izdržao, ne znam. Možda zato što je kentaurčić bio tako mali. Ili zato što je imao krmelj u oku ili možda to kako je repom terao muhe? Ne znam, kao da sam u jednom trenu video sve detalje, svu dubinu i širinu, celokupno značenje.
Opsovao sam, seo u auto i vratio se u Beograd. Ni sa kim se nisam pozdravio. Čak sam i lasersku pilu ostavio na poprištu. Ne znam šta mi je bilo.
Dok sam vozio nazad, razmišljao sam o tome da kako to... Mislim, imao sam posla sa stvarno gadnim mrcinama: gorgonama sam kose razmrsivao i zube turpijao; Baba Jagi mrenu s očiju skidao i hranio joj koštanu nogu intravenozno; Quetzalcoatla sam učio slavujev pev i zmijski otrovan ugriz; sa samim sam Humbabom osluškivao krik leptira i učio ga kako da ne gleda ravno u oči. Sve samo da pomognem tim jadnim stvorenjima da se socijaliziraju i urastu nekako u ovu našu nesretnu stvarnost!
Razmišljajući tako, začas sam prevalio zadani put i našao se na parkiralištu moje matične ambulante. Ali nekako mi se nije ulazilo – ući u dobro poznati prostor nakon celog tog kentaurskog kravala... bilo bi to nekako nestvarno, neuverljivo, mislio sam. Nisam pošteno ni verovao da je tako nešto više moguće. Ako je ikada i bilo...
I tako, nisam ušao. Otišao sam ravno kući, legao, pokrio se preko glave i pokušao ne razmišljati o stvarima tipa “kako dalje“, “šta će biti od moga života“ i “ajoj, uh, mama: kakvo je to probadanje u predelu srca?“. Nisam mogao zaspati.
Ustao sam, pred samu ponoć, i uputio se ka zamrzivaču. Tamo sam, u srednjoj ladici, čuvao opasan uzorak: zamrznuto Humbabino oko. Posegnuo sam rukom, ali nisam mogao dalje. Još nije bilo vreme. A, iskreno, nisam ni znao šta bih s tim valjda već usmrđenim okom (za koje sam ozbiljno sumnjao da je zapravo lignjino!) : da sam pogledam u to “jezero duboke smrti“, kako kaže sam Gilgameš, ili da mu pogled usmeravam uokolo, na stanovništvo?
Zabavljen tako tim, najnovijim dilemama uputih se natrag – natrag u postelju.
