razmišljam, možda nemir rađa umetnost?
nemir je put do mira?
najveći umetnici su obično najveći "ludaci", nemirni ljudi koji seku sebi uši i slično?
cilj njihovog bavljenja umetnošću je neko smirenje?
a smiren čovek nema više tako jaku potrebu da radi bilo šta ili da ide bilo gde -
sve je već našao u sebi, nema više želje za potvrdom ili bilo kakvom suvišnom akcijom kao što su recimo slikanje po platnu ili zapisivanje reči?
ili je možda tačno ovo od Bukowskog:
„Krajnji mir koji svi priželjkujemo nije poželjna teritorija.“
šta mislite?
O tom velikom miru iznutra mnogo teorije su izrodili baš oni koji ga nikada nisu dosegli budući da su o njemu samo nagađali ili teoretisali iz svog stanja uma.
Možda je najpogubnije što su zapadnjaci prihvatali istočnjačke besede o unutarnjem miru...
Ipak pogledajmo na dosezanje mira kroz životna iskustva.
Čovek uvek nečemu teži, možda ostvarenju nekog stepena intelektualnog obrazovanja, dosezanju poslovne ili političke karijere, možda ostvarenju bračne zajednice i porodice, gradnji kuće, putovanjima, kupnji auta ili aviona i još milion manjih ili većih stvari (čitaj iskustva).
Sva ta iskustva doprinose, korak po korak, da sagledava da unutarnji mir nikako ne stiže takvom metodom – nigde se ne može zaustaviti a da posle toga nigde ne stremi. Pa ipak, jednoga dana umoran od svega u ovom svetu počne tragati za nečim a da i ne zna šta je to.
Šta se tada događa?
Tada on kao unutarnje Biće/Duša počinje gurati ili podsticati traganje u pravcu najviše istine života, u pravcu spoznaje Sebe i Samog Kreatora. Još bliže, u pravcu spajanja sa Reči Boga, tj. otvaranja prema Duhu (Svetom). Ukoliko uspe prevladati predubeđenja, navike i još dosta unutarnjih i spoljašnih prepreka doći će do saznanja i/ili do realizacije; Traganje za mnogim spoljašnim ciljevima i ostvarenjima prestaje onog trenutka kada se on kao Biće/Duša iznutra otvori prema Toku same suštine života odnosno onim što znamo kao Duh ili Sveti Duh.
Tada pojedinac shvata da je celog ovog i svih prethodnih života tragao, iako nesvesno, upravo za ovim trenutnokm, za ovim spajanjem sa pravim životom i pravom ljubavi.
Tu je naizgled kraj jedne etape putovanja a nastavlja se nova koja nije okrenuta ka spolja već ka unutra, mada, tu se ne isključuje ono što je spolja.
Zašto?
Zato što shvata da ako prestane od sebe davati životu oko sebe, prestaće dobijati od života iznutra.
Uistinu, on više nema potrebe za gomilanjem 'bogatstava, i dokazivanjima, ali ima veću potrebu da od sebe daje sada u novom ciklusu nego ikada ranije.
Sada može davati više i bolje nego ikada pre. Ceo taj proces njemu donosi veliku unutarnju sigurnost i samo-pouzdanje - jer je to po prvi put sigurnost pa makar da u materijalnom smislu nema ništa - jer se oslanja na beskonačnu snagu, mudrost i ljubav. I sada daje jer ga to istinski čini srećnim, zato što po prvi put zna i ume davati nesebično iz pune ljubavi. Sada zna da je počeo da živi sa onim kvalitetima po kojima je koliko do juče samo potencijalno bio sličan Kreatoru.
Ima onih koji dosegnu polovičan uspeh, ako uopšte i bude polovičan, pa veruju da prestanak rada, davanja od sebe i aktivnog življenja, ili povlačenje u samoći, jeste traženi mir i vrh dosezanja životnog cilja.
Nažalost, bilo je zavedenih u tom pravcu u svim podnebljima pa ih ima i danas.
Ono što mnogi nisu otkrili jeste da otvaranjem prema Toku Duha (Svetog) pojedinac kao Biće/Duša na svim nivoima biva pročišćen od svih abnormalnosti (pasija) uma i još dosta toga tako da um bez svih tih primesa po prvi put počinje raditi kao njegov sluga a ne gospodar.
Po prvi put pojedinac izražava svest Sebe kao Duše/Bića a ne sebe kao svest uma ili svoju ličnost kojom uglavnom dominira ego koji obuhvata one pasije i još neke stveri.
Uistinu, pojedinac koji se otvori iznutra prema Toku Duha (Svetlosti i Zvuka) radi kada je fizički aktivan, ali radi i kada je fizički u stanju mirovanja. Njegova kreativnost je uvek u izražaju.
Otuda možemo reći da je umetnost izražavanje svog dosegnutog unutarnjeg stanja, baš kao što je gradnja kuće, ili još bolje projektovanje iste, obrada poljoprivrede, konstrukcija ili rad na gradnji mašina, aviona, šivenje odela... Svi ti poslovi imaju istu pozadinu i isti cilj za svakog delatnika na tom polju. Naravno, nisu svi u istovetnom unutarnjem stanju i to je ono po čemu se mi kao ljudi razlikujemo. Unutarnji nemir neće dati lepotu i čarobnost spoljašnjeg dela, ali unutarnji podsticaj da se izrazi inspiracija koju smo mi kao Biće pokupili na unutarnjim realnostima a želeli bismo da je izrazimo u ovom sveti i na taj način od sebe dajemo i na taj način gradimo svoju svest. Da, upravo proces davanja nas uzdiže na bilo kom polju...
Kod najviših kreativaca i umetnika da se naslutiti nešto što ni oni sami ne bi prihvatili za realnost. U trenucima inspiracije ili najdublje kreativnost – kada se znaju izolovati od spoljnog sveta, oni se kao Biće/Duša podignu na neki od viših svetova i odatle prenose onu svoju uzvišenu kreaciju. Oni ostvaruju ono što zovemo Putovanjem Duše koje je tako jednostavno i tako prirodno, ali kada ljudi o tome čuju po prvi put postanu zbunjeni i preplašeni.
Upravo voljnim uvežbavanjem tog procesa pojedinac kao Duša može putovati svim višim realnostima/svetovima pa čak i u samo srce Kreacije što je daleko iznad negativnog pola kreacije (negativnih svetova).
Meditacija kao način dosezanja najvišeg cilja nije prava metoda, ona je pasivna i samo usporava um a da u njemu ne donosi nikakvo pročišćenje. Um treba da bude aktivan i radi punim kapacitetom, ali pročišćen od svega baš kao i ostala unutarnja tela oko Duše/Bića odnosno nas, jer mi jesmo To Biće.
Kontemplacija je put i način kojim se to doseže i to još za vreme ovog života...
rilično moćni,s prilično znanjua i dugovečniji duplo od
meni to ide pa onako možda ide pa se shebe. pa se više shebe