(sve reči do sad ispisane, pa i ove, samo su zapisi spisateljkine duše i života....prelepog života....da mogu, kada se prozori sećanja isprljaju po malo da ih obrišem i gvirnem kroz njih, kada me život slomi da se podsetim gde spava snaga. Ovo je knjiga koju ostavljam u amanet onima koji hode za nama koračajući tragovima našim.....našoj deci)
MIRISI (ILI, NE ODUSTAJEM)
Kako da ispričam taj dan?
Kako da ispišem različitosti između života i smrti?
Kako da objasnim toliku dobrotu i toliko zlo u ljudima?
Kako da opišem osećaj da sam kao ping-pong loptica što pod jakim udarcima leti sa jednog na drugi kraj stola, uvek udarana?
Kako da opišem prelep miris života i kvalitetnih ljudi?......znam, kao domaći kolač začinjen cimetom, limunom, čokoladom, vanilom, nekim voćem, već zavisno od tipa dobrote karaktera ljudi koje srećete, jer svaki tip ima svoj miris. Imam neku teoriju. Dobri ljudi se uvek nekako događaju dobrim ljudima. Često su to sasvim nepoznate osobe koje se bukvalno niotkuda stvore. Naravno, ovo ne znači da se dobrim ljudima neće dešavati i loše osobe i loše stvari prouzrokovane lošim osobama, jer, uvek je čovek tu, da zamiriše ili zasmrdi.
Pa, ovo je dan, kada je kao na traci, ispred mene defilovalo mnogo dobrih ljudi.
Kako da opišem miris ljudske sebičnosti, nebrige i nehumanosti osim kao ..... smrad pokvarenog kolača. Od tog mirisa vam se utroba prevrće. Druge reči neću koristiti jer ne želim sebe da prljam. Stalo mi je do čistote i lepote ovoga što imam u sebi. Stalo mi je.
Osetih drugačiji miris. Nikada ga nisam do sad osetila jer nikada nisam bila toliko blizu. Uvek me je sklanjao i štitio. Ipak, znala sam....kako, ne znam, ali znam da znam...tačnije, osećam.
„Drugačije miriše“
„Kako?“ pita me sredovečan muškarac iz privatnog saniteta. On i mladi vozač su samnom bili satima. Uradili su mnogo više, nego što je posao za koji sam ih angažovala, zahtevao. Mnogo, mnogo više. Hvala ljudi.
„Ne znam....ne smrdi.....samo drugačije miriše.....“ nastavljam da pokušavam da starcu dam malo vode u tom metežu bolesnih ljudskih telesa i muka, jauka i užurbanog osoblja.....“miriše na smrt“ rekoh tiho.
Zvoni mi mobilni......sve je u redu, taman je kako treba, cvrkuće mlad ženski glas. Poslah cmok i rekoh da moram da idem, i ništa više.
Zvoni mi mobilni....“Maco....“ ispričah ukratko ....“ja ću javiti dalje“ čujem kratku izjavu.
„Dobro, dolazi doktorka...moram ići.“
"Uradićemo sve što možemo....šta drugo da vam kažem"
Sutradan....
„Da li si zvala? pita komšinica krojačica dok ja odsutno zurim u ekran.
„Nisam......sedi tu....treba mi hrabrosti. Za brata sam zvala svaki dan, mesec dana, uvek u isto vreme......Okrećem brojeve i dobijam iz prve......ljubazna sestra se javlja.....dobro je....živ je.
Odvozimo se u posetu. U zgradu ulazim samo ja.
Psuje...dobro je. Počupao je infuziju te su mu ruku vezali za krevet....njegov standardni haos.
Nakon toga nas dve odlazimo u Delta city u razledanje baš malih, šarenih lutkastih stvari, izložbe cveća i prelepih ćupova, vazni, korpi.....lek....i najzad u kafić da odmorimo. Prijalo nam je obema.
Uzeh sladoled sa prelivom od jagode, a ona neku kafu sa dosta mleka...nešto moderno, u šta se ja ne razumem, nit umem da ponovim kako se zove
„Maki, hoćeš da probaš ovu kafu?“ pita dok uzima kašičicom sladoled iz moje čaše
„Hoću....mmmmm.....ovo mi se sviđa, kao bela kafa“.....zamenjujem nam šolje. Ispred nje stavljam sladoled, a ispred sebe belu kafu i smejemo se obe...tj. svi.
Izgubiše se negde moje reči pred ovim mirisnim zadatkom, ali dobri ljudi nisu
Eto, zašto ne odustajem.
PS Dobro veče lepi blogerski svete
