Mira Trailović

[Nina]

22.1.1924, Kraljevo – 7.8.1989, Beograd

Rođena je kao ćerka Andreja Milićevića koji je preveo više od 36 dela francuskih klasika i Radmile Simić, profesorke francuskog jezika. Deda joj je bio Milan Simić, upravnik Narodnog pozorišta. Privilegiju da odrasta u domu obrazovanih roditelja i predaka, shvatala je i kao breme, jer je uvek morala da ispunjava i njihova, a ne samo svoja očekivanja. Marljiva učenica Druge ženske gimnazije u Beogradu, srednje muzičke i glumačke škole, Mira Trailović je najpre završila Muzičku akademiju, a potom je, po želji oca arhitekte, upisala arhitekturu, ali je odustala nakon dva semestra. Na drugoj godini studija napustila je Tehnologiju, a Istoriju umetnosti pred sam diplomski ispit. Privlačili su je televizija, drama, režija i pozorište, te je 1950. godine završila Visoku filmsku školu, a prvi debi imala je dve godine pre diplomiranja.

Diplomirala je režiju 1956. godine na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu. Kasnije je na istom fakultetu bila i profesor radio-režije više godina.

U mladosti, 1944. godine Mira Trailović je između ostalog bila i spikerka i urednica Dramskog programa Radio Beograda. Glasom Minerve osvojila je slušaoce. Policijski čas je još trajao, pa je svaku noć kući vraćala patrola. I dok je hodala u svom prvom kaputu napravljenom od ćebeta, koji je dobila u radiju, nije se plašila... Znala je da je obradovala nekog tog dana:,,Čitali smo na radiju pisma koja su stizala s fronta i odlazila na front, obaveštenja o ratu koji je još trajao. Predstavljali smo ljudima jedinu mogućnost da nešto saznaju o svojima” (intervjuu sa Mirom Trailović, ,,TV novosti" 1977. godine).

U Radio Beogradu je i režirala oko 70 radio drama, al i upoznala Dragoljuba Gucu Trailovića, tadašnjeg spikera, a kasnije dopisnika Politike iz Pariza i prvog čoveka ove kuće, čije je prezime uzela na venčanju

Njenom režijom ,,Fausta" 12. novembra 1956. godine u sali sa 212 stolica u dvorani nekadašnje novinske kuće ,,Borbe" počeo da živi jedan novi svet - otvoreno je avangardno pozorište Atelje 212. Sa Radošem Novakovićem jedan je od osnivača, a potom i dugogodišnji upravnik Ateljea 212. Izuzetnom energijom stvorila je od Ateljea 212 kultno mesto.

Jedna nova epoha je počela. Pod njenim vođstvom Atelje je probijao granice Jugoslavije i vremenom postao pozorište poznato svuda u svetu, kao i prvo pozorište sa područja SFRJ-a koje je pozvano da gostuje u SAD-u posle Drugog svetskog rata. Glumci "Ateljea 212" gostuju u zemljama u kojima je do tada bilo nemoguće čuti naš jezik,

Pozorišna rediteljka, čiji komadi su uvek bili avangardni, grozila se te reči, ali ti komadi su zaista unosili nove kulturne i političke trendove u pozorišni život Beograda. Kao rediteljka prvi put je predstavila beogradskoj publici najznačajnija imena svetske pozorišne avangarde - Joneska, Sartra, Olbija, otkriva publici nove domaće pisce, postavlja dela Dušana Kovačevića, Aleksandra Popovića. Revolucionarne 1968. godine publika ostaje bez teksta nakon izvođenja hipi mjuzikla ,,Kosa" u Mirinoj režiji, prve postavke u Evropi posle američke praizvedbe danas kultnog mjuzikla.

Režirala je više od 30 značajnih predstava, među kojima se posebno ističu: ,,Iza zatvorenih vrata", ,,Don Žuan u paklu", ,,Čudo u Šarganu"...

U njeno vreme, Atelje je popularnim i kontroverznim predstavama, poput ,,Kafanica, sudnica, ludnica", u velikoj meri pomerao granice slobode izražavanja u političkom smislu.

Unela je duh Zapada u Srbiju, ali njen najveći talenat bio je organizacija i dobar odabir tima.

Zajedno sa Jovanom Ćirilovim i drugim saradnicima je inicirala osnivanje jednog od najvećih evropskih pozorišnih festivala - Beogradski internacionalni teatarski festifal - BITEF, koji je nastao 1967. odine u Ateljeu 212 i čiji je umetnički direktor bila od 1967. do smrti. U vreme hladnog rata ovaj festival novih pozorišnih tendencija bio je jedinstveno mesto na kome su se susretali umetnici sa obe strane gvozdene zavese i razmenjivali iskustva. Njeni i gosti Beograda bili su: Semjuel Beket, Piter Bruk, Žan-Pol Sartr, Bob Vilson, Living teatar, Pina Bauš, La Mama, Grotovski i mnogi drugi, koji su doneli su dah velikog sveta u našu sredinu i postavile Beograd na značajno mesto na međunarodnoj pozorišnoj sceni.

Festival je njenim zalaganjem osnovao svoje - BITEFOVO, odnosno - Mirino pozorište - BITEF teatar, koji od 20. BITEFA organizuje festival i vodi programsku politiku u duhu BITEFA.

,,Umetnost počinje tamo gde se slože neke tajanstvene i nepoznate sile unutar čoveka i epohe. Srećna sam što će Beograd imati još jedno mesto gde će umetnici i gledaoci pokušavati da tu tajnu, ljudskog postojanja, katkada dotaknu“ (deo teksta Mire Trailović na otvaranju BITEF teatra)

Govorila je da ne mari za nagrade iako joj laskaju, a toliko ih je dobila. Stizale su sa svih strana, što se uklapalo u njeno opredeljenje - građanke sveta. Oktobarska nagrada, ,,Joakim Vujić", Sedmojulska, Oskar popularnosti, priznanje Udruženja američkih pozorišnih umetnika, ambasade Nemačke za doprinos na polju kulture, bugarskog i čehoslovačkog društva, nagrada koju joj je uručio predsednik Italije Đuzepe Saragat i Orden komandora, koji joj je predao francuski ministar kulture Žak Lang, samo su neke od zvaničnih pohvala rada Mire Trailović.

Umrla je ophrvana bolešću, u Beogradu 7. avgusta 1989. godine, nekoliko meseci nakon što je “dobila” svoje pozorište. Sahranjena na Novom groblju (parcela12, grobnica31 II), po sopstvenoj želji samo u prisustvu porodice i najbližih prijatelja.

Ubrzo zatim prostor ispred BITEF teatra dobio je ime ,,Skver Mire Trailović".
Velika scena “Ateljea 212” od 2014. godine (90 godina od rođenja i 25 od smrti) nosi ime ,,Mira Trailović”.

Nakon inicijative pokrenute osam godina raniije, 2016. godine je u Kraljevu, u foajeu Kraljevačkog pozorišta, otkrivena spomen ploča Miri Tailović, rad akademskog vajara i redovnog profesora na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu Slavoljuba Caje Radoičića.

Muzej pozorišne umetnosti Srbije objavio je pre tri godine knjigu Feliksa Pašića o njenom radu, pod naslovom ,,Mira Trailović, gospođa iz velikog sveta".

Odlikovali su je beskrajni šarm i prodornost, talenat za ubeđivanje. Kada su Ežena Joneska 1971. godine pitali šta je video u Beogradu, odgovorio je: „Miru Trailović. Zar to nije sasvim dovoljno?”
(preuzeto sa bitef teatra)

 

[Rayela]

MADAM MAKIJAVELI "Ono što je Josip Broz bio na međunarodnom planu, Mira je bila na nacionalnoj i internacionalnoj kulturnoj sceni"
Blic 23.01.2019. 08:49

B]Arsenije - Arsa Jovanović (1932), reditelj, profesor na FDU, kompozitor elektroakustičke muzike, moreplovac i pisac, objavio je nedavno knjigu “Obnavljanje hrama - zapisi o nastanku Bitef teatra” (izdavači Službeni glasnik i Bitef teatar), krajem 1988. do polovine 1989. godine. To su, zapravo, poslednja autentična sećanja na Miru Trailović, veliku umetnicu jugoslovenske i srpske kulturne scene. Za čitaoce “POP & Kulture” izabrali smo neke zanimljive delove.[/B]

Mira – madam Makijaveli

Mira - reka ponornica. Teško je predvideti koja reka Mira uvire večeras, koja izvire sutra. Iz jedne žubore umiljate reči, iz druge takve da ih je bolje zaboraviti. Kada se ljuti i galami, ne znaš da li je to gluma ili istinska ljutnja. Razlozi za ljutnju najčešće nisu oni kojima svoju ljutnju obrazlaže. Njen mi je sistem nedokučiv. Rečnik joj je danas kao u piljarice sa Bajlonijeve pijace, sutradan kao da stiže iz Bakingemske palate. Ubedljiva je u obe uloge. Ali u toj njenoj rasparčanosti, u toj naizgled haotičnoj nepovezanosti, nit njenih nauma ne prekida se nikad, bile to fiks-ideje od kojih nema koristi ili najbolje zamisli. Za njom ostaje trag koji retko ko za sobom ostavlja ne samo u našem pozorišnom svetu nego daleko izvan njega. Njene ludosti ostavljaju tragove u pozorišnim bifeima, pa i odatle nestaju ili nastavljaju da žive u nadmaštarenim prepričavanjima...

Ono što je Josip Broz bio na međunarodnom političkom planu, Mira je bila na nacionalnoj i internacionalnoj pozorišnoj i kulturnoj sceni... Ništa Miru od svih prepreka nije moglo zaustaviti. Tako je nastao Bitef, godinama se na vrhuncu održavao njen Atelje 212, tako sada nastaje Bitef teatar. Odlaskom u penziju, viša sila monstruma mundusa birocraticusa izagnala ju je sa jednog komandnog mosta, ali se madam Mira Makijaveli sa sto lica popela na drugi komandni most i zaplovila brodom...



Mira i Jovan sijamski blizanci


Mira Trailović i Jovan Ćirilov
Jovan Ćirilov i Mira Trailović ne postoje kao izdvojene ličnosti bez obzira na različite karaktere. Sijamski blizanci bitefovski.

Kada sam pristupio zajednici (osnivačima Bitef tetara, prim. R. S.), Mira mi se odmah požalila na Jovanovo izdajstvo. Osetio sam da to izdajstvo nije nekakav postupak skorijeg datuma, već trajno stanje. Jovan i mira stvaraju Bitef već dvadeset i nekoliko godina. Vodili su i Atelje 212. Jovan je onda prešao u Jugoslovensko dramsko pozorište, Mira je otišla u penziju. Verovatno je u tom trenutku rascep dobio još dramatičniji prizvuk...

Dakle, Jovan je "otkazao svoje učešće u stvaranju Bitef tetara," on se "sebično posvetio JDP-u", "nije hteo da shvati gde se događaju važne stvari". Navodim Mirine reči...





Dizanje Bitef teatar građevine kao kakav divertimento prati serija Mirinih i Jovanovih svađa koje se uglavnom, i više nego uglavnom, svode na uzajamna prebacivanja - često, bar što se zvučnosti i vokabulara tiče, veoma žestoka. Ti sukobi nemaju nikakve praktične posledice, ni negativne ni pozitivne, rezultat je uvek nula, ukoliko ne uračunamo izgubljeno vreme i izgubljenu energiju... Nisam mogao da razumem zašto se Jovan kao racionalnija strana uzbuđivao zbog Mirinih apsurdnih optužbi, prebacivanja lišenih svakog praktičkog smisla. Kada sam ga to pitao, odgovorio mi je: “Na takve stvari ne mogu da se naviknem i nikad se naću navići!“

Sindrom sijamskih blizanaca
Jednom je Mira, dan posle neke njihove cike i vike, ušla u kancelariju i objavila ozarena lica: “Klečao je sinoć preda mnom. Plakao i tražio izvinjenje...“

Generator sukoba bila je uglavnom Mira. Jovan joj je davao šlagvorte ravnodušno, kao da sa poda lenjo podiže nešto što je Miri ispalo iz ruke, nastavljao je mirno da radi u svojoj kuli od slonove kosti dok su iz Mire sukljale erupcija za erupcijom. Jedinstven dvojac M&J.

Iz tog zabavnog žanra izletela je jednom, kasnije i više puta, jedna Mirina replika upućena Jovanu, koja mi nije bila nimalo smešna: “Zbog tebe sam se razbolela! Ti ćeš me ubiti!...“

Isti Jovan je jednom rekao da je rak dobila onog dana kad su je penzionisali. Čuo sam to i od drugih, njoj bliskih saradnika. Bez obzira na verodostojnost te priče, čak ako bi tako i bilo, uprkos bolesti nije ustuknula. Crkva na Bajlonijevoj pijaci bila je više od pola veka beskoristan i neosmišljen prostor. Da se na to mesto nije ustremila, ta bi crkva još dugo bila fabrika paučine. Meni je zbog toga podigla rovinjska sidra, nadam se privremeno. Ne znam kome bi to drugom pošlo za rukom...

Mirina bolest



O Mirinoj bolesti pišem sa ustezanjem. To što je Beograd sahranjuje već mesecima, pripisivao sam više Beogradu nego stvarnom stanju stvari. Ali, kad mi o krajnjem ishodu na krajnje tragičan način govore Jovan, ili Olivija, ili Milan Žmukić, ili Vladan, ili Srđan - ljudi iz njenog bliskog okruženja - pa kad dan ili sat posle takvih reči ili razgovora koje sam prvih nedelja izbegavao u tolikoj meri da sam već počeo da odbacujem svaku misao o „neizlečivoj bolesti i tragičnom ishodu Mirinog zdravstvenog stanja“ čujem repliku: “Zbog tebe sam se razbolela! Ti ćeš me ubiti!“, čini mi se kao da sam i sam postao deo mehanizma bitefteatarske burleske...

Pritom me Mira, ponekad svakodnevno i više puta, uveravala da je potpuno zdrava a da je za zdravlje nisam ni pitao. Samo jednom, i to je delovalo kao neočekivano otrežnjenje, požalila mi se da pati i da sumnja da je ona ipak od nečeg ozbiljno bolesna. Njena višeslojnost zaslužuje knjigu i izvan onoga što je učinila kao pozorišni menadžer bez premca, doajen pozorišne diplomatije, ličnost koja zavređuje dobrog pisca, dramsko lice, ono što u pozorištu nazivamo karakternom ulogom…

Mira i njen greh

Ljuba Tadić mi je pričao kako mu je neka baba govorila da je crkva na Bajlonijevoj "puna mrtvih“. Rade Marković je na to dodao: “I u Drinčićevoj je bilo mnogo mrtvih za vreme aprilskog bombardovanja.“

Mira je jednom rekla aludirajući na svoju bolest: “Nije li ovo kazna što sam dirala u crkvu?“

Ljuba Tadić mi je to ispričao. A i meni je Mira, sećam se, tako nešto jednom rekla; aludirajući na nekakav svoj greh. Pomislio sam da se to odnosilo na nešto drugo, na njen flert sa komunizmom, sa vlastodršcima, na te njene akrobatske slalome između mnogobrojnih bitangi i njihovih kabineta. Nisam je razumeo. Danas mi je puklo da se to odnosilo na crkvu. Iz istog razloga valjda nije dopustila Toši da na memorandum teatra stavi crkvu. A ja sam na tome uporno insistirao da se iza drveta nazire silueta crkve...


Mira nije dobro. Nema više zavaravanja i samozavaravanja, osvešćujemo se. Bio sam kod nje, zatekao sam tamo Borku Pavićević. Mira je sedela u velikoj fotelji sa nogama na stolici ispred, sva u belom kao da je toaletu odabrala prema boji svog lica i svoje kože. Svi joj kažemo kako „lepo izgleda“. I zaista izgleda lepo. Ali ta „estetika“ kao da se ticala nekog pozorišnog prizora, umetničke varke, a ne života. U svojoj kraljevskoj naslonjači jedva se pomera. Borka kuva kafu. Guca (Dragoljub Guca Trailović, Mirin suprug, novinar i glavni urednik Politike, prim. R. S.) pojavio se samo jednom... Iako spolja sve izgleda u redu, nema opuštenosti, pod mirnim površinama naših lica stisnuo se grč. Prizor mi i ovog puta liči na scenu iz neke predstave, ne iz bitefteatarskog programa, niti iz Ateljea 212, ne iz pozorišta koje znam. Prizor je iz drugačijeg repertoara, nekog igrokaza koji i jeste i nije stvarni život...

Pre posete Miri, iz tog istog sveta, na izložbi Milene Ničeve u Salonu modrene umetnosti, sreo sam glumicu Ružicu Sokić: “Ne mogu i ne želim da posetim Miru, ne bih se te slike mogla osloboditi“, rekla je.

Bruje mi te reči u glavi. Ona je sa Mirom drugarica decenijama, ja nisam osim u vremenima kad sam radio na nekim predstavama. Bio sam oduvek na „drugoj strani“. Ružica i Mira bile su na jednoj istoj strani od kada su se upoznale. Da nisam otišao u posetu Miri, mene bi proganjale slike kojima nisam prisustvovao, ne ove kojima prisustvujem u Mirinoj blizini. Ne optužujem Ružicu Sokić, jedino je ne razumem. Za mene su to pomalo bića sa neke druge planete...

Mira - poslednji put




Moj poslednji susret sa Mirom nisam pribeležio. Ili možda jesam, ali sam beleške izgubio.
Pokušavam da povratim slike i reči, ali nalazim tek poneki detalj.

Kadrovi su mutni, oštećeni, nemi.

Vidim pločnik, laki uspon koji vodi ka velikoj zgradi Kliničkog centra. Mali Milan i ja ćutke hodamo prema zgradi. Nikad ranije tamo nisam bio.



Na vest o smrti gospođe M. T.


Danilo Kiš
Kakav dobro obavljen posao, Smrti,

kakav uspeh,

srušiti takvu tvrđavu!

Požderati toliko mesa,

skrckati toliko kostiju

za tako kratko vreme.

Potrošiti toliku energiju,

brzo, kao kad se ispuši cigareta.

Kakav je to bio posao, Smrti,

kakva demonstracija sile.

(Kao da ti ne bismo verovali na reč.)

Danilo Kiš

(Priredila Radmila Stanković)

 

[Nina]

“Kosa “
Daj nam sunca”… reči pesme mjuzikla „Kosa” već pet decenija čuju se na ovim prostorima. Upravo toliko je prošlo od prvog susreta mjuzikla „Kosa” Džeroma Ragnija i Džejmsa Rada sa beogradskom publikom
„Kosa” je premijerno odigrana 19. maja 1969. godine i igrana je sve do 4. februara 1973. Sami autori mjuzikla Džerom Ragni i Džejms Rado su, u poseti Beogradu, rekli da je beogradska verzija bila bolja od brodvejske. Predstavljala je avangardu u zatvorenom socijalističkom društvu. Sve je krenulo od legendarne Mire Trailović. Kada je juna 1968. godine izašla iz Bilgmor teatra sa mjuzikla „Kosa” na bučni Brodvej, Mira Trailović je rekla članovima Ateljea 212 koji je u to vreme gostovao u Linkoln centru: „Ovu predstavu pravimo u Beogradu čim se vratimo”. Jovan Ćirilov pisao je tog leta 1968. godine u „Politici” da mjuzikl „Kosa” počinje „Kao himna radosti nekog slobodnog plemena koje se odreklo društvenih normi civilizacije, konvencija morala i svih svakidašnjih navika građanskog reda”.
Ubrzo posle toga počele su pripreme za mjuzikl „Kosa” u Ateljeu 212. Iz večeri u veče Mira Trailović i Zoran Ratković, koreditelji predstave, u društvu sa Jovanom Ćirilovim obilazili su beogradske diskoteke i tražili najbolje mlade plesače za ovaj „ljubavni rok mjuzikl”. Ćirilov je preveo tekst, a adaptirao ga je Bora Ćosić. Za glavne uloge angažovani su: Miša Janketić, u alternaciji sa Brankom Milićevićem, zatim Dragan Nikolić, Miodrag Andrić, Mira Peić, Jelisaveta Seka Sablić i tada sasvim mladi pevač Dušan Prelević. Zanimljivo je i tadašnje zapažanje same Trailovićke: „Stavili smo 'Kosu' na repertoar Ateljea 212 jer je ona pozorišni dokument o mladima u svetu, ali i zbog toga što je Ateljeu 212 trebalo vratiti mladu publiku. Pozorišna publika je postala umorna od politizirajućih pozorišnih komada. Osim tri ili četiri komada, ostali su počeli da odvajaju publiku od pozorišta”.

Premijera „Kose” je, tvrde pozorišni hroničari, maja 1969. godine bila događaj kakav se ne pamti. Beograd jednostavno nije verovao šta je imao pred sobom. Nešto što je bio novi svetski talas koji je sa ovom predstavom zapljusnuo i našu sredinu. Desio se, sećao se kasnije Jovan Ćirilov, redak trenutak da je pozorište bilo ispred života. Američki „Njusvik” je u reportaži o beogradskoj „Kosi” preneo u julu 1969. Ragnijevu izjavu da je osetio da Beograđani nemaju predrasude filistarske srednje klase kakve se sreću po drugim svetskim prestonicama.

Reporter „Njusvika” je zabeležio i da je deo predstave video i predsednik bivše Jugoslavije Josip Broz Tito, a prema navodima Ćirilova, iako je negde u svetskoj štampi navedeno da je Tito prisustvovao i premijeri, to nije istina. Tačno je da je na novogodišnjem dočeku 1970. u Domu omladine pleme iz beogradske „Kose” otpevalo Titu „Daj nam sunca”, a Mira Trailović godinama je krila američku brošuru u kojoj je čak pisalo da je Tito producent beogradske „Kose”. Kultna predstava odigrana je u to vreme 210 puta i doživela izuzetan uspeh kako u Beogradu, tako i na gostovanjima širom sveta. Nova verzija „Kose”, u adaptaciji i režiji Kokana Mladenovića, izvedena je takođe u Ateljeu 212 pre deset godina, smeštena u aktuelni trenutak življenja, za razliku od prve verzije iz maja 1969. godine u njoj nije bilo golotinje za koju je bilo vezano nekoliko anegdota pre pet decenija. Prema zapisima Jovana Ćirilova, u prvoj verziji svlačilo se četvoro-petoro glumaca i to je bila prva golotinja u beogradskom teatru.
U vezi sa golotinjom zanimljiva je i anegdota povodom poziva da „Kosa” gostuje u Trstu. Prema navodima Ćirilova, koji je i vodio pregovore, sve je već bilo utanačeno kada ga je tršćanski domaćin upitao šta će biti sa nagom scenom i upozorio da je „golotinja na sceni u Italiji strogo zabranjena”. Mira Trailović je došla na ideju da formalno kažu da će tu scenu izostaviti, a da se sa glumcima dogovore da se svuku. Italijanski producenti su na to odgovorili da bi svi bili pohapšeni, na šta je ona poručila Ćirilovu da pod tim uslovom nema gostovanja.
„Kosa” je, beležili su hroničari, ugašena na zahtev koji je stigao iz Gradskog komiteta SK. Poslednji put odigrana je 3. februara 1973. godine pred pitomcima Vojne akademije.

tekst iz politike

 

[Lada]

Među tim silnim muškarcima u vlasti, uspevala je da postigne svoje ciljeve uz eleganciju i osmeh. A koliko je to sve nju koštalo, to samo ona zna, rekla je Svetlana - Ceca Bojković. Bila je nesalomiva.Bila je fascinantna pojava. Svet je dovodila ovde, nas vodila u svet.

 

[Mr. Jones]

Након Формановог филма "Коса", у коме је сценарио неупоредиво бољи од истоименог драмског предлошка, бесмислено је радити "Косу". Зато је и пропала Коканова Коса.
Иначе свако ко у Београд донесе велики светски мјузикл и уради га одлично направио је подухват своје врсте. Тако су "Чикаго", "Мамма Миа" и "Фантом из опере" велики подухвати Позоришта на Теразијама.