Čudni su putevi Gospodnji...
Brat i sestra, glumac i glumica našeg glumišta, odrastali su gladni...
Legendarni Mira Stipica i njen mlađi brat Bora Todorović iza svojih slavnih karijera
krili su svoje teške životne priče i nesreće koje su im se od malena samo nizale...
Iz Gnjilana se porodica trbuhom za kruhom selila u Gornji Milanovac, Aranđelovac...
Kada je Mira imala devet godina, ostala je bez oca, a preminula su joj i dva brata...
Ovako opisuje to vreme u knjizi "Šaka soli":
"Kada sam ja bila dete, bilo je vreme tišine, nije bilo rata. Bilo je to vreme strašne skromnosti. Ja se sećam svake svoje šetnje s mamom i tatom. Za mene je bila divna stvar to što nisam ostala kod kuće, nego sa mamom i tatom išla u prirodu. Pa srećemo neke ljude, pa me ti ljudi pomiluju po kosi... Tako se polako otvarao svet preda mnom. I tako sam znala gde mi je mesto. Znala sam da sam mala, da sam niko i da ću jednog dana postati neko, prema nekom uzoru od tih maminih i tatinih prijatelja, ili njihove već odrasle dece..."
Odrastala je uz mlađeg brata Boru, koji će kasnije postati omiljeni glumac našeg glumišta.
Taj mali Bora je, iako dete, hrabro preuzeo ulogu domaćina kuće i porodice koja je jedva
preživljavala u to vreme...
U svojoj knjizi sećanja, Mira to vreme ovako opisuje:
"Mamu su otpustili. Kuća je bila rastresena od bombardovanja, kroz rupe na regastovima ulazili su hladnoća i sneg. Nema hrane, nema drva. Uveče kad ležemo, mi se oblačimo: kapute, šalove, čarape, pa čak i rukavice. A nas troje se u našoj muci čak i zasmejavamo. Bora traži da onako u mraku igramo slovo na slovo, i to samo o hrani. Naše žlezde bi proradile i dugo nas je u noć mučila glad. Bori je bila jedanaesta, a meni sedamnaesta kad je on odlučio da bude glava porodice.
Sklepao je neku dasku sa točkićima i uputio se na Železničku stanicu Beograd da bude nosač i da nas svojim radom hrani. Profesionalci su ga, bez ikakve sentimentalnosti, onako malog pretukli i odveli u kvart. Tamo ga je slučajno našao naš komšija Mile, tramvajdžija, i dovukao, onako umuzganog i išamaranog. Bora je uopšte postao inventivan. Krao je ugalj sa stanice, kao i gume iz nekog nemačkog magacina, pa pravio đonove i prodavao. Krao je gde je i šta je stigao i ne jednom, imao glavu u torbi. Jednom ga Nemci uhvate s društvom u krađi konjskih sedala iz magacina na Tašmajdanu, poređaju ih uza zid, repetiraju šmajsere i na komandu “pali” dobro svakog čizmom opale po guzici..."
Divno je videti njih dvoje na fotografijama...
Prošlo je već nekoliko godina otkada nisu sa nama...
Ostala je knjiga "Šaka soli" i sećanja na njih...
