Mрежа вечности, саткана од златних свилених нити,
разапета је над човечанством од праискона до краја времена, на сваком Божијем месту,
стрпљиво и милистиво чекајући да се срећни смртници у њу заплету.
И иако ничега изван ње нема, ипак само појединци успевају да у њу упадну.
Зашто је то тако, тешко је објаснити. Можда је мрежа невидљива, или је свет препун оних који не виде?
Можда зато што се она може видети само унутрашњим оком или "оком душе".
Они ретки, који то успеју, постају затим и сами "рибари људи", ткајући даље исту мрежу.
Јакоб Беме
