Milena Pavlović Barili

[Lada]

O Mileni

1909.
5. novembra rođena u Požarevcu, kao jedino dete iz braka Danice Pavlović i Bruna Barilija , koji su se upoznali na Minhenskom konzevatorijumu.Rodoslov majčine, srpske porodice, potiče od najstarije Karađorđeve kćeri Save.Poreklo oca, vezano je za familiju Karla Goldonija.

1916.
Prvi razred osnovne škole završava u Bergamu, Italija. U Rimu pohađa drugi razred, a zatim sa majkom odlazi u Nicu da uči francuski.

1917-1918.
U drugi razred ide na Italijansko-engleskom institutu (Istituto Italiano Inglese) u Rimu.

1919.
U Požarevcu završava dva razreda, treći i četvrti i upisuje gimnaziju.

1921.
Sa majkom odlazi u Linc.

1921-1922.
U ženskom manastiru (Der Ordensfrauen vom heil. Heryen Jesu in Gray.) u Gracu uči nemački jezik.

1922-1923.
Privatno završava drugi razred gimnazije u Požarevcu i pripremni tečaj za upis umetničku školu.

1922-1925.
Za vreme Mileninog školovanja u Beogradu Danica Pavlović je u službi na dvoru kralja Aleksandra Karađorđevića, prvo kao činovnik u Kancelariji kraljevskih ordena, zatim kao nadzornica u Dvoru. Pored toga podučava srpskom jeziku kraljicu Mariju.

1925.
Privatno završava četvrti razred u Drugoj ženskoj gimnaziji u Beogradu.

1926.
Diplomirala je na Kraljevskoj umetničkoj školi u Beogradu i stekla pravo na položaj nastavnika.

1926-1927.
Pohađa pripremni tečaj za Umetničku akademiju u slikarskim školama Blocherer bosshardt i Knirr-Shule.

1927-1928.
Upisuje slikarsku akademiju (Akademie der bildenden Künste) u Minhenu. Primljena je u klasu Huga Habermena. Od drugog semestra studira kod profesora Franca fon Štuka.

1928.
Napušta Minhensku Akademiji u junu i sa majkom odlazi u Pariz, oduševljena Luvrom i francuskim slikarima. 16.decembra u Novinarskom domu na Obilićevom vencu u Beogradu otvorila je prvu samostalnu izložbu.

1929.
Postaje članica Lade (sa nepunih dvadeset godina). 3. maja samostalno izlaže u zgradi osnovne škole u Požarevcu. Učestvuje na Prvoj prolećnoj i na Drugoj jesenjoj izložbi u paviljonu „Cvijeta Zuzorić“ u Beogradu

1930.
Izlaže na 13.izložbi Lade. Putuje u Španiju,Pariz, London.

1931.
27. februara otvara samostalnu izložbu u Galeriji Blumsberi (Bloomsbur Galeru) u Londonu. U jesen odlazi u Pariz u kome će sa kraćim i dužim prekidima živeti i raditi do 1939.

1932.
13.marta učestvuje na IV izložbi Lade u Beogradu. 29.aprila samostalno izlaže u Galeriji Žen Erop (Galerie Jeune Europe) u Parizu. 15.oktobra izlaže u Rimskoj umetničkoj galeriji (Galleria d`Arte di Roma). U Rimu upoznaje svoju veliku ljubav, pijanistu Rodriga Gonzalesa. 19.novembra kolektivno izlaže u Galeriji Žen Erop (Galerie Jeune Europe).

1933.
Aprila meseca izlaže u Firenci , u Sala d`Arte de `La nazione`, sa Marijom Sinjoreli i Adrijanom Pinkerle. Vraća se u Pariz, a zatim dolazi u Požarevac.

1934.
Učestvuje na XII Salonu Tiljerije ( Salon des Tuileries). U italijanskom časopisu Kvadrivio (Quadrivio) objavljuje poeziju .

1935.
Februara meseca izlaže na Drugom kvadrijenalu nacionalne umetnosti (IIQuadrennale d` arte Nayionale) u Rimu. Na leto dolazi u Požarevac i to je bio njen poslednji boravak u svojoj zemlji. U decembru 1936. odlazi u Rim.

1937.
Aprila meseca samostalno izlaže u Galeriji dela Kometa (Galleria della Cometa) u Rimu.

1938.
Januara meseca samostalno izlaže u Galeriji Katr šmen (Quatre chemins) u Parizu. Marta meseca u organizaciji ambasade Kraljevine Jugoslavije otvara samostalnu izložbu u Tirani. Aprila meseca učestvuje na izložbi sa grupom Nova generacija (Nouvelle generation) u Parizu. Leto provodi u Veneciji, a septembra meseca sa majkom prisustvuje premijernom izvođenju očeve opere Meduza u Bergamu. Zimu provodi u Oslu.

1939.
Marta meseca izlaže izlaže sa jugoslovenskim umetnicima iz Pariza u Galeriji Bernem žen (Galerie Bernheim Jeune) i u Galeriji (Galerreie Pittoresque). Juna meseca izlaže u Hagu. 18.avgusta brodom „De Grasse” kreće iz Avra za Njujork, gde stiže 27.avgusta. Tu je zatiče početak Drugog svetskog rata.

1940.
19.marta samostalno izlaže u Galeriji Džulijana Levija (Julien Levy Galery)u Njujorku.
Sarađivala je sa modnim kućama,radila dizajn za modne časopise, ilustrovala časopise za uređenje enterijera i eksterijera. Radi veliki broj portreta mnogih ličnosti iz visokog njujorškog društva.

1943.
9. januara samostalno izlaže u Jugoslovenskom potpornom fondu (United Yugoslav Relief Fund) u Njujorku i Maja meseca izlaže u Galeriji Korkoran u Vašingtonu (Corcoran Galleru)

1944.
Radi kostime za balet „Sebastijan“ Đan Karla Menotija. Prilikom pada sa konja povređuje kičmu. Pozdravlja oslobađanje Beograda preko Radio Njujorka.

1945.
6.marta iznenada umire u svom stanu u Njujorku usled srčanog udara.

1947.
Urna sa posmrtnim ostacima preneta je u Rim, gde je 5.avgusta 1949.pohranjena na groblju Cimitero cacattolico deglinstranieri (Testaccio).

 

[Meklaud]

O boze, ja sam negde procitao kao da je nestala i da nikad nije pronadjena, a posle da je umrla tako sto je vrlo tesko bila povredjena, smrtno povredjena kad je pala s konja...

 

[Lada]

Iz rukopisa
Zašto anđeo padne
Neobjavljeni esej ovogodišnjeg dobitnika Andrićeve nagrade za priču,za buduću knjigu „Nove biografije, drugi deo“, predstavlja melanholični, poetski portret Milene Pavlović-Barili


Milena Pavlović- Barili, Salomes danc, 1928.
Milena je neprestano bila negde između. Između majke Danice (Pavlović) i oca Bruna (Barilija). Između Požarevca (u Srbiji, na Balkanu) i Rima (u Italiji, u Evropi). Između dve kulture: srpske (patrijarhalne) i evropske (moderne kulture XX veka, često nezasluženo superiorne). Između dva jezika: srpskog i italijanskog (a zatim i u drugim svetskim jezicima). Između dve umetnosti: slikarstva i poezije...

Postojale su najmanje dve Milene. U dvojnosti a ne u podeljenosti nalazilo se izvorište njene umetnosti. Ali, na istom mestu počinjalo je i polje njenih patnji, i produžavalo se u nedogled.

Stigavši u Ameriku, 1939. godine, Milena je, poput većine stranaca, donela u svom prtljagu sve svoje nerazrešene dileme, sve neraščišćene sukobe. Međutim, Novi svet pružao je šanse samo jakima i samo hrabrima, a često nije bivao blagonaklon prema osetljivima i prema prirodama tako prefinjenim kakva je bila Milena. Umesto da se reši svoje dvojnice, Milena se u Americi suočila sa svojom višestrukošću.

Izvesna gospođa Maleri slučajno je čula priču o bolesnoj slikarki. U skromnoj sobi iznad restorana zatekla je usnulu ženu nad čijim uzglavljem je bio portret zajedničkog poznanika. Milena je otvorila svoje prelepe, zagasito crne oči i tako je gospođa Maleri upoznala blagost, bezazlenost i dobrotu kojom je Milena zračila. Ona je plenila apsolutnom nevinošću svoje prirode. Bila je tako draga i veoma omiljena među prijateljima koje je, uz svesrdnu pomoć gospođe Maleri, stekla i u Novom svetu.

– Ne znam da li je bila lepa – veli njen prijatelj Karlo Menoti, kompozitor. – U onom uobičajenom smislu možda i nije. Pametna i dobra, kao neko izgubljeno, napušteno dete. Eto, takva je bila Milena...

Ponosna i krhka, takva je bila Milena. Da bi sačuvala svoju samostalnost, privatnost i slobodu, Milena je u Americi bila prinuđena da se bavi primenjenom umetnošću: ilustracijama i crtežima za modne magazine, izradom portreta po narudžbini, kostimima i scenografijom za balet i za pozorište... Sa čistom umetnošću bilo je svršeno, a da Milena toga nije bila svesna. Sve njene značajne slike ostale su kod kuće, daleko od nje, u Evropi. Bez njih se osećala veoma slabom i usamljenom...

Tražila je zaštitu; bila joj je potrebna blizina i oslonac muškarca. Milena je već bila u godinama koje bi je u Srbiji učinile usedelicom. Imala je burnu vezu sa jednim genijalnim pijanistom sa Kube. Potom, kao da više nije imala vremena da previše okleva i da bira. Ona je, jednostavno, želela da se uda. I udala se, na brzinu, iznenada, za prvog koji se pojavio, kao što čine devojkeudavače u palankama zavičaja njene majke. U dnu Milenine duše bilo je nešto straha da ne ponovi materinu sudbinu, koja je imala svu ljubav jednog boema, umetnika i melanholika, ali ne i porodicu ni dom kakav je želela. Bruno bi odlutao za muzikom, za zvucima koje je samo on čuo. A posle, kada bi se osvestio, negde daleko, u nekakvoj evropskoj koncertnoj dvorani, dobijao bi strašne napade kajanja; ali bilo je prekasno za njih; za Danicu i Bruna Barilija.

Milenin izbor čudan je samo na prvi pogled. Ona se nije usudila da za partnera izabere umetnika, ličnost koja bi joj bila ravna. Kada je već morala da bude tako daleko od oca koga je beskrajno volela ali kome, u suštini, nikada nije oprostila što ne živi sa njenom majkom, onda ni u svom mužu nije smela da poželi, a kamo li da prepozna ni jednu jedinu očevu osobinu.

Milena, u početku, nije ni znala ko je on. Lep, mlad, deset godina mlađi od neveste, bio je tek jedan običan, čikaški mladić. Nije imao ni porekla ni obrazovanja. Bio je lep, ali loš. Mlad, ali već iskvaren. Na kraju, taj tip slomio je Milenino nežno srce.

Umrla je iznenada. Svi njeni američki prijatelji bili su zapanjeni. Niko ništa nije znao o njenim srčanim smetnjama. Milenina zaštitnica, gospođa Maleri, negirala je priču o trovanju pilulama za spavanje (mada ih je Milena uzimala sama, bez lekarske kontrole). Ni to nije pravi uzrok smrti. Tačno je i da je pala s konja i da je povredila kičmu. No, posle toga, oporavila se, veoma brzo...

Na kraju krajeva, nije ni važno. Zar je bitno kako je skončala divna Milena?! U Srba postoji običaj, čudan i drevan – uzrok smrti ne pominjati! – kada je taj momenat nejasan, pod znakom pitanja, sporan. Ili kada je apsurdan, do bola, do užasa. Zašto cvet vene, a leptir pleše samo jedan dan? Zašto prva ljubav traje samo jedno leto? Zašto anđeo padne?...

Svi Milenini prijatelji bili su ubeđeni da je ona velika slikarka, da je genijalna. Uzvraćajući im, poštujući i najmanji znak pažnje i naklonosti, ona im je vrlo rado poklanjala svoje slike. Milena je bila potpuno spontana; iskrena, čista i čedna. Očekivala je da se svi oko nje ponašaju isto tako.

Milena se nije štedela. Intenzitet njenih osećanja učinio je da u svaku svoju godinu smesti najmanje dve godine običnog života. Surovo je izvoditi taj račun s godinama i vekom od ovoga i od onoga sveta. Za tako prefinjenu osobu kakva je definitivno bila Milena, 36 njenih godina čine najmanje duplo, dakle 72, što je ipak značajna starost. Slikare bije glas da su dugovečni, ali niko ne zna vredi li to isto i za slikarke...

Kada se već našla s one strane Atlantika, Milena je pokušala da ponovo izgradi svoj svet i da pronađe lični mir. Amerika nikako nije mogla da bude srećno rešenje za nju. Ako je, možda, i tolerisala ružne navike svoga muža, stečene u mračnoj, čikaškoj mladosti, i ako je gledala da nekako pređe preko toga, i da se izbori s tim, ono čemu je bila svedok u spavaćoj sobi svoje svekrve – e, pa to je bilo previše. Više nego što je njena skrušena, paučinasta, pravoslavna duša mogla da izdrži. Mnogo više nego što je njeno iscrpeno i načeto srce moglo da pojmi, da podnese. Anđeo čuvar skliznuo je s njenog koščatog ramena, i više nije umeo da se uzvere nazad, na svoje malo, mlako mesto, ne veće od tačke.

U Evropi je nalazila načina da obuzda svoju rascepljenost, da joj nađe trenutnog oduška. U Americi je Milenina dvojnost metastazirala u višestrukost. Tamo se podrazumeva i sasvim je uobičajeno biti lažov i/ili licemer. Novi svet utemeljen je na obilju laži, a izgradili su ga nebrojeni licemeri. Taj način života i taj pritisak Milena nije mogla da podnese previše dugo. Pošto već nije slikala kako je želela, prohtelo joj se, usudila se da bar proživi jednu svoju veliku američku iluziju. Ali i to joj se izmaklo. I to se srušilo kada je jedan beli anđeo, lica sjajnog od suza, pao s njenog ramena...

Esej iz novog rukopisa ovogodišnjeg dobitnika Andrićeve nagrade za priču, „Nove biografije, drugi deo“
O Mileni:

Ona je žena-veo. Veo je često slikala. Veo je simbol slikarstva uopšte – slikarstvo je druga realnost, možda druga, a možda ona prava. Možda njene slike skidaju skramu vidljive realnosti sa naših očiju. Veo je i simbol njene modne slike. Ešarpa. Šal. Damski modni detalj. Veo skriva i razotkriva. Ili nam njene slike spuštaju laki zar na oči, da bez čula, a unutrašnjim okom, pogledamo u paralelnu realnost. Milena je bila ćerka jedinica Bruna Barilija i Danice Barili, rođene Pavlović. Nasledila je otmenu krv od oba roditelja. Otac je bio kompozitor i novinar, majka praunuka vožda Karađorđa i student umetnosti, a i raniji preci su bili ljudi od slikarstva ( Milenin deda je bio poznati slikar, kao i njen stric). Spojenost roditelja, tako bitna za razvoj deteta, u Mileninom slučaju je trajala tek nekoliko meseci. Bruno i Danica su se ubrzo posle njenog rođenja razišli, on je otišao u rodnu Italiju, a ona ostala u Požarevcu. Milena je živela samo sa majkom. U petoj godini nacrtala je „Damu sa naočarima“ koja ima ogroman perjani šešir na glavi, uzak struk, mider i elegantni kišobran. Od tada slikarstvo u njoj raste, kako je sama napisala u jednom pismu iz Njujorka.Danica Barili je u vreme Mileninog devojaštva postala ekonom na dvoru Aleksandra i Marije Karađorđević, a potom je brižno usmerila Milenu u Kraljevsku umetničku školu u Beogradu i likovnu akademiju u Minhenu (gde se njena sanjalačka priroda sreće sa krutošću i klasičnim slikarskim zadacima). Zna se da je Milenin uzor čuveni italijanski slikar Đorđo de Kiriko, a uticaj je vidljiv na prvi pogled. Ona je prvoj fazi slikanja utkala u sebe njegovu jednostavnu odsutnost, golu jezu, hladan mir koji samo što se ne rasprsne, preteću jednostavnost i prividno spokojnu nadrealnost.
Kakva je bila ta žena sa dva roditeljska prezimena? Živela je u Španiji, Rimu, Londonu, Parizu, bila je graciozna, elegantna, titravo obična, neobično svoja. Slike su joj iznedrene, isplakane, pred njima se ćuti (kao što je sat vremena ćutao Pol Valeri), pred njima se uranja u plavo, u san, u onostrani vid. A njena plava! Providno plava, prozirno plava, prodorno plava...Bila je rafinirana i dostojanstvena, nosila je čipku, velur, slikala je svoju kosu. Na slikama koje običnom pogledu izgledaju kao da se gledaju kroz razlivajuće staklo. Pariz je označio njen ulazak u svet, njen prvi javni gromki aplauz, jak i uticajan ( izložba na Jelisejskim poljima je ustalasala taj grad koji i usisava i poklanja iskustva, želje i težnje). Družila se sa Žanom Koktoom i Andreom Bretonom, prenosila na slike svoje snove, snoviđenja i poglede, tanane i gorke, teške i grčevite, crna lica, figure bez ruku, kipove bez muškosti...U Parizu upoznaje i Rodriga Gonzalesa, kubanskog pijanistu. Prijateljstvo sa njim se pretvorilo u ljubav. Velove je prvi put predstavila u Rimu, a u Veneciji stvara neke od svojih najpoetičnijih slika („Anđeli“, „Devojka sa svetiljkom na laguni“, „Venera sa lampom“). Volela je nakit i znala je da ga nosi. Jedan od omiljenih komada joj je bio i veliki španski češalj, koga je i naslikala, žena koja ga na slici nosi podseća na Španiju, ali ima i antički pogled i njuh.
Onda, „Žena u velu sa psom i detetom“, tu je veo boje kišnog neba, a dama je sa očima u kojima još uvek stanuje noćašnji san, sa očima istoka i stegnutim, prekrivenim poljupcem na usnama.
Milenine slike su slojevite. U jednom ženskom poprsju vidimo i skrivanje i otkrivanje, crni nežni ženski lik se propinje preko kameno-belog muškog, a u stvari su oni sjedinjeni. Milena slika vilovite i valovite kose, a velovi su boje mora, prozirni, teški, mramorni, starinski, jedva primetni, važni. Njena plava je ledeno plava, sivo-plava, jarko plava. Žene su krupnooke, dugovrate, prefinjene, mirne, gospodstvene, nadrealne, teše ih leptiri, tiho su tužne. Slikala je i smirene anđele (između „de Kirkovskih“ upornih, pomalo sablasnih svodova).
Kada je krajem tridesetih godina prošlog veka prekoračila Pariz, otplovila je za Njujork, gde se nastavila njena uporna borba za sopstvenu umetnost. Njujork još tada bio brz, često bezobziran grad, u kome se, kako je pisala majci u Požarevac, niko nije ni izvinjavao ni zahvaljivao, u Njujorku je radila noćima, ne štedeći se. Dobila je priliku da nacrta modnu ilustraciju za „Vog“. Rok za završetak je bio nekoliko dana. I, oduševila je uredništvo reklamom za kolonjsku vodu.
Onda su usledili dalji angažmani i za „Vog“ i za „Harpers Bazar“, gde je Milena dodavala svoj šarm u modu tog doba, slikala je gospođicu sa monoklom, ekstravagantnu svedenost, tokice, izdužene, ravne krojeve haljina, kratke ženske figure, ležerne dekoltee. U prvo vreme u Njujorku, da bi opstala, uopšte nije stizala da slika za sebe, baveći se samo dizajnom, reklamama za parfeme i naručenim portretima.
A kad je stigla da slika za sebe i sebe, nastali su portreti koji ostavljaju posmatrača bez daha. I ne mogu se svrstati nigde. Ni u jedan pravac. Ni u jednu reč ne mogu stati. Samo o Mileni mogu da govore. O njoj čarobnoj. U crnom. Sa finim vratom, „najlepšim rukama koje se mogu zamisliti“ (kako se za nju govorilo), sa čitavim jednim svetom crnih, bajkovitih, plavih, izmaštanih, mogućih likova u pogledu...Sa „tankim šlajerom sa srmom okolo“ (kako je pisala majci o autoportretu sa prozračnim velom).
Kompozitor Đan Karlo Menoti, jedan od njenih najboljih prijatelja, angažovao ju je da radi kostime za njegovu operu i balet. Kostime od sna i paperja.
A njene pesme! Reči su na italijanskom, francuskom, španskom i srpskom. Poezija od slika. A slike su razrezane, tečne, razlivene, upečatljive. Milena je u poeziji mudra, a osetljiva, svevideća, a melanholična, ponosna, a crna. Milena peva o „nejasnoj tugi“, o „zvezdanoj jezi“, opisuje svoje upinjanje da pređe svoje granice osećaja, ta divna, krhka žena prikazuje nam se sa zvezdanim čelom, „u neprekidnoj melodiji“, sa dugom kosom „sa hiljadama vitica“, i sa znanjem i sa neznanjem da je moćna.
Ona je žena-veo. Žena koja je duboko u sebi shvatila da „ovaj svet sanak je“, da živimo ispod nevidljivog pokrivača, ispod nevidljive maske (mada je ona pokušavala, i uspevala da je oslika). Ona je žena koja je u svojim slikama-snovima uspela da razgrne taj nevidljivi prekrivač i da nam prikaže bar delić onog drugog realnog, koje živi ispod centra čela, među očima, među prstima. Ona je žena koja je držala izduženu, tanku kičicu, posustajući, možda, u trenucima samoće, u svojim stanovima-ateljeima, posustajući u mislima, ali nikada vidljivo, nikada nije dozvolila sebi da stane. Živela je u vreme kada su otmeni sekreteri za pisma mirisali na pravo drvo, na ružin cvet, kada su šalovi bili od svile, kada se češljalo pred toaletnim stočićima.
Bila je maštar i stvaralac, jer je krojila svoje snove, bojila ih, kapali su iz njenih prstiju, topili se sa njene kože, na slike. Ona je znala da svoje kreativne, duhovne, slikarske tajne praktično upotrebi, što je posebna vrsta umeća, tj. umetnosti.
Bila je večito željna Srbije, majke, oca, pisala im je pisma, pokušavala da spoji njihovu razdvojenost.
Ona je primer neodustajanja od sopstvenog senzibiliteta, borbe sa tugom, vrednoće, upornosti.
Udala se u Njujorku pred kraj drugog svetskog rata, posle nekoliko razočaravajućih i neodgovarajućih veza, za Roberta Goslina, oficira američke avijacije. Volela ga je, bio je deset godina mlađi, bez porekla i obrazovanja. Tražila se, mislila je da se pronašla, a onda ga je videla kako vodi ljubav sa svojom majkom. Milena, sa načetim telom, bolnom dušom, nedosanjanim prstima, tamnom kosom, žednim usnama, nezbrinutim stihovima, gledala je taj prizor.
Pala je sa konja jednog dana. Mesecima se oporavljala, jedva docekavsi da opet počne da slika i piše. U Evropi i Srbiji je besneo rat, kontakt sa majkom je izostao nekoliko godina. Fašisti su u njenom domu pucali u njene slike, u ženske polove.
Umrla je u snu, ne dugo posle oporavka od pada. Umrla je od srčanog udara. Njen muž ju je balsamovao, a potom i kremirao, i odneo Brunu Bariliju u Italiju. Mnogo godina posle toga, njena majka, Danica Pavlović, otišla je da umre pored urne svoje ćerke i groba svog muža, i Milenina porodica se konačno ujedinila.
Milena je bila žena-veo. I žena sa lampom svoje bake.

 

[Lada]

“Tra un angolo
del mare
legando le onde
alle stele
ho aspettato
tutta la vita.”

(U jednom kutku
mora
spajajući vale
sa zvezdama
čekala sam
čitavog života.)

iz poetskog opusa Milene Pavlović Barilli

 

[daco9633]

Lado ova tema ima vec otvorena

 

[Lada]

Lado ova tema ima vec otvorena

Hvala,onda molim nekog moda da ih spoji.

 

[Lada]

Dokumentarno-poetska predstava “San o Mileni”, u režiji i dramaturgiji Jelene Bogavac, biće premijerno izvedena 17. decembra u Centru za kulturu Požarevac, u rodnom gradu Milene Pavlović Barilli (1909-1945), slikarke, poetese, scenografkinje, ilustratorke, preteče savremene multimedijalne umetnice.

Predstava je nastala iz dokumentarnog istraživanja njene biografije u kontekstu socijalnog i političkog koncepta međuratnog perioda 20. veka u kojem je živela.

 

[Lada]

 

[Lada]

 

[Markoni11]

Milena Pavlović-Barili rođena je 05.11. 1909. godine u kući svog dede Stojana Pavlovića u Požarevcu, a umrla je 06.03. 1945. godine u Njujorku. Bila je srpska slikarka i jedna od najinteresantnijih ličnosti umetničke Evrope između dva rata.
Na svom umetničkom putu Milena Pavlović-Barili studira slikarstvo u Beogradu (1922-1926) i Minhenu (1926-1928 ), a uzor joj postaje slikar De Kiriko (po ugleduna njega delovi platna ostaju nenaslikani). U Beogradu izlaže 1928. Slikarski simboli su joj između sna i jave, ženski setno ljupki likovi, velovi, krilati mladići na štulama, antički stubovi, Venere bez ruku, harlekini, biste, lepeze, ptice, a kasnije u njenom trećem, prelaznom periodu i simboli diskretnijeg nadrealizma. Godine 1930. napušta Jugoslaviju i narednu deceniju provodi u Španiji, Rimu, Parizu i Londonu, gde se družila i izlagala sa evropskom umetničkom elitom (Žan Kokto, Andre Breton). Tada ulazi u novu, prerafaelitsku, u stvari romantičarsku školu, okrenuta više prošlosti nego sadašnjosti, te postaje predstavnik nadrealističkog ili matafizičkog romantizma. U Londonu izlaže 1931, a u Parizu i Rimu 1932. Avgusta 1939. odlazi za Njujork, gde je živela sve do svoje iznenadne i prerane smrti 1945. U SAD je pored slikarstva radila na komercijalnom dizajnu za modne žurnale.

 

[Lada]

Milenina pesma bez naslova

II
Htela bih da te volim
više nego što mogu
Okrenuta od sveta —
bez vremena i prostora —
biti urezana u tvom odrazu.
U teskobi postojanja,
htela bih
da svest uronim
u tvoje spokojstvo
oslobađajući se svake suze
koju ipak moram isplakati
na strašnoj granici
izmišljenog odnosa.

Napomena: Milena nije davala naslove svojim pesmama koje je obeležavala rimskim brojevima. Samo dve pesme imaju naziv: "Slika" ("Image") i "Sablast" ("Phantom")

Tekst: Spomenka Jelić | 2009. |

 

[Lada]

Belom bojom slikam belu senku na tragu ka sopstvenosti ćutanjem
TRAGOVI DUŠE Milene Pavlović Barili



Na kutku belog oblaka
– spava nejasna tuga
u neprekidnoj melodiji,
tihoj i zasanjanoj
usred zvezdane jeze.
Samo tamni plač šume
trese svoju srebrnu kosu
izgubljenu u oku razdaljine

 

[Lada]

Jednim jedinim okom
videli smo svetove, tvrde i sive puteve
vode što mru od žeđi.
Zbog toga, oni koji ne saznaše,
okovaše nas, misleći da nas imaju.
Ali naš je život bio sigurniji nego busola -
Jer mi bejasmo deca Sokola.
I, čekajući čas pogubljenja rasla su naša krila,
tako ponosita i tako silna, da ni njihov užareni čelik,
ni orov njihovih gubica
nije sprečio veličanstveni let naše ravnodušnosti.

 

[Lada]

Spalićemo mesec
da upotpunimo noći
da odrešimo snove
da zaustavimo dah
Onda će igra
poteći iz naših dlanova suvih od života.
Ni hitra ni spora neće biti,
biće sama.
Kao veliki šestar
potpuno uporedna
s mehaničkim rimom raspadanja.

 

[Lada]

Rasplela sam duge kose
sa hiljadama vitica.
To je bio težak posao
koji nisam mogla privesti kraju
jer su se kose splitale
sa granjem drveća
dok sam prolazila trčeći.

Činilo mi se da ih opet vidim,
svoje lađe,
ali one su bile otišle,
dok sam si otišle su sve
(а ipak
san je tako divlji,
тtreba ga goniti danima
i danima,
biti strpljiv, ne drhteći, ne dišući,
ne misleći).

Аli dok sam spavala
oni su otišli u rat...
I sada -
kome da pišem?...
mala, plava devojčica
u cveću rezede,
među belim krilima golubice,
devojčica koja se igra sa Odjekom
na obali jezera jednog ogledala.

Avaj!
Sačuvala sam svoje detinjstvo
opaljeno od morskih priča
samo u svojim rukama.

Da bih možda ponovo njih stigla
mogla bih da trčim, trčim
бbrže od svog srca:
mogla bih da pojašem konja
da što manje vremena izgub.

Ali stvar nije u tome.
ako bolje posmotrim,
mislim da je njih oluja
odnela
јer oblaci imaju čudnovat oblik
iako zora nije granula.

A ja nisam unajmila posadu,
jer su ljudi bili pijani
i klecali su
i tukli se zbog jedne reči,
zbog sitnice, čuteći.
Videla sam njihove hitre pokrete
na beloj fasadi
crkve.

 

[Lada]

Baš kao što umetnost Barillijeve uznemirava, tako i njena pisma ustalasavaju čitaoce i predstavljaju ne samo svedočanstva o njenom lutanju i stranstvovanju, već i o bogatom opusu njenog stvaralaštva. Kao što umetnost nema domovine, tako domovinu nije imala ni Milena Pavlović Barilli, a njene slike i poezija bile su posrednici između onostranog i ovog sveta, posrednici “za ono što se ne da iskazati uobičajenim ljudskim jezikom”. Milena je bila snažan i usamljeni glas svoje epohe. Koren njenog stvaralaštva jeste ovo tlo, ali su plodovi cvetali i nicali širom sveta. Njeno delo je zagonetka, ali je još zagonetnija sila koja ga je proizvela. Ovaj komad želja je da se kroz prepisku Milene Pavlović Barilli pronikne u motive, želje, strahovanja, uspone, nadanja ove umetnice, za koju stvaralaštvo nije poticalo od “moći” već od “morati” i čija je priča univerzalna i danas. Širom Srbije, Evrope i sveta i danas stvaraju oni što nikome nisu potrebni, a koji životom plaćaju stvarajajući dela koja će promeniti svet, smatrajući da je život za takvu radost stvaralaštva, mala cena. - Sanja Domazet


Miodrag B Protić: "Milena Pavlović Barili - Pesnik slikar i slikar pesnik".

 

[Andrej Bolkonski]

Lada ---Milena Pavlovic - Barili,bila je odlican slikar,a jos vise scenarista i modni dizajner.Bila je pre par godina,izlozba njenih slika,u galeriji "progres".
Bile su izlozene,i neke njene licne stvari,detalji iz njene garderobe.Njena smrt je ostala nerazjasnjena,pod dosta misterioznim okolnostima.
Svidjaju mi se tvoji stihovi,inspirisani secanjem na Milenu Pavlovic-Barili. Ti si nezna pesnicka priroda. Otkrila si nam drugu stranu svoje prirode,
onu lepsu.Ja zamisljam moderatorke na ovom forumu,kao muskarace,ostrih crta lica,grube duse i mrziteljke svih muskaraca.Eto,ima i izuzetaka,sto
me veseli !

 

[duca03]

 

[Lada]

Lada ---Milena Pavlovic - Barili,bila je odlican slikar,a jos vise scenarista i modni dizajner.Bila je pre par godina,izlozba njenih slika,u galeriji "progres".
Bile su izlozene,i neke njene licne stvari,detalji iz njene garderobe.Njena smrt je ostala nerazjasnjena,pod dosta misterioznim okolnostima.
Svidjaju mi se tvoji stihovi,inspirisani secanjem na Milenu Pavlovic-Barili. Ti si nezna pesnicka priroda. Otkrila si nam drugu stranu svoje prirode,
onu lepsu.Ja zamisljam moderatorke na ovom forumu,kao muskarace,ostrih crta lica,grube duse i mrziteljke svih muskaraca.Eto,ima i izuzetaka,sto
me veseli !

Hvala,da jeste ta Izlozba bas je bila znacajna.Mnogi u njoj nisu prepoznavali nista sem slikara,avidis...

 

[Lada]

Sve su mi reči bile tužne
Sada mi je milija ćutnja.
Život je dug
kao nepoznata reka.

 

[Lada]

Rasplela sam duge kose sa hiljadama vitica.
To je bio težak posao, koji nisam mogla privesti kraju
jer su se kose splitale sa granjem drveća dok sam prolazila trčeći.
Činilo se da ih opet vidim, svoje lađe, ali one su bile otišle,
Dok sam spavala one su digle sidro i otišle su sve.
A ipak san je tako divlji, treba ga goniti danima
i danima, biti strpljiv, ne drhteći, ne dišući, ne misleći...

 

[Lada]

Nepomične i sjajne gledahu tvoje daleke oči.
Na mojim praznim dlanovima nosim spomen
na oblik tvoje glave, tvojih ramena, tvojih usana.
Čuvam i vedri osmeh tvoje dobrote.
Nemam ništa drugo. Niti će mi išta drugo nedostajati.
Bila sam bogatija od celog sveta

 

[Lada]

Kada će biti kraj mukama?
Sve je prazno
Vazduhom leti pepeo.
Moj poslednji pogled trne
u spokoju neba.

 

[Lada]

Oni koji opaziše poglede noći
ostaju u krugu tmina,
pokreti bića koje nikada neće stići
ćudljivo predskazuju
mere vremena.

 

[Lada]

Сабласт


Ох, младе жене у бело одевене
оваплоћења чини и потајног миловања
да ли сте икад љубав виделе?
Далеко на хоризонту
пре него што сване дан, њен бледи лик,
скривен под златном косом
са грудима натопљеним крвљу,
креће се споро, сањарећи у скитњи.
Чувајте се, не реците му ништа
он је старији него свет.
Скупите своје скуте, склопите црне рукавице
и вратите се неопажене, са угаслим месецом.