Misteriozni Fajumski portreti

[Poli46]

Ovi živopisni pogrebni portreti, pretežno iz oaze Fajum, datiraju od I do IV veka. Predstavljaju evoluciju
vekovne tradicije drevne egipatske slikarske umetnosti pod uticajem helenističkog slikarstva iz vremena
Ptolomeja i realističnog rimskog porteta iz epohe vladavine Rima nad Egiptom.
Rađeni su tehnikom tempere i enkaustike (slikanje voskom) na dasci. Konstatovan je njihov uticaj na srednjovekovno vizantijsko slikarstvo. Fajumski portreti su jedinstveni u svetu, otkriveno ih je do sada
oko 900 i nalaze se u vlasništvu više od stotinu muzeja širom sveta. Likovi predstavljeni na portretima
po nakitu koji nose (ogrlice i naušnice za žene i lovorov venac za muškarce) predstavljaju viši sloj
egipatskog društva, grčko-rimske doseljenike i bogate Egipćane.

 

[Poli46]

Ovi portreti su izazivali pravu senzaciju od trenutka kada su otkriveni. Još ih je italijanski putnik Pjetro dela Vale opisivao 1615. godine dok je bio na proputovanju ka Indiji. Koje god da su
okolnosti postojale u trenutku kada su ovi portreti nastajali - da li su naslikani za života predstavljene osobe ili je to bivalo učinjeno nakon njene smrti - sigurno je da je postojala
napredna industrija kako samih slikara-portretista tako i njihovih radionica, i da u okviru tih radionica nisu postojali samo dobri i manje dobri majstori već je svaki od njih razvijao svoje sopstvene formule i svoje sopstvene trikove.

 

[Poli46]

Repetitivna i formulistička upotreba proporcija korišćena je kao jedan od kriterijuma prema
kojem se mogu razlikovati pojedinačne radionice. Lako je napraviti manje promene u okviru predstavljanja po određenoj formuli, što se naročito može primetiti na kosi i bradi, da bi se
dobio utisak individualnosti pa čak i naturalizma, ali ne predstavlja nikakvu novinu koju su
izmislili Fajumski slikari: npr., već u etrurskim votivnim glavama od terakote iz III veka pre n.e.,
koje same formiraju deo duge tradicije koja seže makar do VII veka p.n.e, se to može primetiti. Kada god pogledamo ovu galeriju likova primećujemo razlike i sličnosti lica, tehniku, stil,
savremenu modu ili regionalnu praksu, slikareve tehničke mogućnosti i ponekad njegovu
umetničku genijalnost, i fizionomije predstavljenih.

 

[Poli46]

Stara egipatska tradicija mumificiranja nastavljena je i tokom Novog carstva, pod helenističkom dinastijom Lagida (323-30). Istovremeno, pak, grčki doseljenici uglavnom su zadržali svoj tradicionalni postupak spaljivanja. Po rimskom osvajanju (30) i pretvaranju Egipta u provinciju, međutim, stvoren je sasvim osoben način odnosa prema umrlima, koji je predstavljao skladnu sintezu različitih verovanja: drevni egipatski proces mumificiranja (pojednostavljen) spojen je
sa grčko-helenističkom tradicijom portreta na slikanim panelima, a odražava rimsko društvo
– od odeće i mode (nakita i frizura) do vernog, gotovo naturalističkog prikazivanja individualnih
crta svakog pokojnika. Neobično je na jednoj nadgrobnoj tkanini videti potpuno tradicionalne bogove, Anubisa i Ozirisa, kako okružuju tipično grčku (helenističku) figuru u kontrapostu, čije je lice, bez ulepšavanja i sa mnoštvom detalja, sasvim u rimskom duhu.

 

[Poli46]

Nekada su svi Fajumski portreti bili pričvršćeni na lica umrlih (prethodno mumificiranih i umotanih
u pokrove), ali je većina naslikana za života pokojnika – ispod mladog lika na panelu nalaze se neretko kosturi starijh, pa čak i veoma starih ljudi. Dakle, Egipćani rimskog doba su se za „život posle života“ pripremali rano, nastojeći da sebi obezbede lica za onaj svet, najčešće u životnoj
dobi između 20 i 40 godina, kada su bili na vrhuncu lepote svog ovozemaljskog bitisanja.
Upravo to im daje i posebnu liriku izraza: znajući da slikaru poziraju za večnost, oni su tada razmišljali o tajni života i smrti, što je na njihovim licima ostavilo neizbrisiv trag i utisnulo pečat osećanja žala zbog prolaznosti i rastanka sa svime što im je tada bilo drago i blisko.

 

[Poli46]

Enkaustika je stara, zaboravljena tehnika i još uvijek se pokušava saznati način postupka.
Tek se nagađa kakav je mogao biti postupak. Slična je uljanoj tehnici, ali razlikuje se po tome
što boje nisu sastavljane od ulja niti se mešaju lanenim uljem ili terpentinom, i ne polažu se na platnenu podlogu kistom, nego se, vezane voskom, postavljaju metalnim štapićem na drvenu podlogu, na mramornu ili bjelokosnu pločicu. Nakon slikanja verovatno je umetnik ohlađeni
vosak ponovno zagrijavao usijanim željezom da bi spojio plohe različitih boja. Enkaustika je
neobična tehnika. U al Faiyumu, u donjem Egiptu, bilo je vrlo popularno postavljati portrete
pokojnika na grobovima. Prikazan je jedan primer od tih portreta. Vidljiva je izvrsna očuvanost
boja. A slika je stara 1800 godina! Te su boje neobično otporne. Nekoć su bile korištene i za
slikanje Bogorodica s Isusom detetom u ranom bizantinskom razdoblju. Nakon toga se počinje koristiti tempera te tako nestaje ta neobična tehnika.

 

[Poli46]

 

[Poli46]

Sudbina dva fajumska portreta koja su stigla u Evropu bila je puna lutanja: nakon što su promenile nekoliko vlasnika i bile prilično pohabane, iz Italije su stigle u Drezdensku državnu umetničku zbirku, gde su krajem 1980-ih bile podvrgnute prvom rendgenskom snimanju.

Mumije su pripadale muškarcu, ženi i tinejdžerki. Bar jedna od tri mumije sigurno je sahranjena je sa netaknutim unutrašnjim organima (i sa mozgom). Ženske mumije su bile bogato ukrašene ogrlicama, a u pokrov pokojnika stavljeni su artefakti koji bi im mogli biti od koristi u zagrobnom životu, uključujući novčiće koji su možda bili namenjeni za plaćanje Haronu, prevozniku duša preko reke Stiks.

"Lepo je videti ove ogrlice, ali za nas to nije iznenađenje", rekla je Stefani Zeš, antropolog i egiptolog. "Zbog ovih vrlo dragocenih velova u koje su zamotane mumije, bili smo uvereni
da su ti ljudi pripadali visokoj socijalno-ekonomskoj klasi, što znači da su mogli lako sebi
da priušte nakit."