Милорад М. Поповић - командант Невесињског корпуса ЈВуО

[Гамбино]

Милорад М. Поповић​

За другу употребу, погледајте страницу Милорад Поповић.

Милорад Поповић
Милорад Поповић уочи рата
Датум рођења	1913.
Место рођења	Гацко  Аустроугарска
Датум смрти	6. април 1945. (31/32 год.)
Место смрти	Козара  Југославија

Милорад Поповић (Гацко, 1913 — Козара, 6. април 1945) је био поручник у Краљевој гарди и командант Невесињског корпуса у Југословенској војсци у отаџбини.

Садржај​

• 1Биографија
• 2Референце
• 3Види још
• 4Спољашње везе

Биографија[уреди | уреди извор]​

Рођен 1913. године, а погинуо је 1945. Био је поручник у Краљевој гарди у војсци Краљевине Југославије. Током Другог светског рата био је командант Невесињског корпуса Југословенскe војскe у отаџбини.[1]
Родио се у Гацку у Херцеговини од оца Марка и мајке Јоване Јокси Поповић. После основне школе и шест разреда гимназије, завршио је Нижу школу Војне академије у Београду, као 59. у класи.
Априлски рат га је затекао као коњичког поручника Краљеве гарде у Београду. Успео је по слому Краљевине Југославије, да избегне заробљеништво и да се пробије до родног краја у Херцеговини, тј. у Гацко. У Херцеговини организује отпор, један је од вођа устанка 1941. године против фашистичке Италије и усташке Хрватске.[1] Оснивач је и командант Гатачке војно-четничке бригаде. Генерал Драгољуб Михаиловић, када је јула 1942. године стигао у Херцеговину и извршио смотру четничких јединица, Милорада Поповића је поставио за команданта Невесињског корпуса ЈВуО. Поповић је учествовао у многобројним борбама против усташа, окупатора и комуниста на простору Црне Горе, Босне, Херцеговине, Лике и Далмације.

Милорад Поповић, командант Невесињског корпуса, у друштву италијанских oфицира током oперације Алфа, Прозор, октобар 1942.
Октобра 1942. године, током осовинске oперације Алфа, Поповићеви четници су у оквиру Добровољачке антикомунистичке милиције учествовали у масовном масакру у Прозору над локалним становништвом које је подржавало партизане.[1]
Унапређен од Михаиловића и одликован највишим југослoвeнским војним одликовањимa: Белим Орлом са мачевима и Карађорђевом звездом. У тешким борбама са усташама и комунистима на Козари изнад Лијевча поља, погинуо је у њиховој унакрасној ватри 6. априла 1945. и издахнуо на рукама рођеног брата и саборца Душана.

https://sr.wikipedia.org/sr-ec/Милорад_М._Поповић

 

[Гамбино]

„Бригада Гацко под командом потпоручника Фестини потпомогнутог од српског поручника Поповић Милорада добила је наређење да се сједини са бригадом Билеће, под командом поручника Огризен, потпомогнут од српског официра Куреш Милоша.
Читава зона уздуж маршруте одавно је под окупацијом партизана; домаћини су добрим делом побегли и тако доказали да се цивилно становништво са њима саживело; зато су села и куће потпуно уништене.
Од 6. до 10. октобра нађено је преко 700 мртвих међу борцима и становништвом разних села који су давали отпор. (…)
Изђржавајући сваковрсне тешкоће и напоре, на врло тешком терену, антикомунистичке колоне долине Дрежнице, вођене од италијанских официра и подофицира дале су доказе и овога пута њихове издржљивости, њиховог полета, њихове агресивности и њихове сарадње са италијанском војском у борби против заједничког непријатеља: комуниста.“

(Извештај италијанског поручника Виђака начелнику Обавештајног одељења 6. армијског корпуса мајору Анђелу де Матеису од 18. октобра 1942.)

 

[Гамбино]

На јучерашњи дан је погинуо највећи син Херцеговине, од зликовачке руке партизанских терориста.
Нека му је вечна слава и хвала.

 

[Гамбино]

Анђа Ранковић​

Супружник	Александар Ранковић

Погибија​

У току непријатељске офанзиве, маја 1942. постала је заменик политичког комесара и члан Културно-просветног одбора Друге златиборске чете Четвртог ужичког батаљона. Упркос тешким ратним околностима, Анђа је успела да постигне одређени ауторитет у чети. Иако тиха и повучена, у опхођењу са борцима била је непосредна. Интересовала се за свакога, па су се сви навикли на њену пажњу и радо с њом разговарали.[23][3]

Због опасности да се херцеговачки четници из Гатачке долине, повежу са црногорским четницима на Голији и на тај начин угрозе јединице са Врховним штабом и рањеницима, у рејону Врбнице и долини Сутјеске, одлучено је да три батаљона из Прве пролетерске ударне бригаде и Први и Четврти ужички батаљон из Друге пролетерске бригаде, нападну и разбију четнике на брду Гат, у близини села Нови Дулићи, код Гацког.[22][24]

Услед скоро непроходног терена, батаљони из Прве пролетерске бригаде закаснили су на почетак акције, па је Штаб Четвртог ужичког батаљона, на челу са Лунетом Миловановићем, надајући се њиховом скором доласку, донео одлуку да у зору 11. јуна 1942. нападне четнике, који су били утврђени у остацима аустроугарске тврђаве. Бројно јачи и добро наоружани од Италијана, херцеговачки четници пружили су жесток отпор борцима Четвртог батаљона, који су, нашавши се скоро у четничком окружењу, одлучили на повлачење током кога су страдала 32, а рањена 23 борца, што је чинило једну трећину батаљона.

У току нападу на Гат, Анђа је погинула поред митраљеза, којим је покушала да заштити одступницу својим борцима. Поред ње, међу погинулима су се налазиле још три партизанке — Десанка Поповић (1920—1942) из Ариља; Десанка Пузовић (1926—1942) и болничарка Каја Стојановић (1924—1942) из Ужица.

Вест о њеној смрти, Александру Ранковићу, који се тада налазио у Шћепан Пољу, дирљивим писмом саопштио је Милован Ђилас, а ово писмо Владимир Дедијер забележио је у свом ратном дневнику.[14]

„

Драги мој Леко, узео сам на себе да ти саопштим једну болну, најболнију вијест... Твој верни друг Анђа, која те толико вољела, а која је заслужила да је волимо сви — пала је јуначком смрћу 11. јуна код села Дулића, у борби против четничких банди. Заједно с њом су изгинули и многи другови. Не мислим да те тјешим. Нити си ти човјек за то, нити су времена за то. Али хоћу да кажем, да знам да ћеш и овај — најтежи досада бол — поднијети чврсто и мирно.[25]

https://sr.wikipedia.org/wiki/Анђа_Ранковић

Вечна слава Србима који су се борили против југословенских црвених окупатора !!!