Гамбино
Elita
- Poruka
- 18.753
Мистериозни окупациони командант Прокупља
среда, 12.11.2008. у 22:00
Ханс Вајцер
Прокупље – Пишући недавно о бисти краља Александра, која је из хола Соколског дома у Прокупљу нетрагом нестала за време немачко-бугарске окупације, поменули смо тадашњег команданта града Аустријанца Ханса Вајцера, коме се приписују заслуге да је од похаре и заплене спасао многе културне вредности у Прокупљу, али, што је још важније, да је много учинио да заштити цивилно становништво.
У књизи „Под Хисаром”, аутора Слободана Несторовића, налазимо низ похвала за поступке Вајцера према Прокупчанима. Овај рођени Бечлија дошао је за команданта окупационих снага Прокупља у јуну 1942. године.
„Он, као музичар, није био окрутан фашистички официр. Зато је остао у лепој успомени Прокупчанима”, пише Несторовић, који је био и савременик тих догађаја. Он даље наводи да је Вајцер волео музику и одлазио у куће које су имале клавир да би свирао, да се кретао градом без пратње, ишао на славе код угледних грађана, научио је прилично српски језик, а кад се рат завршио, остао је у Прокупљу још извесно време. Шта се са њим касније збило, не зна се поуздано.
Драгољуб Поповић, који је као омладинац био интерниран у Маутхаузен, каже да је по повратку у Прокупље затекао Ханса Вајцера, а наглашава да је његова мајка Мица, кад је он већ био Маутхаузену, ишла код Вајцера да тражи спас за сина. Он јој је рекао: „Мајко, тамо где је ваш син нико не може да приђе, ни птица да прелети. Не могу да помогнем“.
Историчар Дарко Жарић тврди да је Ханс Вајцер активно сарађивао са партизанима. Више пута у току 1943. године он се састајао са Ратком Павловићем Ћићком, командантом Топличког партизанског одреда, предратним студентом права у Прагу и шпанским борцем, који је течно говорио немачки. У кући Милачића имао је целоноћни састанак са Војином Бајовићем Вуком, једним од команданата НОП-а у Топлици, и том приликом понудио помоћ партизанима. Он је спасавао многе људе из овога краја, а једном приликом је, ослобађајући борце које су заробили Бугари, рекао: „Идите на планину Пасјачу! Ја више не могу да вас браним”. Тада је ослобођен и Радослав Ђорђевић, који је за време окупације одржавао ћелију КПЈ у Прокупљу, са још око 60 партизана.
Жарићев колега, историчар Радоје Костић, такође сматра да је Вајцер по свему био контроверзна личност. Позивајући се на податке које је пронашао у четничким архивама, Костић наводи да се Вајцер у лето 1944. пред офанзиву партизанских јединица које су надирале из Босне састао и са командантима јединица под командом Драже Михаиловића и, на њихову молбу, обезбедио им оружје и муницију за супротстављање „комунистима“.
Многи Прокупчани сведоче и о заслугама Словенке Марије, супруге општинског геометра Рупника, која је код Вајцера радила као преводилац и на време обавештавала Прокупчане и борце НОБ-а шта се спрема.
Владимир Ђорђевић, познатији као Влада Ђурђија, који је и пре и после рата имао кројачку радњу у центру града, за наш лист је евоцирао низ занимљивих сећања на Ханса Вајцера. Памти да је кроз град ишао само са двогледом око врата, без оружја и пратње. Волео је да шета са својим псом по Боровњаку, Хисару, Соколици и другим брдима око Прокупља све до суседних села Беле Воде, Водице, Бумбурека... Био је чест гост у кући Илије Ђорђевића, који је био председник општине и пре рата и за време рата.
– Мој брат Добривоје успео је да побегне из затвора и отишао у партизане. Жандарми су одмах ухапсили мог оца Сретена, солунца. Наш рођак Мишко био је ожењен Немицом, па смо преко њих моја мајка и ја дошли до команданта Вајцера. Он је наредио да доведу нашег оца из затвора. Кад су га довели, ја сам се расплакао, јер сам био једина мушка глава у кући, пошто је и млађи брат Миливоје већ био у партизанима. Питао га је командант где су му синови. Мој отац је одговорио: „Не знам. Ако ме пустите из затвора, можда могу да их пронађем”. И Немац га је пустио. Само што смо кренули уз чаршију кући, срели су нас жандарми и опет ухапсили оца. То је гледао Мишко и јавио Хансу. Овај је наредио поново да пусте оца, а онда нам је дао оружану пратњу до куће – прича нам Влада Ђурђија и додаје да памти Вајцера и из дана после ослобођења Прокупља, септембра 1944:
– Гледао сам га на пијаци, како купује товар дрва за огрев, за предстојећу зиму. Увече би, у елегантном оделу, сам шетао чаршијом, са рукама на леђима.
Према доступним сведочењима, Вајцер је на неко време отишао из града, па се потом вратио, да би, у једном моменту, заувек напустио нашу земљу. Причало се да је у Бечу био професор музике, па да је затим покренуо сопствени бизнис, у аутомобилској индустрији. О његовој смрти Прокупљем су кружиле две приче: према првој, страдао је у саобраћајном удесу, а према другој Вајцер је био жртва атентата који је био одмазда за његову контроверзну улогу током Другог светског рата.
Драган Борисављевић
http://www.politika.rs/scc/clanak/62873/Misteriozni-okupacioni-komandant-Prokuplja
среда, 12.11.2008. у 22:00
Ханс Вајцер
Прокупље – Пишући недавно о бисти краља Александра, која је из хола Соколског дома у Прокупљу нетрагом нестала за време немачко-бугарске окупације, поменули смо тадашњег команданта града Аустријанца Ханса Вајцера, коме се приписују заслуге да је од похаре и заплене спасао многе културне вредности у Прокупљу, али, што је још важније, да је много учинио да заштити цивилно становништво.
У књизи „Под Хисаром”, аутора Слободана Несторовића, налазимо низ похвала за поступке Вајцера према Прокупчанима. Овај рођени Бечлија дошао је за команданта окупационих снага Прокупља у јуну 1942. године.
„Он, као музичар, није био окрутан фашистички официр. Зато је остао у лепој успомени Прокупчанима”, пише Несторовић, који је био и савременик тих догађаја. Он даље наводи да је Вајцер волео музику и одлазио у куће које су имале клавир да би свирао, да се кретао градом без пратње, ишао на славе код угледних грађана, научио је прилично српски језик, а кад се рат завршио, остао је у Прокупљу још извесно време. Шта се са њим касније збило, не зна се поуздано.
Драгољуб Поповић, који је као омладинац био интерниран у Маутхаузен, каже да је по повратку у Прокупље затекао Ханса Вајцера, а наглашава да је његова мајка Мица, кад је он већ био Маутхаузену, ишла код Вајцера да тражи спас за сина. Он јој је рекао: „Мајко, тамо где је ваш син нико не може да приђе, ни птица да прелети. Не могу да помогнем“.
Историчар Дарко Жарић тврди да је Ханс Вајцер активно сарађивао са партизанима. Више пута у току 1943. године он се састајао са Ратком Павловићем Ћићком, командантом Топличког партизанског одреда, предратним студентом права у Прагу и шпанским борцем, који је течно говорио немачки. У кући Милачића имао је целоноћни састанак са Војином Бајовићем Вуком, једним од команданата НОП-а у Топлици, и том приликом понудио помоћ партизанима. Он је спасавао многе људе из овога краја, а једном приликом је, ослобађајући борце које су заробили Бугари, рекао: „Идите на планину Пасјачу! Ја више не могу да вас браним”. Тада је ослобођен и Радослав Ђорђевић, који је за време окупације одржавао ћелију КПЈ у Прокупљу, са још око 60 партизана.
Жарићев колега, историчар Радоје Костић, такође сматра да је Вајцер по свему био контроверзна личност. Позивајући се на податке које је пронашао у четничким архивама, Костић наводи да се Вајцер у лето 1944. пред офанзиву партизанских јединица које су надирале из Босне састао и са командантима јединица под командом Драже Михаиловића и, на њихову молбу, обезбедио им оружје и муницију за супротстављање „комунистима“.
Многи Прокупчани сведоче и о заслугама Словенке Марије, супруге општинског геометра Рупника, која је код Вајцера радила као преводилац и на време обавештавала Прокупчане и борце НОБ-а шта се спрема.
Владимир Ђорђевић, познатији као Влада Ђурђија, који је и пре и после рата имао кројачку радњу у центру града, за наш лист је евоцирао низ занимљивих сећања на Ханса Вајцера. Памти да је кроз град ишао само са двогледом око врата, без оружја и пратње. Волео је да шета са својим псом по Боровњаку, Хисару, Соколици и другим брдима око Прокупља све до суседних села Беле Воде, Водице, Бумбурека... Био је чест гост у кући Илије Ђорђевића, који је био председник општине и пре рата и за време рата.
– Мој брат Добривоје успео је да побегне из затвора и отишао у партизане. Жандарми су одмах ухапсили мог оца Сретена, солунца. Наш рођак Мишко био је ожењен Немицом, па смо преко њих моја мајка и ја дошли до команданта Вајцера. Он је наредио да доведу нашег оца из затвора. Кад су га довели, ја сам се расплакао, јер сам био једина мушка глава у кући, пошто је и млађи брат Миливоје већ био у партизанима. Питао га је командант где су му синови. Мој отац је одговорио: „Не знам. Ако ме пустите из затвора, можда могу да их пронађем”. И Немац га је пустио. Само што смо кренули уз чаршију кући, срели су нас жандарми и опет ухапсили оца. То је гледао Мишко и јавио Хансу. Овај је наредио поново да пусте оца, а онда нам је дао оружану пратњу до куће – прича нам Влада Ђурђија и додаје да памти Вајцера и из дана после ослобођења Прокупља, септембра 1944:
– Гледао сам га на пијаци, како купује товар дрва за огрев, за предстојећу зиму. Увече би, у елегантном оделу, сам шетао чаршијом, са рукама на леђима.
Према доступним сведочењима, Вајцер је на неко време отишао из града, па се потом вратио, да би, у једном моменту, заувек напустио нашу земљу. Причало се да је у Бечу био професор музике, па да је затим покренуо сопствени бизнис, у аутомобилској индустрији. О његовој смрти Прокупљем су кружиле две приче: према првој, страдао је у саобраћајном удесу, а према другој Вајцер је био жртва атентата који је био одмазда за његову контроверзну улогу током Другог светског рата.
Драган Борисављевић
http://www.politika.rs/scc/clanak/62873/Misteriozni-okupacioni-komandant-Prokuplja
