Dve žene stoje na granici između mora i svemira.
Mira u haljini od vetra, Tilda u ogrtaču od zvezdanog praha.
Iza njih - mapa sveta koja se topi u poeziju.
Obe govore jezicima koje svet još nije naučio.
Mira sa tugom Balkana u očima, Tilda sa vanzemaljskom elegancijom.
Njihov dijalog je o tome kako se telo pretvara u pejzaž, kako se
identitet ne mora objasniti - samo živeti.
Mira:
Ponekad mi se činilo da govorim jezikom koji niko ne razume.
Ali nisam želela da ga prevedem — samo da ga neko oseti.
Tilda:
Ja sam se trudila da budem oblik bez definicije.
Da me ne uhvate u rečima, već u tišini između njih.
Mira:
Na Balkanu, telo je bilo teritorija.
Na Zapadu?
Tilda:
Telo je bilo kostim.
Ali ja sam želela da budem koža — ne uloga.
Mira:
Možda smo obe bile izgnanice.
Ali izgnanstvo je ponekad sloboda.
Tilda:
Sloboda da budeš nečitljiva.
I da te ipak neko pročita.
Poslednja izmena: