Mitologija Zodijaka

  • Začetnik teme Začetnik teme Nina
  • Datum pokretanja Datum pokretanja
Nina

Nina

Zlatna tastatura
Supermoderator
Poruka
389.960
Ribe – Okean

Kada je Zevs, uz pomoć drugih bogova, porazio Titane, i prognao ih u Tartar, Gea, Majka Zemlja, u znak osvete, spojila se sa Tartarom, onim najmračnijim delom podzemnog sveta, iz čije zajednice je rođeno najstrašnije čudovište grčke mitologije i najljući protivnik olimpijskih bogova: Tifon.

Tifona je, na kraju, porazio Zevs, ali ne pre nego što je ovaj naterao mnoge bogove u beg. Neki od njih bili su Afrodita i njen sin Eros. Videvši dolazak monstruoznog diva, ovo dvoje se pretvoriše u ribe, skočiše u reku i, uz pomoć još jednog para riba, otplivaše u sigurnost.

Kada je opasnost prošla, Afrodita i Eros, u znak zahvalnosti, par riba koji im je pomogao da izbegnu opasnost postaviše ih na nebo, kao istoimeni znak, koji se obeležava svake godine od 19. februara do 20. marta.

Ovaj, na prvi pogled, kratak i jednostavan mit sadrži mnoge karakteristike Riba. Ono što se može zapaziti jeste da su dvoje protagonista – Afrodita i njen sin, Eros – bogovi ljubavi, lepote, erotike, umetnosti, dakle svih, nežnijih i prefinjenijih stvari. Antagonista je Tifon, mnogoglavi, divovski, zmajoliki užas. Od njega, Afrodita i Eros beže. Za ljude rođene u znaku Riba rečeno je da često umeju biti nepouzdani, promenljivi, nesigurni, a oni nižeg karaktera jednostavno prevrtljivi, skloni spletkama i izdaji.

Ono što je, možemo reći, teret Riba, jeste duboko i empatično biće, često lišeno jakog karaktera. Jer dok je Rak, prvi znak vodenog trojstva, izvor, koji uvek zna ko je i odakle je, te odatle crpi snagu, dok je Škorpion reka, jasno definisanog korita, koja, kada se prelije, izaziva haos, kako kod sebe, tako i kod drugih, premda se ne sme osporiti da je plavljenje mnogih reka bio izvor života mnogim narodima (npr. Nil), dotle su Ribe, okean. Sveprisutni, najdublji, ali bez jasnog obrisa. I takva njihova priroda, oličena kroz Afroditu i Erosa, uvek bira da beži od užasa ovozemaljskog sveta, kakav je Tifon. Bežati ne znači nužno uvek i samo fizički. Ribe ispoljavaju mnoge oblike. Nemilosrdni karakter neke osobe rođene u znaku Riba takođe je jedna od mogućih maski, kao odgovor na stanje sveta u kome se nalazi. Ni Afroditi ni Erosu osveta nikada nije bila strana.

Ipak, takvi se planovi sprovode tajno, iza kulisa, ispod vode, u kojoj Ribe i prebivaju, gde je, nama koji živimo na kopnu, sve i mutno i nejasno. Stoga XII polje u natalnoj karti predstavlja ono najskrivenije u nama. Onaj sa Merkurom u tom polju retko će reći sve što misli. Onaj sa Mesecom će retko iskazati sve što oseća.
(andrej pipović)
 

Rak – Izvor​

1-9.jpg
Rak, detalj, ilustracija: Srećko Radivojević
Arhetip Raka najčešće se povezuje sa arhetipom majke, preciznije, sa majčinskom privrženošću, požrtvovanjem i posvećenošću nekoj osobi. Put kroz grčku mitologiju daje objašnjenje ovakvog tumačenja.
Kao i u mnogim slučajevima kada je o grčkoj mitologiji reč, postoje različite varijante istog mita, mada u ovom slučaju imamo dve potpuno različite priče: jedna, uzgred, beskrajno nezanimljiva, tiče se Herkula, tačnije, njegovih dvanaest zadataka. U jednom od njih, Herkul dobija zadatak da ubije Lernaensku Hidru, čudovište koje je Hera, navodno, odgajila samo da bi ubilo Herkula, a koje je terorisalo zemlju kralja Euristeja gde se nalazila. Ukratko, videvši da će Herkul pobediti Hidru, Hera joj kao pomoć šalje raka (?!) – čiji je jedini uspeh to što je uštinuo Herkula za nožni prst pre nego što ga je ovaj spljeskao nogom, ili u jednoj komičnijoj verziji, udarcem noge lansirao na nebo, time napravivši istoimeno sazvežđe. Pa dobro, narodu koji je svetu podario Cara Edipa, Elektru, Antigonu, Okovanog Prometeja i druga besmrtna dela svetske književnosti, može se oprostiti ovakav nedostatak kreativnosti. Srećom po ovaj horoskopski znak, Heleni na nekom drugom delu svoje zemlje imali su više i mašte i vremena da smisle nešto kvalitetnije…
Posejdon je bio bog mora, a njegove mezimice behu morske nimfe, čuvene po lepoti, ali i po lakomislenosti, neodgovornosti i uopšte veseloj naravi koja nije priznavala nekakav ozbiljniji pogled na svet. Među mnoštvom Posejdonovih podanika, beše Krios, džinovska kraba, toliko velika i snažna da je zadivila i samog boga mora te joj ovaj podari besmrtnost.
2-5.jpg

Kada je Tifon, monstruozni div, sin Gee – boginje Zemlje i Tartara – vladara pakla, odlučio da mu je dosta skrivanja po rubovima poznatog sveta, krenuo je na sam Olimp u nameri da prisvoji vlast. Tifon beše toliko velik i jezivog izgleda, da su se svi olimpijski bogovi dali u bekstvo. Pre nego što će i sam krenuti da se spasava, Posejdon je Kriosa zadužio da čuva nimfe. Kraba je ovaj zadatak prihvatila sa krajnjom odanošću i ozbiljnošću i dugo vremena nije ispuštao nimfe iz vida, niti je iko smeo i mogao da im priđe. Ali, nimfe k’o nimfe, ubrzo im dojadi stalna prismotra i ograničeni prostor u kome su mogle da se kreću, i uverene da je od Tifona prošla opasnost, neke od njih pobegoše od Kriosa u otvoreno more.
Budući da nije mogao da krene za njima, jer je drugi deo nimfi ostao sa njim, Krios je zatražio pomoć gigantske lignje, Vamarija, koji je pristao da mu pomogne, ali kada je pronašao nimfe, progutao ih je sve do poslednje. Vrativši se kod Kriosa, Vamari mu sa žaljenjem saopštava da nije uspeo da nađe nijednu, ali sumnjajući u Vamarijev iskaz, Krios počinje da propituje lignju dok ova nije priznala svoje nedelo nakon čega je usledio sukob između njih dvojice. U borbi koja je trajala satima, Vamari je ubijen, nimfe behu oslobođene iz njegovog stomaka, a Krios beše teško ranjen. Pošto je bio besmrtan, bio je prinuđen da živi u velikim bolovima sve dok opasnost od Tifona nije prošla i dok se Posejdon nije vratio u svoje kraljevstvo. Videvši požrtvovanost svog odanog vojnika, Posejdon vida Kriosove rane i postavlja ga na nebo, a svi ljudi rođeni između 21. juna i 22. jula, žive pod znakom ovog plemenitog stvorenja.

(casopiskus.rs)
 
Jones Bridget:
XD heheheh da
Kliknite za proširenje...
Izvoli :)

Ovan – Plamen​


ovan.jpg
Ovan, ilustracija: Srećko RadivojevićHoroskop koji poznaje i koristi zapadna civilizacija u mnogome se oslanja na grčku mitologiju kada su u pitanju nazivi znakova, kao i mitovi i simbolika koji su u vezi sa njima.

Prvi horoskopski znak je znak Ovna, smatra se prvim prolećnim znakom, a njegovo trajanje je od 21. marta do 20. aprila.
Znak Ovna možemo povezati sa grčkim mitom o Friksu. Kao i kod mnogih mitova, ni ovaj nema definitivnu verziju. Ono što znamo jeste da je Friks, zajedno sa svojom sestrom bliznakinjom, Helom, bio sin kralja Atamanta, vladara Boetije, oblasti u južnom delu centralne Grčke, i Nefele, boginje oblaka. Atamantova žena, kraljica Ina, nije volela njegovu decu, verovatno jer su je uvek podsećala na prevaru koju je ovaj izvršio sa boginjom Nefelom, stoga je skovala plan kako da ih se otarasi. Naime, spalila je sve useve u Boetiji, a zemljoradnici, bojeći se gladi, obratili su se lokalnom proročištu za pomoć. Ina je podmitila proročište da laže i izađe sa tvrdnjom da je za spas od gladi neophodno žrtvovati Friksa i Helu. Pre nego što će biti ubijeni, njihova majka, Nefela, šalje letećeg, zlatnorunog ovna kako bi ih izbavio. Bogato arheološko nalazište, Orhomenus, se smatra jednom od lokacija odakle su, prema mitu, Friks i Hela, uzleteli na krilatom ovnu. Nažalost, tokom leta, Heli se zavrtelo u glavi i pala je sa ovna u more koje je po njoj kasnije nazvano Helespont. Friks je preživeo, ovan ga je odveo u kraljevinu Kolkis ili Kolhadu, u današnjoj Gruziji, gde ga je kralj Aet, sin boga Sunca Heliosa, velikodušno primio i oženio svojom ćerkom. U znak zahvalnosti, Frisk je žrtvovao ovna Zevsu, a njegovo zlatno runo je poklonio kralju Aetu koji ga je okačio na drvo u svetom gaju posvećenom bogu Aresu, koji je čuvao zmaj koji nikad ne spava. Ovo je isto ono runo koje će, mnogo godina posle, ukrasti Jason sa svojim Argonautima. U toj misiji pomagaće im četiri Friksova sina.
U drugoj, nešto izmenjenoj verziji mita, kralj Atamant je bio oženjen boginjom Nefelom, ali se zaljubio u drugu ženu, tj. Inu. Nefela se za pomoć obratila Heri, zaštitnici žena, a ova, kao osvetu, vadi sva zrna žita iz zemlje usled čega nastaje glad. Lukava Ina za nesreću optužuje Friksa, kao prestolonaslednika, i njenog glavnog protivnika, te zahteva da se on žrtvuje kako bi se umilostivili bogovi. Štaviše, lično je Atamant morao da prinese žrtvu. U trenutku kada je Friks trebao da bude ubijen, krilati ovan dolazi da ga spasi, a Friksova sestra, Hela, iz ljubavi prema bratu, odlučuje da pođe sa njim. Njen kraj je, u obe verzije, tragičan.
Pošto je ovan žrtvovan Zevsu, i u znak zahvalnosti za zadatak koji je izvršio, Zevs ga smešta na nebo u vidu sazvežđa koje danas nazivamo sazvežđem Ovna.

(casopiskus.rs)
 
Vaga-Povetarac

a o Vagama nije zanimljivo :lol:

Sedmi znak u Zodijačkom krugu je Vaga. U svim tradicijama Vaga se nalazi između ruku bogova Pravde i Poslednjeg Suda. U starom Egiptu Oziris meri duše umrlih, kao i sveti Arhanđeo duše Hrišćana, ili anđeo Rasni duše Persijanaca. Vaga je, u stvari, Grčki pojam. U Grčkoj je Vaga, katkada, Hermesov amblem (koji mrtve uvodi u Pakao), mada najčešće amblem boginje Pravde, Temide.
Temida, Uranova kći Neba i Zemlje, bila je stalno pored Zevsa, kome je bila privržena. Ona je održavala red, trudeći se da nametne vlast uzvišenog razuma i mere, karakteristike budućih podanika Vage, štiteći pravedne, a kažnjavajući zle.

Prema legendi, vrhovni bog Zevs imao je sa boginjom Pravde isveopšteg poretka, Temidom, tri kćerke: Eunomiju, Irenu i Diku. Ova poslednja (čije ime znači Pravedna) imala je zadatak da sa simbolima svoje majke (terazijama i zavezanim očima) obilazi svekoliku zemlju i nadgleda sprovođenje zakona. O postupcima ljudi morala je, redovno, da obaveštava Zevsa koji bi, potom, odmeravao kazne.
Kasnije, Zevs je na nebo postavio Vagu - simbole Temide i njene kćerke Dike - kako bi je svi ljudi videli i stalno vodili brigu oredu i pravdi.

Inače, Vagom vlada Venera, kao i Bikom. Ali, ova jesenja nije tako egzaltirana, senzualna, žestoka, čak vatrena kao ona majska, prolećna, "Bikovska". To nije više Venera Genitriks, boginja zadovoljstava i čulnih, ovozemaljskih uživanja boginje Sibel, već je to graciozna i sveža, mladalačka Afrodita, čija je moć nad ljudima, bogovima i životinjama, neizmerna. Afrodita je idealna forma i suština svih oblika...

(astrologmira.com)
 
Jarac-Stena

Mnogi se mitovi, kao i za većinu horoskopskih znakova, dovode u vezu sa astrološkim znakom Jarca, ali je sigurno najlepši onaj sa morskim jarcem Prikusom.
Prikus se dovodi u vezu sa Hronosom, grčkim titanom vremena, ocem Hada, Posejdona i Zevsa i vladarom starog sveta, pre pobune bogova.
Stvoren od Hronosa, Prikus je nasledio besmrtnost, kao i sposobnost da upravlja vremenom.

Za života, Prikus je postao otac čitave rase morskih jarčeva i koza, koji su bili obdareni inteligencijom, imali su izrazit osećaj za čast i ponos i bili su miljenici bogova.
S vremenom, ova morska stvorenja su osećala kako ih nešto neobjašnjivo vuče ka kopnu. Svojim prednjim nogama, jer izgled Prikusa i njegovih morskih potomaka beše takav da su od struka pa naviše izgledali kao jarčevi ili koze, dok im je donji deo bio u obliku ribe, izlazili bi na obalu i provodili bi duge sate sunčajući se na plažama. Što su više vremena provodili na kopnu, to je Prikusova magija prestajala da deluje na njih. Peraja bi im se polako pretvarala u noge, inteligencija bi se gubila i na kraju bi se pretvorili u ono što danas nazivamo jarčevima i kozama.

Uvidevši da mu potomci, kao i cela rasa, nestaju, Prikus je odlučio da spreči odlazak svojih potomaka na kopno, upotrebivši najveći dar koji mu je Hronos poklonio – upravljanje vremenom. Prikus je vratio vreme unazad. Njegovi potomci su ponovo postali morska stvorenja, ali je samo Prikus, nedodrinut vraćanjem vremena, znao šta će im se desiti. Stoga je na sve načine pokušao da ih upozori, pa čak i zabrani izlazak na kopno. Ali koliko god da se trudio, koliko god puta da je vraćao vreme unazad, ishod je uvek ostajao isti. Potomci su mu završavali na kopnu, preobraženi, a on je postajao sve usamljeniji i tužniji.

Naposletku, poražen, Prikus priznaje da ne može promeniti sudbinu i pušta svoju decu da odu, pušta da i vreme ide svojim tokom i, ostavši sam, povlači se u samoću.

U svojoj patnji, Prikus moli Hronosa da mu odmuzme besmrtnost, te da mu dozvoli da umre, jer ne može podneti činjenicu da je ostao sam, a Hronos, sažalivši se na Prikusa, smešta ga na nebo, gde će sa najvišeg mogućeg postolja, do kraja sveta, posmatrati svoje otuđene potomke i brinuti se o njima.

Jarčeve prati, donekle i opravdani, stereotip da su rezervisani i hladni u emotivnom pogledu. Ali ovaj mit daje objašnjenje svemu tome. U pitanju su ljudi velike osećajnosti, koji se suštinski boje da je ispolje jer ne znaju kako će se to ispoljavanje završiti. Činjenica jeste da vole da stvari drže pod kontrolom, Prikus čak i vraća vreme unazad kako bi to postigao, ovo nam govori i do koje su mere osobe rođene u ovom znaku, koji vlada zemljom od 21. decembra do 20. januara, spremne da idu kako bi tu kontrolu i zadržale. Ali ako jedan Prikus, sa sposobnošću da kontroliše vreme nije uspeo u svojim namerama, koje su šanse jednom običnom čoveku, makar to bila i jedna vredna, odana osoba, čvrstog karaktera, poput jarca?

Za Prikusa sve se završilo u najboljem redu tek onda kada je pustio da stvari idu svojim tokom.
To verovatno važi i za sve nas, ali u ovom slučaju, tik nešto više za same jarčeve.


piše: Andrej PipoviĆ
 
Strelac-Žar

​

Šta je zajedničko Ahilu, Ajantu, Jasonu, Perseju i Tezeju, dakle samoj eliti među grčkim herojima
Odgovor je – Hiron.


Davno pre pobune bogova, titan Kron, potonji otac Zevsov (i mnogih drugih bogova) radio je ono po čemu će mu najčuveniji sin kasnije takođe postati poznat, ali i ozloglašen: zavodio je smrtne žene i nimfe. Moram još jednom na napomenem, „zavođenje” je kod Grka često ublažena varijanta opisa.

U jednom od svojih ljubavnih pohoda, Kron, pretvoren u konja (jer zašto da ne) zavodi nimfu Filiru koja potom na svet donosi Hirona.

Od trenutka kada je donesen na svet, videlo se da je u pitanju izuzetna pojava. Za početak, Hiron je bio kentaur. Ali za razliku od ostalih kentaura, koji su na svet doneseni spajanjem Sunca i kišnih oblaka, Hiron je začet od strane titana i nimfe. Ovo mu je dalo besmrtnost, koju drugi kentauri nisu imali, dalo mu je donekle različit izgled, jer, dok su ostali kentauri bili spoj ljudskog tela, do torza, koji posle zamenjuje telo konja, Hironu su i prednje noge bile ljudske. Barem nam tako govore određene grčke vaze sačuvane iz antičkog perioda.

Osim fizičkog izgleda, Hironova priroda se drastično razlikovala od drugih kentaura. Dok su ostali kentauri bili stvorenja čistih strasti i to uvek onih najnižih, Hiron je bio inteligentan, civilizovan i nežan. Delom je to dugovao poreklu, a delom i vaspitanju koje su mu pružili Apolon i Artemida. Bogovski par ga je takođe naučio vidarskim veštinama i pričalo se da je po tome jednak Apolonu, astrologiji kao i proricanju, ali i umeću sa oružjem, naročito streljaštvu, u čemu su i Apolon i Artemida bili nadaleko čuveni.

Njegova priroda i obrazovanje učinili su ga savršenim učiteljem, pa je u svom domu, na planini Pelion, podizao generacije kasnijih grčkih heroja.

Najčuveniji mit koji se dovodi u vezu sa Hironom, koji objašnjava i nastanak sazvežđa Strelca, jeste priča o Hironovoj smrti: loveći erimantskog vepra, na svom četvrtom podvigu, Herakle je svratio u Hironovu pećinu, na planini Pelion. Hiron, takav kakav jeste, velikodušno je primio velikog heroja i poslužio ga večerom. U toku obroka, Herakle je zatražio vina i nagovorio je Hirona da otvori amforu svetog Dionisovog vina, koja je bila kod Hirona na čuvanju, kako bi se Herakle počastio. Jak miris vina, opio je kentaure u blizini pećine, koji razdraženi njime napadoše hironovu pećinu kako bi se dokopali vina. Da bi se odbranio od moćnih napadača, Herakle je bio prinuđen da upotrebi strele natopljene otrovom lernejske Hidre koju je ubio na svom drugom zadatku. Pretrpevši teške gubitke, kentauri su bili prinuđeni da se povuku, a Hiron, radoznale prirode kao i uvek, izvadio je strelu iz tela jednog mrtvog kentaura, pitajući se kako je moguće za jednu tako malenu stvar da ubije jedno toliko moćno stvorenje. U proučavanju strele, Hiron beše nepažljiv, ispusti je, a ona mu okrznu nogu i stvori ranu u koju se uvukao smrtonosni otrov.

Hironove muke tek počinju, jer Hiron beše bog (sin??) titana i nimfe, dakle besmrtan, te ga otrov nije mogao ubiti, ali mu jeste mogao život pretvoriti u stalnu agoniju bolova. Ironijom sudbine, jedan od najvećih vidara antičke mitologije mogao je da izgleči svakoga osim sebe. Posle devet dana nepodnošljivih bolova, Herakle uspeva da ugovori razmenu između njega i Zevsa, a koja se direktno ticala Hironove sudbine. Herakle, želeći da oslobodi Prometeja večne kazne da bude prikovan za stenu, dok mu orao svaki dan jede jetru, samo da bi ona preko noći zarasla, nudi Hironovu besmrtnost (i lišavanje dobrog kentaura muka) u zamenu za Prometejevu slobodu. Zevs pristaje na razmenu, a dirnut postupkom svog starijeg polubrata, koji je i umirući učinio dobro delo za drugoga, Zevs podiže Hirona na nebo u ono što nam je danas poznato kao sazvežđe Strelca, obećavajući da će Hiron živeti dokle god herojima i polubogovima bude bio potreban učitelj.

Mit nam govori da su osobe rođene pod znakom Strelca, koji vlada Zemljom od 22. novembra do 21. decembra, otvorene, radoznale, vesele prirode, mudre, pune znanja i prenošenja istog drugima.


Takođe nam, prikazom kentaurovog izgleda, dakle pola čovek, pola konj, ukazuje na dualnu prirodu ovih ljudi, koliko sklonih ljudskim idealima, toliko sklonih i jednom instinktivnijem, neobuzdanijem pogledu na život. Strelac je i suprotan znak Blizancima – predstavlja sukob mudrosti protiv inteligencije, odnosno jednog potpuno (neobuzdano) empirijskog shvatanja sveta i načina na koji se dolazi do (sa)znanja, spram čisto racionalističkih blizanačkih hipoteza i teorija.


Jupiter, vladajuća planeta Strelca, jeste onaj koji daje, širi znanje i pomera granice i, osim u izuzetnim slučajevima, uvek za posledicu ima pozitivan ishod. Ali i sam mit, u Hironovoj smrti, naglašava i potencijalnu opasnost koju ovakva priroda nosi sa sobom, a na nosiocima ovog znaka je da pronađu tačku u kojoj se njihova beskrajna radoznalost, nastala iz velike ljubavi prema svetu u kome žive, okreće protiv njih.
 
Škorpion – Reka

U stavu ljudi da ili jako vole ljude rođene pod znakom Škorpiona ili ih ne vole uopšte, ogleda se celokupna priroda tog znaka. Ako želite da personifikujete Škorpiona, ne morate gledati dalje od Fjodora Dostojevskog, apostola – kockara, ili Njegoša – pesnika, filozofa i vladike, koji umire od sifilisa.

Mit o Škorpionu jeste mit o velikom lovcu iz grčke mitologije, Orionu.

Prema predanju, Orion je bio polubog, sin Posejdona, boga mora. Za života smatran je velikim herojem i lovcem. Prema jednoj verziji mita, Orion se u lovu sa Artemidom, grčkom boginjom lova, uvredio jer se ispostavilo da je ona bolji lovac od njega. U naletu besa i sujete saopštava joj da će on, kao najbolji lovac na svetu, uloviti sve životinje koje postoje.

Artemida jeste bila boginja lova, ali je bila i zaštitnica životinja. Kako bi sprečila Oriona da izvrši svoju nameru, boginja šalje velikog škorpiona da ubije Oriona. Dvojac se dugo borio i na kraju, škorpion je zaista ubio Oriona.

Ipak, dvoboj je bio toliko silan, da je privukao pažnju Zevsa. On je, u znak zahvalnosti za dobro ispunjen zadatak, uzneo škorpiona na nebo, a kasnije i Oriona, na molbu Artemide, kako bi služio kao opomena za sve smrtnike prevelike sujete i ponosa. Zevs je to uradio, ali je ubijenog lovca postavio za 180 stepeni dalje od škorpiona, kako ne bi mogli svoj okršaj da nastave na nebesima. Tako svake zime Orion lovi na nebu, dok se sa dolaskom proleća sklanja od nadolazećeg škorpiona.

Mit o Škorpionu krije priču o čoveku velikog potencijala i sposobnosti, koga sopstveni ego vodi u propast. Ali se isto tako može tumačiti i da, ukoliko ta osoba pobedi svoj ego, može da zasluži mesto među zvezdama.

Za sve osobe rođene između 23. oktobra i 22. novembra, kada Zemljom vlada znak Škorpiona, ne postoji treća varijanta. Ili ego ili zvezde.
 
Devica – Prah

Među mnogim mitovima koji se dovode u vezu sa astrološkim znakom Device, vredelo bi izdvojiti dva: mit o Erigoni i mit o Persefoni.

Erigona je bila ćerka Ikara Atinskog, zemljoradnika koji je jednom prilikom ugostio samog Dionisa, koji mu je u znak zahvalnosti na toplom prijemu podario vinograd iz koga je Ikar pravio vino nadaleko čuvenog kvaliteta. Jednom prilikom, par pastira je prolazilo pored Ikarove kuće, a ovaj, jednako gostoprimljiv, usluži ih vinom. Opijeni vinom i zadivljeni njegovim ukusom, pastiri na prevaru ubiše Ikara u nameri da se dokopaju svih zaliha. Kada je Erigona, Ikarova ćerka, videla očevo telo, sahranila ga je ispod jednog drveta, o koje se kasnije obesila. Potrešen događajima i osećajući se u neku ruku odgovornim, Dionis postavlja Erigonu na nebo, u sazvežđe Device, u znak njene velike ljubavi prema ocu.

Mit o Persefoni je jedan od čuvenijih u grčkoj mitologiji: grčka boginja plodnosti, Demetra, imala je prelepu ćerku – Persefonu. Znajući za stepen požude u grčkih bogova, Demetra je sakrila Persefonu daleko od radoznalih očiju. Mit kaže da ju je „utkala u samu prirodu”. Ipak, ovo nije učinila pre nego što se glas o njenoj lepoti proširio Heladom. Štaviše, Demetra je morala da odbija i Hermesa i Apolona koji su došli da joj zavedu ćerku. Na kraju je mladu Persefonu uočio Had, vladar podzemnog sveta i najstariji od velike trojice: Zevsa, Posejdona i Hada.

Dobivši od Zevsa dozvolu da je otme, jer teško da bi Demetra dala ćerku za boga podzemlja, Had je čekao pravi trenutak i kada je Persefona otišla zajedno sa Artemidom i Atinom da bere cveće, izašao је iz zemlje ispred nje i kidnapovao je.

Videvši da joj nema ćerke, Demetra se dala u potragu koja je trajala mesecima. Očajna majka za to vreme zapostavila je svoju brigu nad njivama, usevima i plodovima svake vrste, a po drugoj verziji čak je i zabranila zemlji da rađa. Naposletku, svevideći Helios, bog Sunca, rekao joj je šta se dogodilo, a suočivši se sa pomorom celokupnog živog sveta na Zemlji, Zevs je morao da naredi Hadu da Persefonu vrati, na šta je ovaj i pristao uz izvestan uslov: u mesecima koja je boravila kod njega, Persefona je pojela nar. Po pravilu, ko jednom okusi nešto iz podzemnog sveta, ne može više nikada u potpunosti da se vrati na površinu. Od tada, Persefona trećinu vremena provodi kod svog muža, suvladarka podzemnog sveta i duša umrlih, neumoljiva i nemilosrdna, bez ljubavi kako za ljude tako i za bogove, a početkom proleća se vraća svojoj majci, koja u svojoj sreći odbacuje haljine žalosti i sebe, zajedno sa celom prirodom, oblači u veselo ruho.

U oba mita provlače se elementi prevare, izdaje, gubitka, kao i velikih ljubavi koje su uzrok velikog bola. Ako su mitovi kolektivno sećanje čovečanstva, kao što ih neki smatraju, ako su sve priče odavno proživljene, samo se u određenim varijantama ponavljaju, ako svi mi doživljavamo, u manjoj ili većoj meri, verzije mitova znakova pod kojima smo rođeni, onda bi ovi mitovi mogli donekle objasniti pomalo melanholičnu prirodu koja se neretko pripisuje osobama rođenim od 22. avgusta, do 22. septembra, kada Zemljom vlada sazvežđe Device.
 
Lav – Svetlo

Premda Herakle znači „Herina slava”, on i boginja Hera se nikada nisu dobro slagali. Nikada ona u njemu nije videla najvećeg junaka Stare Grčke, već samo još jedan podsetnik na Zevsova neverstva. A Heraklov život se, kao Heri u inat, do tog trenutka odvijao kao u bajci. Bio je ugledan, priznat i poštovan od strane svih, bio je muž svoje žene Megare i otac dvoje dece. Sina i ćerke.

U velikom napadu ljubomore, Hera na Herakla baca ludilo u kom on ubija i ženu i decu.
Kada je došao k sebi, Herakle je duboko žalio zbog svojih postupaka i tražio je način da se iskupi. Otišao je u Delfe, politički i duhovni centar Helade, u kome mu je rečeno da će sprati ljagu sa svog imena ukoliko dvanaest godina bude služio mikenskog (mada se negde spominje i kao kralj Argosa) kralja Euristeja, a ujedno svog rođaka.

Nemajući kud, Herakle pristaje, a prvi zadatak njegove duge službe beše da ubije Nemejskog lava.

Peloponeski gradić Nemeju terorisao je čudovišni lav, po nekima potomak Zevsa i Selene, boginje Meseca, po drugima potomak Himere. Njegovo zlatno krzno bilo je otporno na svaku vrstu oružja, a kandže su mu bile oštrije od svakog mača, sa mogućnošću da probiju i najtvrđi oklop.

Zanimljiva je stvar ta da, premda lavovi nisu deo grčke, a ni evropske faune, Herodot nam kaže da su lavovi bili prisutni u Grčkoj čak do 100. godine p.n.e.

Naoružan do zuba, Herakle je stigao u okolinu Nemeje i počeo da traži lava. O kvalitetu njegovog krzna uverio se kada je ispalio nekoliko strela u njegovom pravcu, koje su bezazleno udarile o njega i pale na zemlju. Ipak, nekako je uspeo da natera lava da se povuče u svoju pećinu, a zatim je ušao za njim. Ovde postoje dve verzije događaja: po jednoj, Herakle je nastavio da lava gađa strelama, sve dok ga nije pogodio u nezaštićena usta, a time i ubio, a po drugoj, čuvenijoj, Herakle je lava zadavio!

Nakon što je ubio lava, Herakle ga je odrao uz pomoć njegovih kandži, budući da su jedino one mogle da probiju lavovo krzno. Krzno je zatim prebacio na sebe i time je legendarna slika o najvećem heroju Helade, obučenog u lavlju kožu, stvorena.

Pored fizičke zaštite, budući da je krzno bilo gotovo neprobojno, takav je strašan psihološki utisak ostavljao Herakle odeven u lavlje krzno da je, kada se vratio posle mesec dana u Mikenu kod rođaka i vladara Euristeja, noseći leš odranog lava na leđima – njegov rođak bio koliko zadivljen toliko i prestravljen, te mu je zabranio da svoje uspehe predstavlja u gradu, već van gradskih zidina.

Simbolikom ovog mita može se smatrati borba čoveka sa svojim egom. Herakle, kao i svaki čovek, kako bi uspešno savladavao prepreke u životu, mora svoj ego držati pod ključem. Zato je ovaj Heraklov zadatak ujedno i prvi. On nije mogao prevazići ostale, a da prvo nije tu najvažniju unutrašnju prepreku savladao. To je učinio na najintimniji mogući način, sam, u mraku pećine, odakle je bilo izlaza ili za lava ili za njega, ali za obojicu ne. Učinio je to bez pomoći ikoga, čak i bez pomoći ikakvih pomagala – Herakle je lava udavio.

Simbolika biva zaokružena ogrtanjem lavljeg krzna oko sebe, u kojem Herakle predstavlja čoveka koji svoj udavljeni ego, koji sada drži u potpunoj kontroli, može i koristi kao izuzetnu zaštitu.
 
Blizanci – Vetar

Mit o Kastoru i Poluksu svakako može spadati u uži izbor za najlepši mit Stare Grčke.

Grčkoj planinskoj regiji, Atoliji, vladao je kralj Testij, čija je ćerka, Leda, nadaleko poznata po svojoj lepoti, bila udata za spartanskog kralja Tindareja. U istoriji ostaće poznata kao majka Helene Trojanske, Klitemnestre, žene kralja Agamemnona, koji će predvoditi grčki pohod na Troju, kada ovi budu oteli sestru njegove žene, kao i mladića Kastora i Poluksa.

Zbog svoje lepote, Leda je zapala za oko kome drugo nego Zevsu. Prerušen u prelepog labuda, koga je progonio orao, Zevs je doleteo u Ledino naručje, koja ga je zaštitila od orla. Kasnije, Zevs će se u nekim verzijama mita prikazati Ledi u svom pravom obliku, mada će dominantni mitološki, a kasnije i umetnički prikaz priče biti onaj u kojoj Zevs, u obliku labuda, seksualno opšti sa Ledom, bilo njenom voljom ili ne. Granica između silovanja i dobrovoljnog leganja u postelju sa bogom, u grčkoj mitologiji, je gotovo nepostojeća. Bilo kako bilo, istog dana kada ju je obljubio Zevs, Leda je legla u postelju i sa svojim suprugom, kraljem Tindarejem. Zatrudnela je sa obojicom. Devet meseci kasnije, rodiće pomenute Helenu, Klitemnestru, Kastora i Poluksa. Kao što je čitalac verovatno pretpostavio, problem nastaje u određivanju ko je čiji? Za Helenu postoji najmanje nesuglasica: vanserijska lepota te žene može biti jedino posledica Zevsovog uticaja. Klitemnestra je dakle ćerka Tindareja, dok se za blizance, u većini slučajeva, uzima da je Poluks Zevsov, a Kastor Tindarejev potomak. Sad, zašto je ovo uopšte važno? Pa vrlo prosto, jedna od prednosti toga da vam bog obuljubi majku, ako je već moralo doći do toga, jeste ta da će deca biti polu-bogovi, kao takvi, posedovaće izvanredne sposobnosti, a jedna od njih je i besmrtnost.

Dakle, Kastor i Poluks, braća po majci, nisu se razdvajali jedan od drugog. Arhetipski primer bratske povezanosti i ljubavi, gde je jednom bilo suđeno da umre, a drugom ne. Zajedno, ispisaće velika poglavlja u grčkoj mitologiji. Paris nije prvi koji je oteo Helenu, njenoj lepoti prvi nije odoleo Tezej, tada kralj Atine. Kastor i Poluks su bili ti koji su je vratili u Spartu.

Kasnije, njih dvojica će se priključiti Jasonu i Argonautima u njihovoj potrazi za zlatnim runom.

Kada je došlo vreme za ženidbu, Kastor i Poluks su želeli svoje rođake, Febu i Hilariju, koje su već bile obećane dvojici drugih rođaka, Idu i Linceju. Kastor i Poluks za ovo nisu marili, oteli su devojke i pošli sa njima prema Sparti. Ida i Lincej su ih sustigli, i u obračunu koji je usledio, ubijeni su Ida, Lincej i Kastor.

U drugoj verziji, devojke se uopšte ne spominju. Ova četiri mladića su planirala otmicu stoke jednog zemljoposednika; Ida i Lincej su pokušali da prevare blizance kada je došao red za raspodelu plena, i usledio je sukob čiji je rezultat isti kao u prvoj verziji: preživljava samo besmrtni Poluks.

O daljem toku događaja postoje takođe različite verzije, ali se sve vrte oko nemerljive ljubavi koje su blizanci imali jedan prema drugome: u jednoj verziji, Poluks, koji nije mogao da podnese život na zemlji bez Kastora, namolio je svog oca, Zevsa, da svaki dan on, i njegov ubijeni brat, Kastor, zamene mesta: jedan će boraviti na Olimpu, kao besmrtnik, sa bogovima, dok će drugi živeti u podzemnom svetu kao pokojnik. Po drugoj verziji, Kastor je ostao u Hadu, ali je Poluksu dozvoljeno da ga posećuje svaki drugi dan. Možda najlepša verzija govori o tome kako je Zevs, dirnut bratskom ljubavlju, postavio Poluksa i njegovog preminulog brata, Kastora, na nebo, na mesto koje danas označavamo kao sazvežđe Blizanaca, kako bi večno bili zajedno.

Dve najsjajnije zvezde tog sazvežđa danas znamo pod imenima Kastora i Poluksa, a svi ljudi rođeni između 20/21. maja i 21. juna, rođeni su u astrološkom znaku Blizanaca.
 
Bik – Hum

Jedna od najvećih misterija zodijaka jeste poreklo znaka i sazvežđa Bika.
Na zidovima čuvene pećine Lasko, u Francuskoj, nacrtana je zvezdana mapa koja prikazuje sazvežđe Bika.
Starost crteža je procenjena na oko 15.000 godina pre nove ere.

Drevni Sumeri beleže postojanje sazvežđa Bika u Epu o Gilgamešu. Vavilonci, takođe, znaju za postojanje ovog sazvežđa.
Stari Egipćani su bili još konkretniji i sazvežđe su povezivali sa bivoljim rogovima.
Stari Grci, a preko njih i celokupna Zapadna civilizacija, sazvežđe Bika, kao i horoskopski znak, povezuju sa mitom o Zevsu i Evropi.

Sam mit ima prilično verzija i nijansi. Ako bismo napravili neku grubu opštu sliku o njemu, on bi glasio ovako: u drevnom gradu Tiru, u današnjem Libanu, a tadašnjoj Fenikiji, živela je feničanska princeza Evropa, ćerka kralja Agenora i kraljice Telefase, ili kako je u nekim izvorima nazvana, Argiopa. U Ilijadi se, pak navodi da je Evropa ćerka Agenorovog sina, Feniksa. Njen brat, Kadmus, kasnije će doneti alfabet u Grčku.

Evropa, nadaleko čuvena po svojoj lepoti, zapala je za oko Zevsu, koji je odlučio da je zavede ili pak siluje, ove dve radnje su u grčkoj mitologiji gotovo sinonimi. Zevs se pretvorio u pitomog, belog bika i kao takav, zašao je u krdo Evropinog oca Agenora. Kada je Evropa, sa svojom pratnjom, brala cveće, ugledala je, njoj nepoznatog, prelepog, belog bika, prišla mu je, i oduševljena njegovom pitomošću, odlučila je da ga zajaše. U trenutku kada mu se popela na leđa, bik tj. Zevs, je pojurio ka moru, i sa njom na leđima, plivao dok nije stigao do ostrva Krit.

Po dolasku na Krit, Zevs se Evropi prikazao u svom pravom obliku. Da li je nakon toga bilo potrebe za silovanjem, verovatno nikada nećemo saznati, mada je verovatnoća toga mala obzirom kako ju je Zevs tretirao u toku njihovog zajedničkog boravka na Kritu. Po jednima, odveo ju je u Diktejsku pećinu, njegovo rodno mesto, koja im je postala ljubavno gnezdo, dok se po drugima, ovaj čin dogodio na obali reke Letej, pod jednim platanom koji je kasnije ostao poznat po večno zelenom lišću. Zevs je Evropi poklonio oglicu koju je načinio Hefest lično, bog kovanja, vajanja, vatre i vulkana, kao i Talosa, bronzanog, mehaničkog diva koji je služio kao njen zaštitnik, Lalapsa, psa koji nikad nije ispustio plen koji je gonio, i koplje koje je uvek pogađalo zadatu metu.

Sa druge strane, Evropa je Zevsu rodila tri sina: legendarnog Minosa, Radamanta i Serpedona. Kada je došlo vreme da se rastanu, Zevs ju je udao za kritskog kralja Asteriona, koji usvaja i njenu decu, a po njegovoj smrti, tron preuzima najstariji od zevsovih sinova, Minos. Sva trojica Zevsovih sinova će nakon smrti postati sudije mrtvima u podzemnom svetu. Kako bi ovekovečio ovaj događaj, Zevs je lik bika koji je preuzeo utkao među zvezde, a svi ljudi rođeni između 20/21. aprila i 21. maja rođeni su u znaku Bika.
 
Vodolija – Bura

Tamo(u Aheji) je zemlja okružena visokim planinama, bogata ovcama i pašnjacima, gde Prometej, sin Japetov, zače dobrog Deukaliona, koji prvi osnova gradove, i podiže hramove besmrtnim bogovima, i prvi vladaše ljudima. Ovu zemlju susedi njeni zvaše Haemonia (Tesalija).

Argonautika, III vek pre Hrista

Ovo je kratak uvod u jedan od dva mita o astrološkom znaku Vodolije. Valjalo bi, kao i sa Škorpionom, razbiti još jednu čestu zabludu koja se tiče ovog znaka. Kod Škorpiona ticala se pola, naime, najčešće se govori da je neko u znaku Škorpije, što je netačno, jer je u pitanju Škorpion.

Kod Vodolije u pitanju je element sa kojim se povezuje. Premda ga zbog imena najčešće svrstavaju u vodene znakove, Vodolija, uz Blizance i Vagu, pripada vazdušnom trojstvu. Ime, istina, može navesti na pogrešan trag, pravilniji bi naziv možda bio Vodonoša jer je u pitanju Onaj-koji-donosi-vodu, a ne sama voda.

Deukalion se može smatrati grčkom verzijom jedne od najučestalijih tema svih civilizacija Starog sveta, kao i jedne od najvećih ljudskih fascinacija uopšte: Potopom.

Već na samom početku nailazimo na pregršt verzija ovog mita, ali se otprilike možemo složiti da je počelo ovako: Likaon, Pelazg, kralj starijeg naroda od Helena, vladar Arkadije, žrtvuje Zevsu dečaka. Zevs, užasnut, šalje Potop kako bi sprao ovakvo zlo sa sveta. Kako nam veli najpotpuniji izvor, pesnik Ovidije u svojim Metamorfozama, vladar grada i oblasti Ftije, Deukalion, bi upozoren od strane svog oca, Prometeja, na nadolazeći Potop. Otac mu reče da sagradi veliki kovčeg, opskrbi ga namirnicama za devet dana, smesti unutra svoju ženu Piru, ćerku svog strica, Epimeteja, i sačeka da usud prođe. Kovčeg im se navodno zaustavio ili na planini Parnas ili na Etni, na Siciliji, ili na Atosu ili na Otrisu, u Tesaliji. Prema Ovidijevoj verziji, životinje nisu spasene.

Po svršetku ove nesreće, Deukalion je upitao proročište u Temi kako da obnovi ljudsku populaciju. Budući da su i stvorenja u proročištu u Temi najverovatnije bili takođe ljudi, ovo nam govori da je, za razliku od npr. biblijskog Potopa, ovaj grčki bio više lokalnog karaktera. Uglavnom, proročište reče Deukalionu da pokrije glavu i da baca kosti svoje majke sebi iza ramena. Deukalion i Pira razumeše da im je majka, Zemlja, Gaja, a da su kosti kamenje, te ih uzeše i bacaše iza sebe. Deukalionovi postaše muškarci, a Pirini – žene.

U Srednjem veku postojalo je mišljenje koje je određene grčke mitove smatralo istinitima, te pokušavalo da ih smesti u određeni vremenski period. Prema nekim istoričarima, ovaj Potop odigrao se oko 1528. godine pre Hrista, a Aurelije Avgustin u svom delu Kraljevstvo božije navodi da su Deukalion i njegov otac, Prometej, Mojsijevi savremenici.

Ganimed, sin Trosov, osnivača Troje, beše najlepši mladić na svetu. Dok se starao o ovcama, na legendarnoj gori Ida, oteo ga je Zevs. Ili je poslao orla po Ganimeda ili se sam pretvorio u orla i odneo mladića na Olimp. U normalnim okolnostima ovo bi bio tipičan slučaj grčke pederastije: stariji muškarac, često aristokrata, u ovom slučaju čak bog, uzeo bi za ljubavnika i učenika mlađeg. Bila je to čast kako za jednog, tako i za drugog. Ali ovde je Zevs bio u pitanju. Jeste Ganimedu darovao besmrtnost i večnu mladost, ali ga je sveo na roba. Ganimed mu je prinosio pehar, iz koga je Zevs pio ambroziju. Jednoga dana, Ganimed se pobunio. Prosuo je svu ambroziju na Zemlju, kako bi označio da više ne želi da bude peharnik. Ambrozija je pala na Zemlju i uzrokovala obilne kiše, koje su se pretvorile u poplave, a koje su uzrokovale Potop koji je zahvatio celu Zemlju.

Videvši Ganimedov čin, Zevs u početku htede da ga kazni, ali, u jednom od retkih momenata samorefleksije, Zevs shvata kako se i na koji način poneo prema mladiću i kako bi mu se iskupio, postavio ga je na nebo kao Onoga-koji-donosi-vodu.

Koji su motivi prisutni u ova dva mita? Najupadljiviji svakako je Potop. A Potop, jeste promena. Totalna, nagla, neumoljiva, nepovratna i u oba slučaja, izazvana nepravdom. U prvome je žrtvovani dečak, u drugome je tretman Ganimeda od strane Zevsa. Imamo i pobunu: Prometejevu pobunu protiv Zevsove odluke da sve ljude Arkadije podavi, kao i Ganimedovu pobunu protiv ropstva.

Dakle, pobuna, protiv nepravde i ropstva, koja za posledicu ima kompletnu i nepovratnu promenu. To je znak Vodolije, sa svojim ekscentričnim vladaocem Uranom. To je i priroda ovih svakodnevnih Prometeja, rođenih između 21. januara i 20. februara.
 
Nina:
Bik – Hum

Jedna od najvećih misterija zodijaka jeste poreklo znaka i sazvežđa Bika.
Na zidovima čuvene pećine Lasko, u Francuskoj, nacrtana je zvezdana mapa koja prikazuje sazvežđe Bika.
Starost crteža je procenjena na oko 15.000 godina pre nove ere.

Drevni Sumeri beleže postojanje sazvežđa Bika u Epu o Gilgamešu. Vavilonci, takođe, znaju za postojanje ovog sazvežđa.
Stari Egipćani su bili još konkretniji i sazvežđe su povezivali sa bivoljim rogovima.
Stari Grci, a preko njih i celokupna Zapadna civilizacija, sazvežđe Bika, kao i horoskopski znak, povezuju sa mitom o Zevsu i Evropi.

Sam mit ima prilično verzija i nijansi. Ako bismo napravili neku grubu opštu sliku o njemu, on bi glasio ovako: u drevnom gradu Tiru, u današnjem Libanu, a tadašnjoj Fenikiji, živela je feničanska princeza Evropa, ćerka kralja Agenora i kraljice Telefase, ili kako je u nekim izvorima nazvana, Argiopa. U Ilijadi se, pak navodi da je Evropa ćerka Agenorovog sina, Feniksa. Njen brat, Kadmus, kasnije će doneti alfabet u Grčku.

Evropa, nadaleko čuvena po svojoj lepoti, zapala je za oko Zevsu, koji je odlučio da je zavede ili pak siluje, ove dve radnje su u grčkoj mitologiji gotovo sinonimi. Zevs se pretvorio u pitomog, belog bika i kao takav, zašao je u krdo Evropinog oca Agenora. Kada je Evropa, sa svojom pratnjom, brala cveće, ugledala je, njoj nepoznatog, prelepog, belog bika, prišla mu je, i oduševljena njegovom pitomošću, odlučila je da ga zajaše. U trenutku kada mu se popela na leđa, bik tj. Zevs, je pojurio ka moru, i sa njom na leđima, plivao dok nije stigao do ostrva Krit.

Po dolasku na Krit, Zevs se Evropi prikazao u svom pravom obliku. Da li je nakon toga bilo potrebe za silovanjem, verovatno nikada nećemo saznati, mada je verovatnoća toga mala obzirom kako ju je Zevs tretirao u toku njihovog zajedničkog boravka na Kritu. Po jednima, odveo ju je u Diktejsku pećinu, njegovo rodno mesto, koja im je postala ljubavno gnezdo, dok se po drugima, ovaj čin dogodio na obali reke Letej, pod jednim platanom koji je kasnije ostao poznat po večno zelenom lišću. Zevs je Evropi poklonio oglicu koju je načinio Hefest lično, bog kovanja, vajanja, vatre i vulkana, kao i Talosa, bronzanog, mehaničkog diva koji je služio kao njen zaštitnik, Lalapsa, psa koji nikad nije ispustio plen koji je gonio, i koplje koje je uvek pogađalo zadatu metu.

Sa druge strane, Evropa je Zevsu rodila tri sina: legendarnog Minosa, Radamanta i Serpedona. Kada je došlo vreme da se rastanu, Zevs ju je udao za kritskog kralja Asteriona, koji usvaja i njenu decu, a po njegovoj smrti, tron preuzima najstariji od zevsovih sinova, Minos. Sva trojica Zevsovih sinova će nakon smrti postati sudije mrtvima u podzemnom svetu. Kako bi ovekovečio ovaj događaj, Zevs je lik bika koji je preuzeo utkao među zvezde, a svi ljudi rođeni između 20/21. aprila i 21. maja rođeni su u znaku Bika.
Kliknite za proširenje...
Simbol bika je inače izuzetno rasprostranjen u svetu i meni lično zbog toga i veoma interesantan. Slike bikova su česte u pećinama, ali i na drugim mestima u vidu petroglifa, potom u vidu figurica iskopanih na raznim arheološkim nalazištima, bik se spominje u raznim mitologijama i religijama, ima ga u paganskim običajima...
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Back
Top