Književnost Milan Rakić

  • Začetnik teme Začetnik teme Neno
  • Datum pokretanja Datum pokretanja
Neno

Neno

Buduća legenda
Poruka
25.071
Milan Rakić bio je srpski pjesnik, diplomata i akademik. Rođen je 30. septembra 1876. godine u Beogradu, a umro je 30. juna 1938. godine u Zagrebu. Kao pjesnik usredotočio se na jedanaesterce i dvanaesterce, što mu je omogućilo postizanje lijepog ritma i rima u pjesmama. Bio je perfekcionista pa je stoga objavio samo dvije zbirke pjesama (1903. i 1912. godine). Pisao je o smrti i nepostojanju, zadržavajući skeptičan i ironičan ton. Njegove najpoznatije pjesme su „Iskrena pjesma“, „Očajna pjesma“, „Jefimija“, „Simonida“ i „Na Gazi-Mestanu“. Bio je član Srpske kraljevske akademije (1934. godine).

milanrakić.jpg
Milan Rakić rođen je 1876. godine u Beogradu gdje je završio osnovnu i srednju školu (gimnaziju). Profesori u gimnaziji, između ostalih, bili su mu Bogdan Popović, Jovan Cvijić, Ljuba Jovanović i Ljubomir Stojanović.


Biografije.org

Iskrena pesma​


O, sklopi usne, ne govori, ćuti,
ostavi misli nek se bujno roje,
i reč nek tvoja ničim ne pomuti
bezmerno silne osećaje moje.

Ćuti, i pusti da sad žile moje
zabrekću novim, zanosnim zivotom,
da zaboravim da smo tu nas dvoje
pred veličanstvom prirode; a potom,

Kad prodje sve i malaksalo telo
ponovo padne u obicnu čamu,
i život nov i nadahnuće celo
nečujno, tiho potone u tamu,

Ja ću ti, draga, opet reći tada
otužnu pesmu o ljubavi, kako
čeznem i stradam i ljubim te, mada
u tom trenutku ne osećam tako.

I ti ćes, bedna zeno, kao vazda
slušati rado ove reči lažne,
i zahvalićes Bogu što te sazda,
i oči će ti biti suzom vlažne.

I gledajući vrh zaspalih njiva
kako se spušta nema polutama,
ti nećes znati šta u meni biva,
da ja u tebi volim sebe sama,

I moju ljubav naspram tebe, kad me
obuzme celog silom koju ima,
i svaki živac rastrese i nadme,
i osećaji navale ko plima.

Za taj trenutak života i milja,
kad zatreperi cela moja snaga,
neka te srce moje blagosilja,
al’ ne volim te, ne volim te, draga!

I zato ću ti uvek nešto reći: ćuti,
ostavi dušu nek spokojno sniva,
dok kraj nas lišđe na drvetu žuti
i tama pada vrh zaspalih njiva.
 
Poslednja izmena od moderatora:

Čežnja​

Danas ću ti dati, kada veče padne,
u svetlosti skromnoj kandila i sveća,
u čistoti duše moje, nekad jadne,
čitavu bujicu proletnjega cveća.

U sobi će biti sumrak, blag ko tvoje srce,
sumrak stvoren da se dugo sanja.
Na oknima svetlim zablještaće boje
u taj sveži trenut prvoga saznanja…

Sve će biti lepše, sve draže i više,
noć koja se spušta, svet što mirno spava,
dugo mrtvo polje na kome miriše
kržljava i retka u busenju trava.

I tako kraj cveća ostaćemo sami…
– Proliće se tada, kao bujne kiše,
stidljivi šapati u blaženoj tami,
i reči iz kojih proleće miriše…
 
TRI PISMA

I

Večiti putnik

Ja sam bio stvoren, Gospo, da se rodim,
Da živim, i umrem, sve u istoj kući,
Da celog života, nikud ne mičući,
U istome kutu razgovore vodim, –

A ja belim svetom rasuh život ceo;
I na obalama gde je večna plima,
I u svakom gradu, svakom mestu ima
Po kap moje krvi i mog srca deo.

Ko raskinut đerdan, snizali se moji
Dani, razbacani, tuđi jedan drugom,
I u lutalačkom mom životu dugom
Nigde jedan spomen uz drugi ne stoji.

Sad sam silom ćudi, Gospo, ne znam čije,
Na severu mrtvom, gde se mrzne more,
Gde ni jedna tica propevala nije,
Gde prastare šume nikad ne šumore,

I gde snežne jele što stoleća broje
Kao bele duvne nepomične stoje…

Sve su jutros jele obvijene snegom,
I drvene kuće ko od snega cele,
Pod crkvenim tornjem spokojno se bele,
Ko šatori beli pod pobednim stegom.

No misao moja nije tako bela, –
U meni se budi opet čežnja stara,
I, šapćući tajno, ko večernja vrela,
Pred očima mojim stare slike stvara.

I ja vidim druge predele, i boje
Druge, s puno sunca, s dve goleme vode,
Gle šlepovi niski ukotvljeni stoje
I brodovi puni u daljinu brode,

Gde nad mirnom vodom, u večeri vrele,
Bde starinske kule s mrke citadele…

II

Pišem vam, Gospo, iz malene izbe
U Ministarstvu inostranih dela,
Misleć na ljubav Pirama i Tizbe,
Leandra, Here, – što zna zemlja cela.

I ko Leandar, što je svako veče
Moreuz tamni preplivavo smelo
Da dragoj Heri reč tek jednu reče,
I vidi usta, i oči, i čelo,

I ja bih brda prešao i reke,
I popio bih mnogu gorku čašu,
Snoseći mirno udar sudbe preke,
Za slatku ljubav i miloštu vašu.

No našto Grci? Mir pepelu njinom!
Ti stari pisci umetnici behu
Da svoj osećaj predstave vrlinom,
I lepši izgled dadu svome grehu.

Ni jednom Grku ja ne dam preda se!
Ti ljubavnici s lažnim oreolom,
I što se uvek lažnim perjem krase,
Manji su od nas i srcem i bolom.

Svi Grci, nazad! – Evo veče pada,
Sva raznobojna, mirno teče Sava,
I tamnomrka nad njom, Mala ada,
Ko cvet vodeni nad talasom, spava…

Mirišu lipe s pitomog Vračara,
„Nešto se miče i nešto se mrda“,
I, kao oko koje se otvara,
Zasvetle vatre s Topčiderskog brda.

Kako su mirni svi naši pejzaži,
I puni sete u večernje čase,
Kao da duša patničke nam rase
Po njima bludi i utehe traži.

A uteha je, Gospo, tako retka!
Nikada kraja nasleđenu bolu,
I moje pismo, veselo s početka,
Svršava tužnim akodrom u molu.

I svako veče, kada svet se smiri,
U mojoj duši zatreperi seta,
I tiho raste, razvija se, širi
Ko crni cvet što samo noću cveta.

Ah, zbogom, Gospo: evo veče pada,
Sva raznobojna, mirno teče Sava,
I sivomrka nad njom, Mala ada,
Ko cvet vodeni nad talasom, spava…

III

Sinoć sam, Gospo, pio razna vina,
A sve u čast i slatko ime vaše.
No svuda beše takva mesečina
Da mišljah: pijem nju iz svake čaše.

A kad nad lipama što mračno stoje
Krajičkom izbi mesec, pa se širi
Pun, sjajan, mekan, ko koleno tvoje
Iz crne ti čarape kad proviri,

Ja sklopih oči i zadrhtah tada,
I sve što beše sa mnom i kraj mene,
Redovi lipa, i ljudi, i žene,
I ta starinska osvetljena zgrada,

I mesečina, i priroda cela,
Stopi se namah, za minutu jednu,
U jednostavnu, nepreglednu, čednu,
Belinu slatku još slađeg ti tela…

Milan Rakić
 
SENTIMENTALNA PESMA

Po mesecu ti šaljem uzdah jedan,
Po tom u čežnji bratu. Nek ti reče,
U tužni čas kad zimsko pada veče,
Da sam, ko Azra, bled, veran, i predan.

I šta bi on, taj mesec, kome poju
Od Indije do večitoga Rima
Čežnjivu svetlost i sanjivu boju
Svi pesnici na jezicima svima,

Kad ne bi tako u gluhoj samoći
Tešio srca što se čežnjom guše
I ljupkim sjajem kroz beskrajne noći
Vezivao sve rastavljene duše!

I sad, kad sine ta starinska Luna
I setne zrake prospe mojom sobom,
Ja čudno prenem i, ko da si tuna,
Sva duša moja zamiriše tobom…

Milan Rakić
 
BOŽUR

Kako je lepa ova noć! Gle, svuda,
S topole, rasta, bagrema i duda,
U mlazevima zlatokosim pada
Nesuštastvena mesečina. Sada,

Nad livadama gde trava miriše,
U rascvetanim granama, svrh njiva
Koje se crne posle bujne kiše,
Velika duša mesečeva sniva.

Sve mirno. Tajac. Ćuti polje ravno
Gde nekad pade za četama četa…
– Iz mnoge krvi izniknuo davno,
Crven i plav, Kosovom božur cveta…

Milan Rakić
 
LEPOTA

Jest, nema na tebi nijednoga dela
da se mome oku mogao da skrije,
nijednog prevoja blistavog ti tela
da se moj poljubac na nj spustio nije.

Znam te tako dobro: u rastanka čase
ti preda me stupaš sva sjajna i živa,
znam kada će suze oko da ti kvase,
znam kad ti se duša miloštom preliva,

a kad u njoj nosiš svu toplinu Juga...
Pa ipak si svakog dana nova meni,
uvek nova, uvek tako čudno druga,
i nikada slična jučeranjoj ženi.

Ta moć tvoja čudna zaslepljava mene
raznovrsnim sjajem, mirisom, i bojom.
- Oh, budi jedanput ko i druge žene,
da odahnem najzad pred lepotom tvojom!...

Milan Rakić
 
KONDIR

Počuj draga, reči iskrene i jasne
Jedne bolne duše, tvojoj duši prisne,
Pre no oluj stigne i grom strašni prasne,
I nemirno srce najedanput svisne,
Počuj ove pesme uzaludno strasne.

Pre odsudnog boja ja ti nisam dao
Koprenu, ni burmu, ni azdiju, kao
Starinski junaci, po čemu ćeš mene
Pomenuti kada stigne udes zao
I zapište deca i zaplaču žene.

Sad na razbojištu leži leš do leša.
Plemići i sebri. Leži strašna smeša.
Noć se hvata, Samo munja katkad blisne.
Dok poslednje žrtve stari krvnik veša,
Nepregledna hrpa ranjenika kisne…

Hoće li me naći među njima tvoje
Bistre oči, draga? Hoće l’ iz kondira,
Ko preteča skromna večitoga mira,
Pasti kap na rane što zjape i gnoje?
Hoće л̓ pasti kaplja što bolove spira?

Čekam. Nigde nikog. Svetlost dana gasne.
Noć prosipa tamu i časove kasne,
Ni zvezde na nebu da za trenut blisne.
— Čekam. Nigde nikog. Uz vapaje glasne
Nepregledna hrpa ranjenika kisne…

Milan Rakić
 
SETNA PESMA

Došlo je vreme kad nam kosa sedi,
I naša čula postepeno grube.
Stojimo tako skrušeni i bledi
Dok našu starost objavljuju trube.

No još u meni iččeznuo nije
Sledbenik mladog Vertera, što sanja
Pri mesečini, i što suze lije
Uz svaki spomen starog osećanja!

O, znam to dobro, stari oganj da je
Nestao, da ga neće biti više.
No našu ljubav nema ko da zbriše:
Ona se menja, ali uvek traje.

Sad nam je ljubav otmena i čedna,
Ko mesečinom prožeta. Miriše
Ko cvet sasušen, uspomena jedna,
U knjizi što se već ne čita više.

O daj mi, draga, da na krilo tvoje
Položim glavu umornu, da sada
Slušam, dok blješte na zapadu boje
I veče kao crno krilo pada,

Kao u školjci huku morskih vala
U našoj duši, gde će odsad rasti
Niz crnih beda i staračkih zala,
Prigušen šumor nekadanje strasti…

Milan Rakić
 
ČEKANJE

Čekam u senci jednog starog duda
Da mesec zađe i, skrivena tamom,
Po uskoj stazi što kroz noć krivuda,
Da siđeš k meni čežnjivom i samom.

Čekam, a lenjo prolaze minuti,
I sati biju na tornju daleko.
Već zora sviće, blede mlečni puti,
A ja još čekam, — i večno bih ček’o!

O, šta je to što mene veže sada
Za jednu put, za jedan oblik tela,
I što mi duša zatreperi cela,
I sva nemoćna izdiše i pada,
Kad me se takne jedna ruka bela!

I sav zasenjen pred čudesnim sjajem
Lepote tvoje, slab, bez jednog daha,
Kao da svakog časa život dajem,
Prilazim tebi pun pobožnog straha,
Posrćem, klecam, dokle me privlače,
Ko provalija tamna i duboka,
I dok se strasnim prelivima mrače,
Tvoja dva crna neumitna oka…

Milan Rakić
 
JEFIMIJA

Jefimija, ćerka gospodara Drame
I žena despota Uglješe, u miru,
Daleko od sveta, puna verske tame,
Veze svilen pokrov za dar manastiru.

Pokraj nje se krve narodi i guše,
Propadaju carstva, svet vaskolik cvili.
Ona, večno sama, na zlatu i svili
Veze strasne bole otmene joj duše.

Vekovi su prošli i zaborav pada,
A još ovaj narod kao nekad grca,
I meni se čini da su naša srca
U grudima tvojim kucala još tada,

I u mučne čase narodnoga sloma,
Kad svetlosti nema na vidiku celom,
Ja se sećam tebe i tvojega doma,
Despotice srpska s kaluđerskim velom!

I osećam tada da, ko nekad, sama,
Nad nesrećnom kobi što steže sve jače,
Nad plamenom koje obuhvata tama,
Stara Crna Gospa zapeva i plače…

Milan Rakić
 
LJUBAVNA PESMA

Šume bokori cvetnog jorgovana,
I noć zvezdana treperi, i žudi
Za bujnu ljubav, svetu bogom dana.
Dok mesečina nasmejana bludi,
Šume bokori cvetnog jorgovana.

U taku noć je požudnu i strasnu
Izolda nekad čekala Tristana.
Bude se groblja uz kuknjavu glasnu
I sećaju se prohujalih dana.
U taku noć je požudnu i strasnu,

Noseći sobom lestvice od svile,
Starinski vitez, pun vere i nade,
Hitao zamku svoje verne Vile,
I pevao joj strasne serenade.
Starinski vitez, pun vere i nade!

Šumi, o noći prohujalog doba!
U srcu nosim vekadanje ljude.
Povorke bele dižu se iz groba,
I sa mnom ljube, čeznu, strepe, žude!
Šumi, o noći prohujalog doba.

Strasno i žudno! Ona mene čeka
Ko nekad plava Izolda Tristana.
Strepi, i sluša topot iz daleka,
Dok mesečina nasmejana sija
I ćuv mirisni zanosno ćarlija
U bokorima cvetnog jorgovana!

Milan Rakić
 
JASIKA

Nad krovovima nebo sivo,
a izmaglica vlažna luta
i ko prozračno meko tkivo
pokriva pravce moga puta.

Na omorini ljudi, zveri,
i bilje, sve se mrtvo čini.
– Jasika jedna tek treperi.
Jasika tanka u visini.

Treperi samo, o jasiko!
Taj tamni nagon što te kreće
razumeo još nije niko,
razumeti ga nikad neće.

No on za mene sada znači
taj neumitni život što se
nikada jošte ne pomrači
i koji mutne struje nose.

Pobednik večni, uvek čio,
izvan dobroga i van zloga,
danas ko juče što je bio,
jači od smrti i od boga.

Treperi samo, o jasiko!
Gledam te s čežnjom i sa tugom.
Na bolove sam davno svik’o,
sa jadom živim kao s drugom.

I kad na život mislim ceo,
koji je bio što je sada,
na moju dušu ko crn veo
ogromna, teška senka pada.

No ko pauka što za mrežu
vezuju tanki konci oni
, drhtaji tvoji mene vežu
za večni život od iskoni.

I u dnu tužne duše moje,
ko nagoveštaj nove vere,
veselo kao lišće tvoje,
nagoni tamni zatrepere…

Milan Rakić
 
PESNIKU

Gospod ti je dao svetu iskru. Kresni,
I obasjaj tamu gde pesnici žive,
Majušnosti svoje neka budu svesni.

Sruši, ko od šale, njihove oltare
I idole mnoge kojima se dive!
Razbi predrasude i kalupe stare!

O razmahni rukom krepkom, nek se krha
Stara trošna zgrada od dna pa do vrha!
Goni bednu braću ko bura matroze!

Nek’ zastrepe, bedni! Nek’ u smrtnom
strahu,
Krsteći se, čuju tvoju pesmu plahu
Gde grmi kraj njine slikovane proze!

Milan Rakić
 
DOLAP

Ja znam jedan dolap. Crn, glomazan, truo,
stoji kao spomen iz prastarih dana.
Njegovu sam škripu kao dete čuo.
Stara gruba sprava davno mi je znana.

Jedan mali vranac okreće ga tromo,
malaksao davno od teškoga truda.
Vuče bedno kljuse, sipljivo i romo,
bič ga bije, ular steže, žulji ruda.

Vranče, ti si bio pun snage i volje,
i dolap si stari okretao živo.
Tešila te nada da će biti bolje;
mlad i snažan, ti si slatke snove sniv’o.

Al’ je prešlo vreme preko tvoje glave,
iznemoglo telo, malaksale moći;
poznao si život i nevolje prave,
i julijske žege i studene noći.

O, kako te žalim! – gle, suze me guše,
– oličena sudbo svih života redom,
tebe, braću ljude, i sve žive duše,
jednake pred opštom neminovnom bedom.

Podne. Ti bi vode. Ko će ti je dati?
Tu kraj tvojih nogu žuboreći teče.
Ali bič fijukne… Napred, nemoj stati,
dok ne padne najzad spasonosno veče.

Podne. Ti si gladan. Ti bi trave hteo;
svuda oko tebe buja trava gusta,
i mirise njene ćuv donosi vreo.
Ali bič fijukne. Zbogom, nado pusta!

Ti si, kao i ja, od mladosti rane
osetio opštu sudbu što nas gazi,
i gladan i žedan provodio dane
sve u istom krugu, sve na istoj stazi.

Ti si, kao i ja, na julijskoj žezi,
dok žubori voda kraj tebe u viru,
sanjao o sreći, nagradi, i nezi,
sanjao o dobrom, zasluženom miru.

O, ko zmija ljuta košuljicu svoju,
ostaviti bedu, nesreću i zlobu,
i udarce biča stečene u znoju,
i svemoćnu podlost i opštu gnusobu!

Pusti snovi! Napred, vranče, nemoj stati,
ne miriši travu, ne osećaj vir;
nagradu za trude nebo će ti dati:
mračnu, dobru raku, i večiti mir!

Milan Rakić
 

СИМОНИДА​

Ископаше ти очи, лепа слико!
Вечери једне на каменој плочи,
Знајући да га тад не види нико,
Арбанас ти је ножем избо очи.

Али дирнути руком није смео
Ни отмено ти лице, нити уста,
Ни златну круну, ни краљевски вео,
Под којим лежи коса твоја густа.

И сад у цркви, на каменом стубу,
У искићеном мозаик-оделу,
Док мирно сносиш судбу своју грубу,
Гледам те тужну, свечану, и белу;

И као звезде угашене, које
Човеку ипак шаљу светлост своју,
И човек види сјај, облик, и боју
Далеких звезда што већ не постоје,

Тако на мене, са мрачнога зида,
На ишчађалој и старинској плочи,
Сијају сада, тужна Симонида —
Твоје већ давно ископане очи!
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Slične teme

Neno
Književnost Milan Rakić
Odgovora
4
Pregleda
256
iamnotentirelyhere
iamnotentirelyhere

Back
Top