Milošević je u Dejtonu propustio poslednju priliku da sačuva Kosovo

[Dе Sisti]

Потребно је што више откривати оваквих ствари, да се јасно виде сви фактори који су довели до нашег полома деведесетих.
То је важно да бисмо извукли неке поуке и у будућности били бар мало паметнији.




https://radar.nova.rs/politika/milosevic-je-u-dejtonu-propustio-poslednju/

Tokom pregovora u bazi Rajt Paterson je Džim Barnli, šef odseka Stejt departmenta za bivšu Jugoslaviju, doneo papire kojima se predviđalo da Kosovo dobije najširu autonomiju, ali u sastavu SRJ. Milošević ih je pročitao, zgužvao i gađao me njima u glavu. „Je l’ se oni to sa mnom zajebavaju: Ako hoće Kosovo dobiće novo veliko zajebavanje“, rekao je. Posle toga nijedna ponuda nije bila ozbiljna​

Četvrt veka, koliko se navršava od NATO bombardovanja Jugoslavije, u istorijskom smislu nije period u kome se mogu donositi definitivni sudovi o presudnim istorijskim događajima, ali svakako jeste razdoblje u kome se ti događaji mogu sagledavati sa manje emocija i više poznatih činjenica. Tragedija ili ironija je u tome što se na ovim prostorima istorija, izgleda, podrazumeva kao oblik večnog povratka, kako je to opisao Fridrih Niče. U suprotnom ne bi četvrt veka kasnije Kosovo i dalje bilo ključno pitanje srpske politike. U intervjuu za Radar, Nebojša Vujović, diplomata i nekadašnji šef misije Savezne Republike Jugoslavije u Vašingtonu, otkriva nepoznate detalje koji su prethodili napadu na Jugoslaviju, uključujući i mirovnu konferenciju u Rambujeu.
Jednom prilikom ste rekli da niko ne bi prihvatio uslove iz Rambujea, koji su podrazumevali i prolazak stranih trupa kroz Srbiju. Kako smo uopšte došli u poziciju da nam se takvi uslovi nametnu?
Pre Rambujea, osnovna američka poruka koja mi je kao diplomati preneta je bila da mi ne možemo sami da rešimo pitanje Kosova. Rekli su da je najbolji primer toga ono što je urađeno u Drenici kada smo, kako su mi rekli, od jednog malog teroriste i kriminalca Jašarija, napravili nacionalnog heroja o kome se pevaju oslobodilačke pesme. Mislim na akciju policije u kojoj je celo selo bilo spaljeno i ubijeno 17 ljudi. Time je Srbija sama sebe zgazila i postala idealna meta za hajku koja treba da rezultira bombardovanjem. Osim toga meni je Bob Rajt, šef DIA (Deffense Intelligence Agency) koji je bio oženjen Makedonkom iz Skoplja, par dana pred NATO intervenciju u jednom restoranu rekao: „Pošalji Miloševiću telegram da je ovo opasna igra i da ne može s nama da se takmiči ko ima veći… Ne može on protiv 27 zemalja.“ Tim rečima sam napisao ono što mi je Rajt preneo.

Bob Rajt, šef DIA (Diffence inteligence agency), koji je bio oženjen Makedonkom iz Skoplja, par dana pred NATO intervenciju u jednom restoranu mi je rekao: „Pošalji Miloševiću telegram da je ovo opasna igra i da ne može s nama da se takmiči ko ima veći…“

Kako je Milošević reagovao?
Milan Milutinović mi je rekao da nisam normalan što sam to tako preneo i da će Milošević ubiti i njega i mene. Poenta je bila da Srbija ne može da reši to bez NATO, bez gorile od 600 funti. Rambuje je bio težnja da se ta gorila smesti i uđe na teritoriju.
Da li je prihvatanje uslova iz Rambujea ipak bilo bolje rešenje od bombardovanja?
Ako govorimo realno, Rambuje niko ne bi potpisao. Rambuje je bio ultimatum i Milošević ga nije očekivao. Rambuje bi teško ko potpisao, sem možda Vučić danas, imajući u vidu šta je sve odradio za kosovsku nezavisnost. A gorila od 600 funti je ušao sam na Kosovo posle Kumanovskog sporazuma.
Kada je Milošević postao svestan da je bombardovanje neizbežno i kako je reagovao?
Nakon telegrama koji sam pomenuo, Džordž Kenan, šef CIA za jugoistočnu Evropu, rekao mi je da bombardovanje dolazi i da je politička odluka doneta. Kada sam se posle ručka vratio u ambasadu pogledao sam izjavu Medlin Olbrajt iz Rambujea, koja je pakovala kofere i najavljivala posetu Ričarda Holbruka i Kristofera Hila Beogradu kako bi Miloševiću preneli poslednju poruku upozorenja. Pretpostavljam da su mu tu poruku i preneli, jer su meni tako rekli u Vašingtonu.
Vi ste napisali politički deo Kumanovskog sporazuma, koji je za jedne istorijski sporazum, za druge kapitulacija. Kako ga vi doživljavate?
Tačno, ja sam napisao politički deo uključujući i preambulu po kojoj je Kosovo integralni deo Savezne Republike Jugoslavije. A Srbija je naslednica svih prava i obaveza SRJ. Moja prva rečenica je da je jasno da je Kosovo deo Srbije. Isto tako sam u Sporazum ubacio deo o povratku stotina srpskih policajaca, patologa, veterinara i carinika, iako su oni to hteli da izbace. Insistirao sam, i to je ubačeno u Sporazum, na razoružanju OVK. Ja nisam bio ni general policije ni general vojske, ovo pitanje treba da postavite Svetozaru Marjanoviću ili Obradu Stevanoviću koji su bili zaduženi za povlačenje srpske vojske i policije. Poslat sam tamo kao čovek sa velikim iskustvom u pregovaranju i kao neko ko dobro poznaje politiku SAD i zapadne strukture. Taj papir je posle potpisivanja u selu Blace usvojen na sednici SB UN pod imenom Rezolucija SB 1244. Ne postoje dva papira. Postoji samo jedan papir sa dva naslova. Jedan je Vojnotehnički sporazum o okončanju borbenih dejstava i političkim principima. Drugi je Rezolucija SB UN 1244. U tom dokumentu stoji da je Kosovo integralni deo SRJ. Vojska i policija su se sporazumom povukle, ali sa svojoj vojnom mehanizacijom, tenkovima, topovima puškama i svim oružjem. Oružje nije bačeno u travu i ruke podignute uvis. Niti je NATO to tražio. General Pavković mi je noću između 9. i 10. juna rekao da smo potpisali kapitulaciju. Odgovorio sam da treba da se stidi i da su on i njemu slični vodili rat. Rat sam ja zaustavio. Isti taj Pavković je sutradan izjavio da smo pod vođstvom Miloševića pobedili NATO. Izgledalo mi je da ja i ljudi poput Pavkovića nismo bili u istom ratu, već da je svako imao svoj rat.

Nebojša Vujović Foto: Vesna Lalić/Nova.rs

Napisao sam politički deo uključujući i preambulu po kojoj je Kosovo integralni deo Savezne Republike Jugoslavije. Taj papir je posle potpisivanja u selu Blace usvojen na sednici SB UN pod imenom Rezolucija SB 1244

Kad se povuku vojska i policija, a za njom još 100.000 Srba, kako to zovete?
A možemo postaviti i pitanje ko je zakazao u sprovođenju sporazuma?
Ko je zakazao?
Zakazali su oni koji su pustili OVK da uđe prva i pobije sve one silne Srbe na putu povlačenja srpskih snaga. Obaveza Kfora je bila da zaštiti Srbe i razoruža OVK i to sam vrlo jasno napisao u članovima 2 i 3. Ne kažem da je toga bilo svuda, neke snage Kfora su i zaštitile Srbe. Italijani su sprečili pokolje u Metohiji, kao što su reagovali i kada se pre 20 godina dogodio pogrom Srba. Tada su pripadnici Kfora ubili sedamdesetak terorista. Znate zašto? Jer je pokojni general Delić upalio i prošetao tenkove do granice i zapretio da će ući na Kosovo.
Kada već govorimo o Kumanovskom sporazumu i tu je bilo pritisaka, čak i sa ruske strane?
To je bio sastanak u Belom dvoru, došli su Marti Ahtisari i Viktor Černomirdin, bivši ruski izaslanik za Kosovo. Milošević je otvorio sastanak, a Černomirdin udario šakom o sto i rekao: „Predsedniče Miloševiću, nismo ovde došli da debatujemo, došli smo da vam poručimo da će Srbija izgledati kao ova ravna ploča stola.“ Strgao je čaršav i sve čaše, tanjire i posluženje bacio na pod. I nisam ja jedini svedok toga, bilo ih je još.
Otkuda onda tako jak ruski sentiment u Srbiji?
Iz prvog reda na Sednici Saveta bezbednosti UN sam gledao kako ruski ambasador Voroncov 31. maja 1992. diže ruku za uvođenje finansijskih sankcija Srbiji. A to odakle taj sentiment treba pitati ove što misle da Rusija vodi računa o našim, a ne o svojim interesima.

General Pavković mi je noću između 9. i 10. juna rekao da smo potpisali kapitulaciju. Odgovorio sam da treba da se stidi i da su on i njemu slični vodili rat. Rat sam ja zaustavio

Malo je poznato da je još tokom trajanja pregovora u Dejtonu Miloševiću nuđeno rešenje za Kosovo. Koje je to rešenje i kako je Milošević reagovao?
Negde petnaestog dana boravka u Dejtonu, Džim Barnli, koji je bio šef odseka Stejt departmenta za bivšu Jugoslaviju, doneo mi je papire i rekao da je u Holidej inu odseo Ibrahim Rugova sa svojim saradnicima. Amerikanci su procenili da je Dejton izuzetna prilika da se uz Bosnu reši i pitanje Kosova. Predao mi je papir kojim se predviđalo da Kosovo bude manje od nezavisne države, a više od pokrajine – što znači najšira poznata autonomija u Evropi. Povlačene su paralele sa Tirolom i Švajcarskom. Dakle, definitivno u sastavu SRJ, uz najveću moguću autonomiju i uz prisustvo američkih snaga koje bi obezbedile sprovođenje tog koncepta. Odneo sam te papire Miloševiću. Pogledao je papire, pažljivo ih pročitao, pocrveneo u licu, ustao, zgužvao ih i gađao me njima u glavu. Jedini svedok je bio Goran Milinović, šef njegovog kabineta. Milošević je rekao: „Je l’ se oni to sa mnom zajebavaju: kakvo Kosovo? Ako hoće Kosovo, dobiće novo veliko zajebavanje.“ Pokupio sam papire i izašao. U hodniku sam sreo Jovicu Stanišića koji mi je rekao da je očekivao da će se ovo dogoditi. Barnliju sam diplomatskim rečnikom objasnio da Milošević to ne prihvata. Svi su tog dana bili u Dejtonu. Entoni Lejk, Sendi Berger, Al Gor,Vesli Klark… Barnli mi je samo rekao da će zbog ovoga tek biti nevolja. I bio je u pravu.
Da li je tim odbijanjem Milošević propustio poslednju priliku da Kosovo zadrži u Srbiji?
To je bio poslednji trenutak da nešto učini. Posle toga bilo je samo varalica, nikakvih ozbiljnih mamaca.

 

[Dе Sisti]

Наставак

Sjedinjene Države su na početku jugoslovenske krize podržavale suverenitet bivše države, a mnogi pamte dolazak tadašnjeg američkog državnog sekretara Džejmsa Bejkera u junu 1991, njegove razgovore sa saveznim i republičkim liderima i pokušaj očuvanja Jugoslavije. Šta je tog 21. juna ponudio za opstanak Jugoslavije?
Po povratku Bejkera u SAD, on je održao konferenciju za štampu u Stejt departmentu. Tada nije mnogo kazao, ali je desetak dana kasnije održao zatvoreni brifing u Bler hausu. Otišao sam na taj brifing sa tadašnjim ambasadorom Dževadom Mujezinovićem. Tu je Bejker govorio o događajima tokom jednodnevne posete Beogradu. Prvo je otišao na sastanak sa Antom Markovićem, naglasio mu da je Vašington spreman da podrži njegove reforme. Ponudio je pomoć od 50+50 milijardi dolara. Dakle, govorimo o 100 milijardi dolara podrške kako bi Jugoslavija preživela, postala demokratska zemlja i prvi kandidat sa istoka Evrope za članstvo u Evropskoj uniji. Samo da naglasim da je tada 100 milijardi dolara bio nezamislivo veliki novac. Posle toga je imao sastanke sa svim predstavnicima republika, a na tom brifingu doslovno je rekao da su svi bili ludaci. Iskoristio je izraz they are all mad. Mujezinović me pitao: je l’ on to reče da su svi ludaci? Istakao je da su posebno Milošević, Tuđman i Izetbegović bili potpuno na drugoj strani i da su negirali sve njegove teze i ideje.

Černomirdin je na sastanku na kome je bio i Ahtisari udario šakom o sto i rekao: „Predsedniče Miloševiću, nismo ovde došli da debatujemo, došli smo da vam poručimo da će Srbija izgledati kao ova ravna ploča stola.“. Strgao je čaršav i sve čaše, tanjire i posluženje bacio na pod

Bejkerovu ponudu odbili su i Kučan i Tuđman, kako se Milošević ponašao?
Njega nije zanimao novac. Njega je samo zanimalo da reši srpsko nacionalno pitanje i bio je time potpuno opsednut. To ga je i dovelo na vlast. Reforme koje je predlagao Marković a podržavale SAD samo bi ugrozile Miloševićev opstanak na vlasti. Tuđman je reagovao slično, samo sa hrvatskih nacionalnih pozicija. Slovenija je već i dušom i telom bila van Jugoslavije, iako je Bejker izneo tezu da Slovenija treba da ostane kako bi bila geografska brana izlasku Hrvatske iz SFRJ. Bejker je Markoviću predočio i mogućnost konfederacije kako bi i Milošević i Tuđman ostvarili neke svoje ciljeve. Međutim ni o toj ideji trojica lidera nisu htela ni da čuju.

Pregovori u Rambujeu Foto: JACK GUEZ / AFP / Profimedia
Vi govorite o 100 milijardi dolara pomoći, mada se u člancima iz tog doba navodi suma od pet milijardi dolara pomoći…
Bejker nije hteo javno da maše svotom od 100 milijardi. SAD, ali i članice EU su shvatile da to mora da bude ozbiljan stimulans koji će Jugoslaviju skrenuti sa samouništavajućeg kursa.
Godinama kasnije u svojim memoarima Politika i diplomatija Bejker je tu posetu opisao kao svoj „crni petak, a republičke lidere kao mesečare koji se kreću ka saobraćajnoj nesreći i ne čuju upozorenja“…
Potpuno tačno. Njemu je poseta Beogradu teže pala nego odlazak u Bagdad kada je pokušao da reši problem iračke invazije na Kuvajt.
Mnogi su mišljenja da se Jugoslavija raspala u decembru 1990, kada je Srbija upala u monetarni fond SFRJ i uzela tadašnjih 2,6 milijardi maraka… Kakav je vaš stav?
To je bilo bacanje čitave države na kolena. To je bio kraj države, a to je rekao i predsednik slovenačke skupštine u Nacionalnom klubu štampe u Vašingtonu.

Na Sednici Saveta bezbednosti UN sam gledao kako ruski ambasador Voroncov 31. maja 1991. diže ruku za uvođenje finansijskih sankcija Srbiji. A to odakle taj sentiment treba pitati ove što misle da Rusija vodi računa o našim, a ne o svojim interesima

Kada dolazi do promene stava Vašingtona, koji se u početku zalagao za očuvanje Jugoslavije, i zašto?
Promena stiže sa dolaskom administracije Bila Klintona. Prethodna administracija Džordža Buša starijeg i državnog sekretara Kolina Pauela decidirano je odbijala mogućnost vojnog mešanja u dešavanja u Jugoslaviji. Govorili su da je Balkan bure baruta i da Amerika nikako ne treba da šalje svoje vojnike na teren. Klinton je još u predsedničkoj kampanji zastupao tezu da SAD ne mogu više da gledaju strahote u Bosni i da treba da intervenišu, bombarduju Srbe i da ih prizovu svesti. Tom ratobornom retorikom, Klinton je privukao dosta „jastrebova“ iz američkog političkog establišmenta. On je bio jedan od najboljih učenika Zbignjeva Bžežinskog, koji je bio tvorac američke doktrine oličene u maksimi „sila je u pravu“. To je ista škola koju su kasnije završili i Barak Obama i njegova supruga Mišel.
Milošević očigledno nije razumeo globalne promene i promene odnosa snaga u svetu nakon pada Berlinskog zida. Kada mu je postalo jasno da postoji mogućnost bombardovanja?
Tačno, on nije shvatio tektonske geostrateške promene u svetskoj politici. Računao je na traumu Amerike zbog Koreje i Vijetnama i lepo se nacrtao kao meta, budući da se Sovjetski Savez raspao. U trenutku kada je pao Berlinski zid i kada su počele da se pojavljuju teze da više nema potrebe za Varšavskim paktom i NATO savezom, Klinton je tražio za NATO „novi posao“, jer će se tako očuvati prisustvo NATO u Evropi kako se ne bi ponovila Hitlerova Nemačka ili nekakvo slično zlo… Tada je ugušen i nukleus evropskih oružanih snaga – prvi korpus od 5.000 vojnika koji su sastavile Francuska i Nemačka. Klinton je tražio novu ulogu za NATO. Jedna od tih uloga bila je sprečavanje takozvanih humanitarnih kriza, etničkih ratova i nasilja među narodima na Balkanu. Tako da je ovaj prostor postao princes krofna za ostvarenje nove američke uloge na Balkanu i Evropi. Budući da je istekao mirovni ugovor koji je sklopljen nakon Drugog svetskog rata, američki boravak u vojnim bazama u Nemačkoj postao je izlišan. Tako su polako krenuli da svoje trupe prebacuju u Bosnu, a kasnije i na Kosovo. Tako je formiran i Bondstil.

Džejms Bejker je tokom posete Beogradu ponudio pomoć od 100 milijardi dolara kako bi Jugoslavija preživela, postala demokratska zemlja i prvi kandidat sa istoka Evrope za članstvo u Evropskoj uniji

Da li je sa padom Berlinskog zida prestala i potreba za postojanjem Jugoslavije?
Jeste. Poslednja mogućnost za spasavanje Jugoslavije je nestala odlaskom administracije Džordža Buša starijeg. Klinton je odmah digao ruke od Jugoslavije. Bušova administracija je htela da pokaže kako se iz istočnog bloka vadi jedna zemlja i uključuje u zapadne demokratske vrednosti. Ali nije samo Klinton promenio pozicije. Podsetio bih vas na republikansku revoluciju Njuta Gingriča i Boba Dola u jesen 1994, koji su pokušavajući da spreče da Klinton osvoji još jedan mandat bili za još oštrije sankcije Jugoslaviji. Milošević, koji je bio u makazama, uspeo je u Dejtonu da nađe izlaz, da zadovolji Klintonovu administraciju koja je preuzela sve kredite za postizanje mira u Bosni. To je omogućilo i preseljenje mnogobrojnih američkih vojnika iz Nemačke i drugih evropskih zemalja u Bosnu. Bilo je predviđeno da Milošević bude garant da ti američki vojnici neće biti izloženi opasnosti i zato je bio proglašen faktorom mira i stabilnosti. Kratak je bio put od balkanskog kasapina do faktora mira i stabilnosti i natrag.
Nedavno ste izjavili da je Evropa spremna da pusti Vučića niz vodu, ali da mu Amerika baca pojas za spasavanje. Zašto, šta to još ima da ponudi?
Vučić mora u potpunosti da dovrši proces priznanja Kosova. To se pre svega odnosi na uključivanje zdravstva i školstva u kosovski sistem. Potom, SAD od njega očekuju slanje većeg broja vojnika u mirovne misije NATO na raznim neuralgičnim tačkama u svetu. Takođe, od njega očekuju da otvori proces kopanja litijuma i drugih strateških ruda u Srbiji, jer bi se time zavisnost Zapada u odnosu na Kinu drastično smanjila. Njegova politička sudbina ličiće na Đukanovićevu. Onog trenutka kad im postane teret, prestaće da bude važan za SAD.

 

[38imak]

Skupina nesposobnjakovica koja nema pojma sta jedno drustvo cini jakim.

Nesto slicno kao i Putin.

Jednastavno, izrazito glupi ljudi, koji misle da su pametni.

 

[комшија]

​

​

Godišnjica NATO bombardovanja: Zarobljenici kulture lažnog sećanja​

"Na tom falsifikatu zdušno sarađuju vlast i najveći deo opozicije"

Navršilo se četvrt stoleća od početka NATO intervencije protiv SR Jugoslavije. Poslednji rat Slobodana Miloševića počeo je 24. marta 1999. godine, trajao je 78 dana i okončao se potpisivanjem Kumanovskog sporazuma koji je predviđao povlačenje jugoslovenskih snaga bezbednosti sa Kosova, raspoređivanje NATO snaga i uspostavljanje UNMIK-a, odnosno civilne misije UN-a. Dakle, rat je završen kapitulacijom Miloševićevog režima, činjenice su činjenice, i nemaju mnogo razumevanja za patriote koje se hvališu kako smo „pobedili NATO“.

Državna politika sećanja NATO bombardovanje predstavlja kao bezrazložni napad na jednu miroljubivu, slobodarsku zemlju koja nikome ništa nije nažao učinila. To je samo još jedan dokaz velike belosvetske zavere protiv napaćenog srpskog naroda. Za naprednjake, socijaliste, radikale i ostale nacionaliste iz pozicije, opozicije, intelektualne elite i klera – istorija je počela 24. marta 1999. godine, a pre toga se ništa nije događalo.
Nije bilo nikakvih ratova, srpske agresije na susede, ratnih zločina, etničkih čišćenja, genocida, nije se dogodilo ništa vredno spomena. Srbija je živela u mirnoj koegzistenciji sa komšijama svih nacija i vera, a onda nas odjednom zlikovci bombardovaše, ni krive ni dužne, samo da bi nam oteli Kosovo, kolevku srpstva.

Ukidanje autonomije tenkovima​

Nacionalistička propaganda traje već decenijama, pa su notorne laži i falsifikati odavno zamenili činjenice i istinu. A činjenica je da su Slobodan Milošević i njegovi saradnici učinili sve što je u njihovoj moći da dođe do rata sa zapadnom alijansom i da su se trudili iz petnih žila da oteraju Kosovo iz Srbije. Čim je na Osmoj sednici 1987. godine preuzeo vlast, Milošević je krenuo u realizaciju Antibirokratske revolucije, ukinuo je autonomiju Vojvodine, a potom je podjarmio i Crnu Goru.

Nakon toga okomio se na Kosovo, nasilno je smenio rukovodstvo Saveza komunista Kosova, predvođeno Azemom Vlasijem i Kaćušom Jašari, koje je odbijalo da mu se povinuje. Uhapsio je Vlasija, što je u Beogradu tražila razularena masa na mitingu, predvođena studentima. Milošević je uveo vanredno stanje i poslao tenkove na Kosovo koji su 23. marta 1989. opkolili Skupštinu autonomne pokrajine i držali je pod opsadom, kako bi obezbedili da poslanici glasaju za predložene ustavne amandmane kojima se ukida autonomija Kosova.

Azem Vlasi i Slobodan Milošević

Pet dana kasnije, amandmani su usvojeni, a ulice Prištine bile su preplavljene demonstrantima. Policija je uhapsila na stotine demonstranata i ubila 24 osobe. Tri meseca kasnije, na proslavi 600. godišnjice Kosovske bitke na Gazimestanu, Milošević je održao čuveni govor u kojem je obznanio svoje planove i najavio predstojeće ratove: „Opet smo pred bitkama i u bitkama. One nisu oružane, mada ni takve još nisu isključene”.

Represija nad Albancima​

Kosovski Albanci su sistematski obespravljeni, ponižavani, zlostavljani i svedeni na građane drugog reda. Otpušteno je na stotine hiljada Albanaca iz državnih ustanova i preduzeća, zabranjena je upotreba albanskog jezika u školama, zabranjene su jedine dnevne novine na albanskom – “Rilindja”, ukinuto je finansiranje kosovske Akademije nauka, ukinuti su i naučni instituti, kao i objavljivanje knjiga na albanskom jeziku. Otpušteni su profesori i asistenti sa univerziteta u Prištini, zabranjena je fakultetska nastava na albanskom, tokom devedesetih zatvorene su osnovne i srednje škole koje su pohađala albanska deca, a albanskim profesorima koji su radili u srednjim školama već početkom 1991. godine srpske prosvetne vlasti su prestale da isplaćuju lične dohotke.

Gurnuti na marginu, lišeni osnovnih prava, praktično pod okupacijom, Albanci su bili prinuđeni da formiraju paralelne institucije.

Nastava na albanskom odvijala se po privatnim stanovima i kućama, policija je upadala i hapsila profesore i studente. Vlada i Skupština u senci su 1991. održale referendum na kojem se ogromna većina stanovništva izjasnila za nezavisnost. Miloševićev režim nije priznao rezultate referenduma i narednih godina je nastavio da sprovodi represiju nad nesrpskim stanovništvom. Nasumična hapšenja, maltretiranja i prebijanja su postala svakodnevna pojava, represija je postala rutinska stvar.

U prvoj polovini devedesetih Miloševićev režim bio je zauzet vođenjem ratova u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini, masovnim zločinima i pljačkom, kao i šikaniranjem sopstvenih građana. Kosovo je bilo u drugom planu, a predstavnici kosovskih Albanaca na čelu sa Ibrahimom Rugovom pružali su gandijevski, nenasilni otpor represiji vojske i policije. Po završetku ratova, Oslobodilačka vojska Kosova je počela da se sukobljava sa policijskim i paravojnim formacijama, što je eskaliralo u otvoreni rat 1998. godine.


Borba vojske i policije protiv OVK nije izgledala kao uobičajena borba protiv terorizma. U vojnom napadu na Mališevo 1998. proterano je 30.000 albanskih civila, a napadi na civile su bili redovna pojava u svim delovima Kosova, o čemu postoje detaljni podaci u presudi Haškog tribunala Nikoli Šainoviću i drugima. Do oktobra 1998. sa Kosova je proterano 285.000 ljudi, a do početka bombardovanja taj broj je narastao na 350.000.

Uzaludni pregovori​

Do NATO intervencije nije došlo iznenada, nije to bio grom iz vedra neba, već su joj prethodile brojne mirovne inicijative koje su sve redom propale, jer Milošević nije bio sklon popuštanju i dogovoru, a kompromis je prezirao više od svega. Jedini argument koji je “novi Karađorđe” uvažavao bio je argument sile. Napori međunarodne zajednice da dođe do rešenja trajali su od septembra 1998. do marta 1999. godine. Savet bezbednosti doneo je rezoluciju, Ričard Holbruk je više puta pregovarao sa Miloševićem, kao i Vesli Klark, ali je sve bilo uzalud.

Polovinom januara otkriveno je 45 leševa albanskih civila u Račku, usledili su pregovori u Rambujeu u februaru koji su trajali 17 dana, ali su i oni propali. Srpska strana se slagala sa razoružavanjem OVK, ali nije htela da pristane na prisustvo NATO snaga na Kosovu i na preispitivanje dogovora iz Rambujea koji bi usledio nakon tri godine. Polovinom marta predstavnici međunarodne zajednice su još jednom pokušali sa pregovorima, ali je Milošević bio neumoljiv. Holbruk je u martu još jednom došao u Beograd i poslednji put ponudio Miloševiću da prihvati dogovor iz Rambujea, ali je ishod poznat. Čak je i posle toga ostavio mogućnost da mu se jave telefonom i da se ipak nešto dogovore, ali je i to bilo bagatelisano. Nakon što je međunarodna zajednica iscrpla sva diplomatska sredstva, usledila je vojna intervencija koja je figurirala kao potencijalna opcija još od septembra 1998, ukoliko pregovori propadnu.

Milošević i njegova dvorska svita, uključujući i ministra informisanja Aleksandra Vučića, mesecima su znali da Srbija može biti bombardovana, ali su se prema tome odnosili nehajno. Šta ih briga, pa neće oni da ginu, kao što nisu ginuli ni u prethodnim ratovima, već su sveopštu nesreću koju su izazvali koristili za pravljenje političkih karijera i sticanje imovine. Nekom rat, nekom brat; nekom mrtvački sanduk, nekom stan od stotinak kvadrata. O sumanutoj neodgovornosti i ravnodušnosti prema sudbini građana Srbije najbolje svedoči jedna izjava tadašnjeg predsednika Srbije Milana Milutinovića. Kad su ga, tokom pregovora u Rambujeu, novinari pitali da li mu je jasno da odbijanje dogovora znači rat sa NATO paktom, Milutinović je odgovorio: „Que sera, sera”.

Poklonici kulta tuđe smrti​

Miloševićev režim je iskoristio bombardovanje da pojača etničko čišćenje i pokolje Albanaca. Proterali su više od 850.000 ljudi, uništavali čitava sela, a vojska i policija su ubijale civile kako im se ćefne. Leševe albanskih civila su prevozili hladnjačama i sahranjivali po masovnim grobnicama, u Batajnici i drugde. Nisu štedeli ni trudnice, ni starce, ni decu u kolevci. Usput su sprovodili i sistematsko brisanje identiteta, oduzimali su lična dokumenta, spaljivali matične knjige, zatirali sve dokaze da su Albanci ikada živeli na Kosovu.

Nisu se poklonici kulta tuđe smrti libili ni da žrtvuju pripadnike sopstvenog naroda, šta im teško. Tako su ostavili 16 radnika RTS-a da poginu u bombardovanju, iako su znali da će televizija biti gađana. Usput su se obračunavali sa opozicijom i nezavisnim medijima, ubijen je Slavko Ćuruvija, a Zoran Đinđić je morao da se skloni u Crnu Goru da ne bi izgubio glavu. Srpske žrtve su unapred ukalkulisane u nacionalističku računicu smrti.

U predvečerje rata Antonije Isaković je razgovarao sa Latinkom Perović, kad je shvatila da nacionalistička klika planira rat, Isaković je odgovorio: „Ali, znaš, to neće biti rat u Srbiji, i poginuće samo 80.000 ljudi!“ Bilo je i kudikamo većih patriota među srpskim umnicima i vođama, na primer Biljana Plavšić. Ona je govorila kako Srba ima 12 polovina, pa ako i pogine polovina, nije neka šteta, jer će ostatak uživati u plodovima pobede. Za razliku od popularnog socijalističkog pisca, Plavšić je bila spremna na mnogo krupniju žrtvu, čak šest miliona mrtvih Srba.

Rodoljubima nikad dosta srpskih žrtava​

Otuda ne iznenađuje činjenica da državne institucije do dana današnjeg nisu našle za shodno da prebroje i popišu žrtve stradale 1999. godine. Tim poslom pozabavio se Fond za humanitarno pravo, ali država na to ne obraća pažnju, već ćutke prelazi preko broja žrtava, kako bi ostavila prostor za manipulacije i dodatnu autoviktimizaciju. Takvi su naši rodoljubi, njima srpskih žrtava nikad dosta. Koliko god ljudi da pogine, oni su nezadovoljni, uvek očekuju više od svog voljenog naroda.

Uprkos silnim razočaranjima u srpski narod koji ih jednostavno nije dostojan, naši profesionalni rodoljubi nalaze utehu u tome što svaku žrtvu mogu da iskoriste za svoje potrebe. Svakog 24. marta patriotski profiteri liju krokodilske suze nad poginulima u bombardovanju, nad onim istim žrtvama koje su sami, pri čistoj svesti i koliko-toliko zdravoj pameti gurnuli u pogibiju.

Prvo su učinili sve da dođe da rata, odbili su sve predloge, sabotirali sve pregovore, s gnušanjem odbacili sva diplomatska rešenja, a onda tobož žale zbog žrtava rata. Među ožalošćenima posebno se izdvaja predsednik Srbije Aleksandar Vučić koji je šampion u svemu, pa i u empatiji, on neprekidno nariče nad onima koji su dali život za otadžbinu.

A dok su obični, nedužni ljudi davali živote za otadžbinu, ta ista otadžbina je Vučiću dala stan od 117,5 kvadrata na Novom Beogradu.

Tako stvari funkcionišu u vrlom velikosrpskom svetu. Nacionalno onesvešćeni intelektualci, političari, popovi, propagandisti i ostali uglednici napujdaju široke narodne mase na osvajanje životnog prostora, ali u tom osvajanju ne prođu svi jednako. Neko osvoji prostor u ilovači “dug metar i osamdeset i dubok metar i pedeset”, kao onaj pilot u Brehtovoj pesmi, a neko osvoji poslovne prostore, nebrojene kvadrate u vilama i stanovima, uz pripadajuće titule, bogatstvo, moć, slavu i ugled.

 

[комшија]

НАСТАВАК​

​

Miloševićevska kultura lažnog sećanja​

Zvanična verzija sećanja na NATO bombardovanje diskretno prećutkuje sve pobrojane činjenice, koristeći ga samo za autoviktimizaciju i podgrevanje antizapadnog sentimenta. Ni reči o zločinima srpskih snaga nad civilima, ni slova o zločinačkom karakteru Miloševićevog režima i nacionalističke ideologije koja mu je služila kao legitimacijska osnova. Na snazi je miloševićevska kultura lažnog sećanja, što je i logično, budući da su na pozicijama vlasti i moći njegovi ljudi, a velikosrpska ideologija u čije ime su činjena zlodela je jedini dozvoljeni pogled na svet.

Današnje poremećeno stanje kolektivne svesti od početka je bilo planirano. Kao što piše Vuk Perišić u eseju “Demon nacionalizma”, posvećenom Miloševiću: “Znao je da će bombardiranje fatalno otuđiti stanovništvo od Zapada i zapadnih vrijednosti na čemu je njegova propaganda intenzivno radila već dulje vrijeme”. Politički akteri ne žele da priznaju zašto je došlo do bombardovanja i zašto je Kosovo pobeglo od Srbije glavom bez obzira.

Umesto gorke istine koja bi srpskom društvu omogućila konačno suočenje sa sopstvenim likom u ogledalu, politička elita nas uljuljkuje u zabludi da nismo ni za šta krivi, da smo uvek bili samo pravednici i žrtve. Na tom falsifikatu pogubnom po društvo i elementarno moralno osećanje zdušno sarađuju vlast i najveći deo opozicije, uz nesebičnu podršku akademskih krugova, intelektualnih salona, crkvene hijerarhije, medijskih poslenika i svih drugih proizvođača javnog mnjenja. Pored ovakve nacionalne elite, neprijatelji nam zaista nisu neophodni.

Tomislav Marković

 

[Dе Sisti]

TATJANA KLJUN O SASTANKU VRHA DRŽAVE I POLICIJE SA VESLIJEM KLARKOM UOČI BOMBARDOVANJA SRJ

Šainović je recitovao Gorski vijenac​

„Koliko znam, Klark je posle susreta s nama išao na sastanak s predsednikom SRJ Slobodanom Miloševićem. Znalo se da su to bili poslednji trzaji pred sve izvesniju vojnu intervenciju, a nedugo potom je usledila i šatl diplomatija u kojoj je učestvovao i pokojni Vitalij Čurkin, šef ruske misije pri Ujedinjenim nacijama. Sastanak me je uznemirio, jer sam prvi put pomislila da naši funkcioneri veoma loše procenjuju razvoj situacije“, kaže Kljun za Radar.

Tatjana Kljun Foto: WANNABE MEDIA STUDIO, easylife.rs
Šta se na sastanku desilo?

Tokom prethodnih pregovora s predstavnicima NATO-a, bilo je dogovoreno da se broj policijskih punktova na KiM smanji sa 46 ili 47 na 29. Dogovor je postignut oko tri meseca pre sastanka, što sam shvatila na osnovu roka koji je bio preciziran. Ne znam šta je sve bilo utanačeno u drugim institucijama, ali ovo je bila jedna od tačaka na koje se obavezao MUP. Moj doživljaj Klarka, koga sam tada prvi put videla uživo, bio je da je reč o hladnom, neprijatnom čoveku, ali sam kasnije shvatila da je verovatno bio duboko razočaran izigranim poverenjem. Seo je u fotelju i kratko pitao našu stranu zašto se dogovor ne poštuje. Pogrešno bi bilo reći da su se naši zvaničnici ponašali nezainteresovano, ali su tvrdili da se radi na uklanjanju punktova i da ne treba žuriti. Da li je to bila njihova taktika ili kupovina vremena, ne znam, ali se uskoro došlo do toga da Klarka uveravaju da je Srbija svoje obaveze praktično ispunila. Klark je iz džepa izvadio snimke koje je napravio „avaks“ i pokazao da su punktovi i dalje na svojim mestima. Zaprepastila me je pomisao da ljudi koji rukovode takvim institucijama u zemlji koja se nalazi u veoma nezavidnom položaju, mogu da pomisle da je Klarka moguće slagati, kao u kafani, i onda otići bez posledica. Nisu bili svesni s kakvom tehnologijom NATO uopšte može da raspolaže. Blefirali su, pritom ne razumevši s kim imaju posla

I to nakon iscrpnih pregovora u Rambujeu. Klark je Miloševiću ranije navodno rekao: imam potpisan nalog za pokretanje vojne intervencije, čekam naredbu, a vi vidite šta ćete?

Tako je. Nažalost, neki akteri tog sastanka više nisu živi, a mnogo bih volela da saznam njihov tadašnji rezon. Ne znam kako je Milošević razgovarao s vojskom, ali moj je utisak da policija nije shvatala ozbiljnost situacije. Radilo se po principu „lako ćemo“, a iza toga je stajalo uverenje da nas ipak niko neće dirati, da smo nečim zaštićeni. Kao nestašna deca koja pokušavaju da se vade iz nevolje, a ne razumeju koliko je nevolja ozbiljna. Šainovićeva reakcija bila je u tom smislu paradigmatična. Na Klarkova vrlo konkretna pitanja o uklanjanju postaja odgovarao je skretanjem s teme, recitovanjem Gorskog vijenca…

Šta ste mislili dok ste u tim okolnostima prevodili Njegoša?

Plašila sam se, ali ne zbog zahtevnosti prevoda, nego zato što nisam mogla da verujem čemu prisustvujem.


Da li je vrhuška policije menjala svoj stav do 24. marta?

Mogu da govorim samo o onome što se videlo u rukovodećem sastavu MUP-a, a tu je stav sve vreme bio isti. Na dan početka bombardovanja došla sam na posao i kolegijumi ministra i načelnika resora javne i državne bezbednosti trajali su od devet do pet, kao da se ništa izvan tih kabineta ne dešava. Pritom smo već oko dva po podne znali da su avioni poleteli iz Avijana u Italiji. Kada sam to rekla svom tadašnjem načelniku, rekao mi je: „Ma daj, Tajči, ne mrači, neće od toga ništa biti.“

 

[argumentovano]

Budaletine koje nisu shvatale geopoliticku realnost.

 

[Perperius]

Nedavno ste izjavili da je Evropa spremna da pusti Vučića niz vodu, ali da mu Amerika baca pojas za spasavanje. Zašto, šta to još ima da ponudi?
Vučić mora u potpunosti da dovrši proces priznanja Kosova. To se pre svega odnosi na uključivanje zdravstva i školstva u kosovski sistem. Potom, SAD od njega očekuju slanje većeg broja vojnika u mirovne misije NATO na raznim neuralgičnim tačkama u svetu. Takođe, od njega očekuju da otvori proces kopanja litijuma i drugih strateških ruda u Srbiji, jer bi se time zavisnost Zapada u odnosu na Kinu drastično smanjila. Njegova politička sudbina ličiće na Đukanovićevu. Onog trenutka kad im postane teret, prestaće da bude važan za SAD.

Sve ono što već znamo. Vlast u Srbiji postavlja i održava zapad: Vučić je tu dok ne prizna Kosovo a onda će ga šutnuti kao Đukanovića

 

[Gruban]

Ako je takvo mišljenje Teufika Pančića i ostale gospode iz Danasa,Vremena,N1... onda se tome nema šta dodati ni oduzeti.

 

[Mystic+]

Ako je takvo mišljenje Teufika Pančića i ostale gospode iz Danasa,Vremena,N1... onda se tome nema šta dodati ni oduzeti.

Аутошовинистичка блебетања, на исту тему 10 х...

 

[GrdobanS]

a onda će ga šutnuti kao Đukanovića

Sta mislis, ko ce da mu bude zamena?

Djilas i ''zuti'' su ekstremno nepopularni medju masama, a dss i slicni neutralci su suvise rusofilski nastrojeni za pojam zapada.

 

[Karadjordje]

Koliko glup moras biti da mislis da bi Siptari bili zadovoljni "sirokom autonomijom" unutar SRJ/Srbije.

 

[38imak]

Koliko glup moras biti da mislis da bi Siptari bili zadovoljni "sirokom autonomijom" unutar SRJ/Srbije.

Isto toliko koliko moras biti glup pa da mislis da im je srpska policija delila lizalice, a ne lomila koske u podrumima policijskih stanica.

 

[mario80]

Потребно је што више откривати оваквих ствари, да се јасно виде сви фактори који су довели до нашег полома деведесетих.
То је важно да бисмо извукли неке поуке и у будућности били бар мало паметнији.




https://radar.nova.rs/politika/milosevic-je-u-dejtonu-propustio-poslednju/

Tokom pregovora u bazi Rajt Paterson je Džim Barnli, šef odseka Stejt departmenta za bivšu Jugoslaviju, doneo papire kojima se predviđalo da Kosovo dobije najširu autonomiju, ali u sastavu SRJ. Milošević ih je pročitao, zgužvao i gađao me njima u glavu. „Je l’ se oni to sa mnom zajebavaju: Ako hoće Kosovo dobiće novo veliko zajebavanje“, rekao je. Posle toga nijedna ponuda nije bila ozbiljna​

Četvrt veka, koliko se navršava od NATO bombardovanja Jugoslavije, u istorijskom smislu nije period u kome se mogu donositi definitivni sudovi o presudnim istorijskim događajima, ali svakako jeste razdoblje u kome se ti događaji mogu sagledavati sa manje emocija i više poznatih činjenica. Tragedija ili ironija je u tome što se na ovim prostorima istorija, izgleda, podrazumeva kao oblik večnog povratka, kako je to opisao Fridrih Niče. U suprotnom ne bi četvrt veka kasnije Kosovo i dalje bilo ključno pitanje srpske politike. U intervjuu za Radar, Nebojša Vujović, diplomata i nekadašnji šef misije Savezne Republike Jugoslavije u Vašingtonu, otkriva nepoznate detalje koji su prethodili napadu na Jugoslaviju, uključujući i mirovnu konferenciju u Rambujeu.
Jednom prilikom ste rekli da niko ne bi prihvatio uslove iz Rambujea, koji su podrazumevali i prolazak stranih trupa kroz Srbiju. Kako smo uopšte došli u poziciju da nam se takvi uslovi nametnu?
Pre Rambujea, osnovna američka poruka koja mi je kao diplomati preneta je bila da mi ne možemo sami da rešimo pitanje Kosova. Rekli su da je najbolji primer toga ono što je urađeno u Drenici kada smo, kako su mi rekli, od jednog malog teroriste i kriminalca Jašarija, napravili nacionalnog heroja o kome se pevaju oslobodilačke pesme. Mislim na akciju policije u kojoj je celo selo bilo spaljeno i ubijeno 17 ljudi. Time je Srbija sama sebe zgazila i postala idealna meta za hajku koja treba da rezultira bombardovanjem. Osim toga meni je Bob Rajt, šef DIA (Deffense Intelligence Agency) koji je bio oženjen Makedonkom iz Skoplja, par dana pred NATO intervenciju u jednom restoranu rekao: „Pošalji Miloševiću telegram da je ovo opasna igra i da ne može s nama da se takmiči ko ima veći… Ne može on protiv 27 zemalja.“ Tim rečima sam napisao ono što mi je Rajt preneo.

Kako je Milošević reagovao?
Milan Milutinović mi je rekao da nisam normalan što sam to tako preneo i da će Milošević ubiti i njega i mene. Poenta je bila da Srbija ne može da reši to bez NATO, bez gorile od 600 funti. Rambuje je bio težnja da se ta gorila smesti i uđe na teritoriju.
Da li je prihvatanje uslova iz Rambujea ipak bilo bolje rešenje od bombardovanja?
Ako govorimo realno, Rambuje niko ne bi potpisao. Rambuje je bio ultimatum i Milošević ga nije očekivao. Rambuje bi teško ko potpisao, sem možda Vučić danas, imajući u vidu šta je sve odradio za kosovsku nezavisnost. A gorila od 600 funti je ušao sam na Kosovo posle Kumanovskog sporazuma.
Kada je Milošević postao svestan da je bombardovanje neizbežno i kako je reagovao?
Nakon telegrama koji sam pomenuo, Džordž Kenan, šef CIA za jugoistočnu Evropu, rekao mi je da bombardovanje dolazi i da je politička odluka doneta. Kada sam se posle ručka vratio u ambasadu pogledao sam izjavu Medlin Olbrajt iz Rambujea, koja je pakovala kofere i najavljivala posetu Ričarda Holbruka i Kristofera Hila Beogradu kako bi Miloševiću preneli poslednju poruku upozorenja. Pretpostavljam da su mu tu poruku i preneli, jer su meni tako rekli u Vašingtonu.
Vi ste napisali politički deo Kumanovskog sporazuma, koji je za jedne istorijski sporazum, za druge kapitulacija. Kako ga vi doživljavate?
Tačno, ja sam napisao politički deo uključujući i preambulu po kojoj je Kosovo integralni deo Savezne Republike Jugoslavije. A Srbija je naslednica svih prava i obaveza SRJ. Moja prva rečenica je da je jasno da je Kosovo deo Srbije. Isto tako sam u Sporazum ubacio deo o povratku stotina srpskih policajaca, patologa, veterinara i carinika, iako su oni to hteli da izbace. Insistirao sam, i to je ubačeno u Sporazum, na razoružanju OVK. Ja nisam bio ni general policije ni general vojske, ovo pitanje treba da postavite Svetozaru Marjanoviću ili Obradu Stevanoviću koji su bili zaduženi za povlačenje srpske vojske i policije. Poslat sam tamo kao čovek sa velikim iskustvom u pregovaranju i kao neko ko dobro poznaje politiku SAD i zapadne strukture. Taj papir je posle potpisivanja u selu Blace usvojen na sednici SB UN pod imenom Rezolucija SB 1244. Ne postoje dva papira. Postoji samo jedan papir sa dva naslova. Jedan je Vojnotehnički sporazum o okončanju borbenih dejstava i političkim principima. Drugi je Rezolucija SB UN 1244. U tom dokumentu stoji da je Kosovo integralni deo SRJ. Vojska i policija su se sporazumom povukle, ali sa svojoj vojnom mehanizacijom, tenkovima, topovima puškama i svim oružjem. Oružje nije bačeno u travu i ruke podignute uvis. Niti je NATO to tražio. General Pavković mi je noću između 9. i 10. juna rekao da smo potpisali kapitulaciju. Odgovorio sam da treba da se stidi i da su on i njemu slični vodili rat. Rat sam ja zaustavio. Isti taj Pavković je sutradan izjavio da smo pod vođstvom Miloševića pobedili NATO. Izgledalo mi je da ja i ljudi poput Pavkovića nismo bili u istom ratu, već da je svako imao svoj rat.

Nebojša Vujović Foto: Vesna Lalić/Nova.rs

Kad se povuku vojska i policija, a za njom još 100.000 Srba, kako to zovete?
A možemo postaviti i pitanje ko je zakazao u sprovođenju sporazuma?
Ko je zakazao?
Zakazali su oni koji su pustili OVK da uđe prva i pobije sve one silne Srbe na putu povlačenja srpskih snaga. Obaveza Kfora je bila da zaštiti Srbe i razoruža OVK i to sam vrlo jasno napisao u članovima 2 i 3. Ne kažem da je toga bilo svuda, neke snage Kfora su i zaštitile Srbe. Italijani su sprečili pokolje u Metohiji, kao što su reagovali i kada se pre 20 godina dogodio pogrom Srba. Tada su pripadnici Kfora ubili sedamdesetak terorista. Znate zašto? Jer je pokojni general Delić upalio i prošetao tenkove do granice i zapretio da će ući na Kosovo.
Kada već govorimo o Kumanovskom sporazumu i tu je bilo pritisaka, čak i sa ruske strane?
To je bio sastanak u Belom dvoru, došli su Marti Ahtisari i Viktor Černomirdin, bivši ruski izaslanik za Kosovo. Milošević je otvorio sastanak, a Černomirdin udario šakom o sto i rekao: „Predsedniče Miloševiću, nismo ovde došli da debatujemo, došli smo da vam poručimo da će Srbija izgledati kao ova ravna ploča stola.“ Strgao je čaršav i sve čaše, tanjire i posluženje bacio na pod. I nisam ja jedini svedok toga, bilo ih je još.
Otkuda onda tako jak ruski sentiment u Srbiji?
Iz prvog reda na Sednici Saveta bezbednosti UN sam gledao kako ruski ambasador Voroncov 31. maja 1992. diže ruku za uvođenje finansijskih sankcija Srbiji. A to odakle taj sentiment treba pitati ove što misle da Rusija vodi računa o našim, a ne o svojim interesima.

Malo je poznato da je još tokom trajanja pregovora u Dejtonu Miloševiću nuđeno rešenje za Kosovo. Koje je to rešenje i kako je Milošević reagovao?
Negde petnaestog dana boravka u Dejtonu, Džim Barnli, koji je bio šef odseka Stejt departmenta za bivšu Jugoslaviju, doneo mi je papire i rekao da je u Holidej inu odseo Ibrahim Rugova sa svojim saradnicima. Amerikanci su procenili da je Dejton izuzetna prilika da se uz Bosnu reši i pitanje Kosova. Predao mi je papir kojim se predviđalo da Kosovo bude manje od nezavisne države, a više od pokrajine – što znači najšira poznata autonomija u Evropi. Povlačene su paralele sa Tirolom i Švajcarskom. Dakle, definitivno u sastavu SRJ, uz najveću moguću autonomiju i uz prisustvo američkih snaga koje bi obezbedile sprovođenje tog koncepta. Odneo sam te papire Miloševiću. Pogledao je papire, pažljivo ih pročitao, pocrveneo u licu, ustao, zgužvao ih i gađao me njima u glavu. Jedini svedok je bio Goran Milinović, šef njegovog kabineta. Milošević je rekao: „Je l’ se oni to sa mnom zajebavaju: kakvo Kosovo? Ako hoće Kosovo, dobiće novo veliko zajebavanje.“ Pokupio sam papire i izašao. U hodniku sam sreo Jovicu Stanišića koji mi je rekao da je očekivao da će se ovo dogoditi. Barnliju sam diplomatskim rečnikom objasnio da Milošević to ne prihvata. Svi su tog dana bili u Dejtonu. Entoni Lejk, Sendi Berger, Al Gor,Vesli Klark… Barnli mi je samo rekao da će zbog ovoga tek biti nevolja. I bio je u pravu.
Da li je tim odbijanjem Milošević propustio poslednju priliku da Kosovo zadrži u Srbiji?
To je bio poslednji trenutak da nešto učini. Posle toga bilo je samo varalica, nikakvih ozbiljnih mamaca.

Naci usa špijunčine dosadni ste, bombardovanje srbije i komadanje je bilo unapred planirano i NEIZBEŽNO!

 

[mario80]

Isto toliko koliko moras biti glup pa da mislis da im je srpska policija delila lizalice, a ne lomila koske u podrumima policijskih stanica.

Isto treba biti glup da ovo pišeš iz zdravog razuma a ne iz par dolara koliko si plaćen.

 

[38imak]

Isto treba biti glup da ovo pišeš iz zdravog razuma a ne iz par dolara koliko si plaćen.

Naravno, svi narativi gde su Srbi zrtve su tacni i mudri, a svi gde nisu su glupi i placeni.

Tako realan svet funkcionise.

 

[Perperius]

Sta mislis, ko ce da mu bude zamena?

Djilas i ''zuti'' su ekstremno nepopularni medju masama, a dss i slicni neutralci su suvise rusofilski nastrojeni za pojam zapada.

Spajić i Milatović su bili faktički anonimci kad su ih Amerikanci postavili na vlast

 

[Dе Sisti]

Naci usa

gluposti

 

[mario80]

Jugoslavija je zakasnila sa razvojem krstarećih raketa koje bi bile presudne u bilo kakvim pregovorima sa tim eu nato usa nacistima!

 

[Kizanovic]

Nije on nista propustio. Sve je uradio kako su mu rekli.

 

[peti ligament]

Svaki američki pokušaj da pomognu Srbima je propao

Ne znaju ljudi, pa to ti je.

 

[Gruban]

Prethodno je razbio Jugoslaviju.Oterao Hrvatsku iz Jugoslavije a Hrvati su disali za Jugoslaviju.

 

[Patata Caliente]

Naci usa špijunčine dosadni ste, bombardovanje srbije i komadanje je bilo unapred planirano i NEIZBEŽNO!

znaci zato je Rusija glasala ZA sankcije Srbiji i Crnoj Gori

 

[S1MCRO]

СПОРАЗУМ ИЗ РАМБУЈЕА – Пропуштена шанса​

Позивам вас да омогућите да снаге живота тријумфују над силама зла. Свет вас посматра и чека. Ретки су моменти када је историја у рукама само неколико људи. То је случај данас, када сте заузели места за овим преговарачким столом. Ове речи је 6. фебруара 1999. године изговорио француски председник Жак Ширак на церемонији отварања мировне конференције у Рамбујеу, која је сазвана са циљем решавања питања јужне српске Аутономне Покрајине Косово и Метохија. Живот нажалост није тријумфовао, свет није могао да чека, а преговарачки тимови супротстављених страна једноставно нису били достојни тренутка и времена.

Према речима некадашњег америчког државног секретара Хенри Кисинџера, текст споразума из Рамбујеа, којим је Србија позвана да прихвати НАТО трупе на својој територији, представљао је провокацију и изговор за почетак бомбардовања. Споразум из Рамбујеа је према речима Кисинџера један лош дипломатски документ који се никада није требао појавити у тој форми. О околностима пред преговоре, самом тексту, пропуштеним приликама, као и о последицама неприхватања споразума из Рамбујеа биће више речи у даљем тексту.


Српски народ и српска држава су много пута до сада били пред тешким одлукама. У свега осамдесет и пет година, српско државно руководство је два пута било пред изазовом прихватања готово понижавајућих услова.


Као што је Јулски ултиматум 1914. године у тачкама 5, 6 и 10 имао за циљ да понизи Србију и угрози пре свега суверенитет државе, тако је и Споразум из Рамбујеа, пре свега Поглавље 7 и Додатак Б који су уређивали статус вишенационалних војних снага за спровођење, био црвена линија коју тадашње државно руководство није желело да пређе. Тешке одлуке у виду неприхватања ултиматума из 1914 и 1999. године, коштале су Србију њене младости, интелигенције, као и развоја у привредном, технолошком и културолошком смислу.


Самоубиство и жртва по сваку цену није израз храбрости, а лудост је свакако коцкање са судбином народа и то у ситуацији када је економија пред колапсом и када готово и да немамо озбиљнијег савезника на међународном нивоу. Да ли је цена била слобода, тешко је рећи, јер у глобалним односима субординације са конца двадесетог века, причати о слободи и суверенитету је илузорно.


Након што се светлост рефлектора са светске позорнице зване Дејтон гасила, у фокус светске јавности је дошао сукоб на Косову и Метохији.


Оно што је тињало вековима, средином деведесетих година двадесетог века је претило да експлодира. Државно руководство Републике Србије се никако није снашло у годинама које су уследиле након пада гвоздене завесе. Свет је постао униполаран, а глобални примат су преузеле Сједињене Америчке Државе. Основни циљ и национални интерес Сједињених Држава је био овладавање територијама и ресурсима и стављање под сопствени утицај свих држава које су могле на било који начин да угрозе америчке интересе у свету.


Посебан акценат је стављен на помоћ опозицији у државама у којима су и даље владали бивши комунистички лидери. Сједињене Државе, поучене искуством из Босне и Херцеговине, као и из Хрватске, албанске терористе су перципирале као идеаланог партнера на територији Балкана, пре свега из разлога јер се званични Београд показао као прилично непоуздан партнер, који нема јасан политички курс и отклон пре свега од истока.


Албанци су у исто време били лојални партнер, а ако је било потребе могли су за веома кратко време да се организују и уз спољну подршку дестабилизују Балкан. Након спорадичних терористичких напада од стране ОВК, која је почетком 1998. године проглашена за терористичку организацију од стране специјалног представника САД Роберта Гелбарта, а при чему гину припадници безбедоносних снага Србије, ситуација се драстично мења и долази до ескалације сукоба.


Од терористичке организације, у очима пре свега западних дипломата и политичких представника, ОВК постаје легитимна организација која се бори за слободу свог народа. Легитимне акције српских оружаних снага се убрзо дефинишу као прекорачење силе, што уз осуду запада ствара прилику за хомогенизацију Албанаца.


Званични Београд и даље није схватао да је у реалној политици са конца 20. века много значајније лобирње у америчком Конгресу и Сенату уз одговарајућу медијску стратегију, него позивање на Устав и одређене одредбе међународног права. У светлу стихијског вођења политике и уз кардиналне грешке са терена у погледу случаја Јашари и Рачак, ситуација на међународном плану се драстично променила на штету Републике Србије.


У месецима који следе, ситуација на терену се брзином светлости мењала. Мирољубиви отпор који је предводио Ибрахим Ругова губи на значају, док све јаснију подршку добија терористичка ОВК, која решење сукоба види искључиво оружаним путем. Након споразума Милошевић – Холбрук из октобра 1998. године на КиМ се упућује 2000 посматрача ОЕБС-а под називом верификатори, а НАТО је добио овлашћење да из ваздуха надзире војне активности на подручју КиМ.


Самим овим гестом Република Србија је свој суверенитет над територијалним простором нарушила.


Случајем Рачак, посредничка дипломатија је за САД изгубила смисао и прешло се на конкретизацију решења питања КиМ, које је подразумевало и опцију у виду војне интервенције и бомбардовања Савезне Републике Југославије.


Европа, а пре свега Француска је инсистирала на даљим дипломатским преговорима и у светлу иницијативе да се две супротстављене стране ставе за преговарачки сто, уследио је позив Контакт групе представницима СРЈ и Републике Србије са једне и косовских Албанаца са друге стране, за мировну конференцију у Рамбујеу 6. фебруара 1999. године.


Влада Републике Србије под председништвом Мирка Марјановића, на седници од 4. фебруара 1999. године прихватила је позив за преговоре и донела је Одлуку о именовању делегације за преговоре у Рамбујеу. Сама чињеница да државно руководство није имало унапред припремљен план у погледу састава делегације, као и да је изостала стручна припрема чланова преговарачког тима, доста говори о односу државе према питању статуса КиМ. Неозбиљност у погледу репрезетативности српске делегације се види и у чињеници да део делегације пре овог пута никада није ни путовао на Запад.


Такође, организација саме мировне конференције и недостатак јасног плана о самом току преговора, доста говори о релацијама између САД и Европе, као и о недостатку искрене жеље да се проблем реши дипломатским путем. Српску делегацију је предводио професор доктор Ратко Марковић, а изостанак Слободана Милошевића је био несхватљив са позиције српских националних интереса.


За мене је недолазак Слободана Милошевића у Француску доказ и потврда да је тадашњи председник Савезне Републике Југославије, све своје политичке потезе вукао искључиво зарад личног рејтинга своје породице, јер како рационално објаснити његово присуство мировним преговорима у Дејтону, а изостанак са преговора у Рамбујеу, када се одлучивало о српској територији, која је представљала духовну колевку српског народа.


Са друге стране, делегацију косовских Албанаца су чинили терористи из редова ОВК, представници политичких партија и независни интелектуалци. У том тренутку, уз подршку одређених дипломатских кругова, у први план избија, до тада поприлично непознати Хашим Тачи, представник терористичке ОВК, који се позиционирао као кључна фигура у даљим преговорима.


Преговарачком тиму је 7. фебруара 1999. године уручен Привремени споразум за мир и самоуправу на Косову, без анекса о имплементацији и међународним трупама, док је свега два дана касније преговарачки тим прихватио принципе Контакт групе као основу за преговоре, док је албанска делегација то одбила да учини.


Европа је показала сву немоћ у преговорима и доласком америчке државне секретарке Медлин Олбрајт, ствари су конкретизоване и то прилично сурово. Преговарачким тимовима су предочена три сценарија и могућа исхода преговора.


Први сценарио је подразумевао да , уколико Срби кажу не понуђеном документу, а Албанци да, НАТО ће бомбардовати Србију.


Други сценарио је подразумевао да, уколико обе стране кажу да, на КиМ ће бити распоређено 28 хиљада НАТО војника, а трећи, уколико Србија позитивно одговори, а косовски Албанци одбију предлог документа, САД ће престати да подржавају ОВК.


Након овог ултиматума, поново је наступило затишје у преговорима, у току којег долази до сукоба на српској страни, што поново говори о недостатку јасне и јединствене стратегије Републике Србије. Након додатних консултација у Београду, српској делегацији се прикључио председник Републике Србије Милан Милутиновић.


Слободан Милошевић, 22. фебруара 1999. године, одбија да прими Кристофер Хила у Београду, а у исто време делегација Србије у Рамбујеу је одбила да прими анексе Споразума о полицији и спровођењу. Само дан након одбијања анекса, српска страна је упутила писмо Контакт групи у којем је наведено да је постигнут значајан напредак у досадашњим преговорима и да је СРЈ сагласна да се разговара о обиму и карактеру међународног присуства на КиМ.


Кључни тренутак преговора се дешава у тренутку привременог прекида дијалога и посете Хашима Тачија Вашингтону, где је формулисан крајњи текст споразума, са циљем да буде неприхватљив српској страни. Дијалог се 15. марта наставио у Паризу, где након три дана албанска делегација потписује предлог Споразума из Рамбујеа, док српска страна једнострано потписује свој предлог.


Овај чин државног руководства је показао одсуство реалности, а као аргумент за непотписивање оваквог предложеног споразума пласирана је прича о капитулацији и нарушавању суверенитета државе. Додатак Б Споразума у Рамбујеу је била црвена линија коју државно руководство није желело да пређе. У даљем тексту ћу се осврнути на кратку анализу самог Споразума уз осврт на спорни Додатак Б, као и на аргументе који су коришћени за одбијање Споразума.

 

[S1MCRO]

Први аргумент у вези са неприхватањем Споразума јесте тај да на крају то нису ни били преговори, већ ултиматум САД, а да ултиматуме не треба прихватати, пре свега јер се на тај начин показује слабост једне државе. Државно руководство СРЈ је очигледно превидело чињеницу да су у том тренутку Сједињене Државе једина супер сила на глобалном плану, а да ми као држава нисмо имали ниједног озбиљног савезника на глобалном нивоу. Слободан Милошевић је био очигледно убеђен да до НАТО агресије не може да дође, што је била катастрофално лоша процена. Након НАТО агресије, ми као држава смо показали слабост, доживели смо да нам се земља разруши, деца попут Милице Ракић убијају, а на повратак угледа смо морали да сачекамо деценију.


Други аргумент који се потезао за неприхватање Споразума јесте формулација из завршних одредби самог Споразума, коју су многи тумачили као право на референдум косовских Албанаца након три године од закључивања Споразума и механизам ка путу коначне независности. Међутим, у ставу 3 завршних одредби се каже да ће се за три године након ступања на снагу овог споразума, сазвати међународна конференција како би се утврдио механизам за коначно решење за Косово и Метохију, на основу воље народа, мишљења релевантних власти, напора сваке стране у вези са спровођењем овог споразума као и Хелсиншког завршног акта. Оваква формулација је прилично широко постављена и нигде није експлицитно наведено да ће Албанци имати право на референдум, што је давало нашим позицијама простор за нове преговоре и маневар, јер смо на основу самог Споразума, оправдано могли да захтевамо да се референдум одржи на целокупној територији СРЈ, пошто нам је Споразум из Рамбујеа и даље гарантовао територијални интегритет над целом нашом територијом, као и надлежност у оквиру заједничког тржишта, монетарне политике, одбране, спољне политике, царинске службе, савезног опорезивања и савезних избора. Посебно нам је на руку ишло навођење Хелсиншког завршног акта из 1975. године, који гарантује непромењивост граница и територијални интегритет европским државама, а што је у нашем директном интересу.


Трећи, и по многима кључни аргумент за неприхватање Споразума јесте Поглавље 7 и Додатак Б, који су дефинисали права, привилегије и имунитет припадницима НАТО на читавој територији СРЈ. Међутим, имунитет припадницима НАТО и бројна додатна права која су уживали је већ СРЈ признала и то 1995. године, потписивањем анекса Дејтонског мировног споразума. Такође, Поглавље 7 подразумева стандарде која свака суверена земља добровољно прихвата уколико жели сарадњу кроз Партнерство за мир. Између осталог, наша држава је потписала 2006. године споразум са Владом САД којим је регулисан правни статус војних трупа САД на територији наше државе, док смо 2015. године потписали СОФА споразум са представницима НАТО савеза као међународне организације. Оно што је реално било спорно јесте могућност НАТО да врши хапшења и приводи оптужене надлежним органима, што је свакако неприхватљиво за једну суверену државу, а још више је било неприхватљиво за државни врх, који је већ тада страховао од оптужница које су се спремале у Међународном кривичном трибуналу за бившу Југославију у Хагу.


На основу свега наведеног, Споразум из Рамбујеа је био далеко од пожељног и доброг. Међутим, с обзиром да нам је као држави јасно предочено шта нас чека, као и с обзиром на чињеницу да су се глобалне околности промениле и да Сједињене Државе нису биле спремне и расположене за одуговлачење и надмудривање са Милошевићем, Споразум смо свакако морали да прихватимо. Рамбује је био наша шанса да задржимо Косово и Метохију у нашем уставном оквиру, притом дајући Албанцима свакако најширу могућу аутономију, готово у рангу државе.


Слободан Милошевић једноставно није био државник, није био спреман на компромисе и није имао визију и стратегију за остваривање националних интереса. Такође, прихватањем Споразума пружили би шансу за успостављање мира и стабилности у региону, а уз то би сачували државу, људске животе, привреду, култрна и национална добра, док би Србима јужно од Ибра пружили могућност за опстанак на својим вековним огњиштима.


Одбацивањем Споразума из Рамбујеа је пропуштена велика шанса, НАТО агресија нас је као друштво уназадила деценијама, а последице бомбардовања у економском и здравственом смислу осећаћемо у деценијама које су пред нама. Иако као друштво, не требамо да заборавимо на патње, као и на сваки живот који је положен у одбрани наше земље, морамо да се окренемо ка будућности и да се трудимо да направимо неки нови Споразум из Рамбујеа, који ће представљати компромисно решење за наша два народа. Иницијативе попут Мини Шенгена и пројекта Отворени Балкан нам свакако уливају наду да су позитивни исходи итекако могући.

https://czds.rs/sporazum-iz-rambujea-propustena-sansa/