milicaanchy
Veoma poznat
- Poruka
- 14.860
Čini mi se da ne postoji tema, a tek nedavno sam naletela na zbirku njegove poezije i baš mi se dopala.
Mladost
Ja znam samo hoću, a ne znam šta hoću,
stotinu bih stvari u jedan mah hteo,
bežao bih u svet, tražio samoću
i kad bih mogao, na nebo se peo;
Svirao, pevao, bez reda i veze
melodije lude, očajne i drske,
kako plamti nebo, kako plaču breze,
kako svira vetar i vapiju trske.
Kao kakav divljak azijskih plemena,
što besni od bola, a nesrećan nije,
šibajući tela obnaženih žena
u daire lupa, jauče i pije,
Zatim traži pesme dotle nečuvene,
da taj bol bez bola iz grudi mu gone,
i ja praskam, besnim, krv struji kroz mene
i stotine struna u svesti mi zvone.
U koštac sa sudbom! Tada praskam, dokle
ne klonem sav smožden kao trula masa;
Tada, kao čovek koga Gospod prokle,
Hulim Boga, da se nebo ustalasa.
To sazrela mladost nekog cilja traži:
Htela bi iz duše, iz srca, iz grudi,
čak i bol bi htela: kad je bol razdraži,
da se troši, krši, i besni i ludi.
Ноћ
Поподневни пухор још блиста врх грања
Сировом је земљом мирис снаге просут,
Дах ложнице бије из врућег јаблања,
А друм у даљини спава сребром посут.
У раскошни сутон августовског жара
Краде се свежина и, док дан још гори
Трне одсјај сунца на кори листара
И све јаче дрхтај шумом се вијори,
И сва шума стрепи кô Циганче врело
Распучених груди, отворених уста,
И у ноћ чека своје подне зрело,
Док од луде жуди капље смола густа.
Песма младе воље у ноћи се јави,
Оркестром сокова бруји химна света;
Ни сам месец неће светост да скрнави
У тој брачној ноћи, кад чезну дрвета.
Из најдаљих пуста кô да трубе трубе
Химну вечне снаге слашћу вечних мена,
У дну шуме фаун пијан кези зубе,
А и сама вода што капље са стена
Има укус уста што први пут љубе.
Бајка о жени
Љубичастом паром дише Земља сана,
Модри су чемпреси сагли главе тужно,
Врх мртвога мора крикне која врана,
У златноме бакру тоне сунце јужно.
Усијан се песак бели и прелива,
Задрев у небеса ред планина спава,
На црвеном жалу слет ждралова снива,
Рој мушица дршће изнад речних става.
Врућ, запахнут миром и музиком боја,
Са досадом Човек сву ту раскош мотри,
Лежи сиров, крвав, пун длаке и зноја,
И тражи у сунцу да свој одглед смотри.
Зрелост једрог дана празна му је сена,
Нејасних облика једно Ново чека,
Скуп раскоши, сунца, нестално кô пена. —
И одједном он се страшћу зацерека.
Са јелових гора слазила је Жена.
Mladost
Ja znam samo hoću, a ne znam šta hoću,
stotinu bih stvari u jedan mah hteo,
bežao bih u svet, tražio samoću
i kad bih mogao, na nebo se peo;
Svirao, pevao, bez reda i veze
melodije lude, očajne i drske,
kako plamti nebo, kako plaču breze,
kako svira vetar i vapiju trske.
Kao kakav divljak azijskih plemena,
što besni od bola, a nesrećan nije,
šibajući tela obnaženih žena
u daire lupa, jauče i pije,
Zatim traži pesme dotle nečuvene,
da taj bol bez bola iz grudi mu gone,
i ja praskam, besnim, krv struji kroz mene
i stotine struna u svesti mi zvone.
U koštac sa sudbom! Tada praskam, dokle
ne klonem sav smožden kao trula masa;
Tada, kao čovek koga Gospod prokle,
Hulim Boga, da se nebo ustalasa.
To sazrela mladost nekog cilja traži:
Htela bi iz duše, iz srca, iz grudi,
čak i bol bi htela: kad je bol razdraži,
da se troši, krši, i besni i ludi.
Ноћ
Поподневни пухор још блиста врх грања
Сировом је земљом мирис снаге просут,
Дах ложнице бије из врућег јаблања,
А друм у даљини спава сребром посут.
У раскошни сутон августовског жара
Краде се свежина и, док дан још гори
Трне одсјај сунца на кори листара
И све јаче дрхтај шумом се вијори,
И сва шума стрепи кô Циганче врело
Распучених груди, отворених уста,
И у ноћ чека своје подне зрело,
Док од луде жуди капље смола густа.
Песма младе воље у ноћи се јави,
Оркестром сокова бруји химна света;
Ни сам месец неће светост да скрнави
У тој брачној ноћи, кад чезну дрвета.
Из најдаљих пуста кô да трубе трубе
Химну вечне снаге слашћу вечних мена,
У дну шуме фаун пијан кези зубе,
А и сама вода што капље са стена
Има укус уста што први пут љубе.
Бајка о жени
Љубичастом паром дише Земља сана,
Модри су чемпреси сагли главе тужно,
Врх мртвога мора крикне која врана,
У златноме бакру тоне сунце јужно.
Усијан се песак бели и прелива,
Задрев у небеса ред планина спава,
На црвеном жалу слет ждралова снива,
Рој мушица дршће изнад речних става.
Врућ, запахнут миром и музиком боја,
Са досадом Човек сву ту раскош мотри,
Лежи сиров, крвав, пун длаке и зноја,
И тражи у сунцу да свој одглед смотри.
Зрелост једрог дана празна му је сена,
Нејасних облика једно Ново чека,
Скуп раскоши, сунца, нестално кô пена. —
И одједном он се страшћу зацерека.
Са јелових гора слазила је Жена.
