ПИСМО ДРЖАВНОГ СЛУЖБЕНИКА - ДРАШКО ГРУЈИЋ:
МИ НЕ ЗАСЛУЖУЈЕМО ПРИЈАТЕЉЕ
петак, 04 март 2011
Издали смо и заборавили наше доказане пријатеље који су нам се нашли у невољи од Бобија Фишера до оног сиротог Руса који је због нас штрајковао глађу у време Јелцинове алкохолнопроамеричке политике, сада остављамо Гадафија
Поставио сам недавно питање својим колегама на послу, али и широј „јавности" путем популарне друштвене мреже: „Да ли је могуће бити слободни интелектуалац и примати плату из буджета?"
Одговор је углавном био да је то немогуће уколико човек нема материјалну одступницу у породици или треба да буде лудо храбар и у данашње време ризикује да изгуби посао. Не знам да ли сам лудо храбар, али тешко ми је да ћутим и жмурим пред свеколиким глупостима, лудостима, бесмислицама и општом бестијалношћу. Немам потребу да се сврставам уз било коју групацију, а уколико човек мисли својом главом то је практично и немогуће.
Мука ми је од клерофашиста, националиста сваке врсте, не осећам потребу да неки народ мрзим, али ни потребу да се некоме извињавам. По народу коме припадам пљувала је свака белосветска вагабуда од Вашингтона до Брисела, од такозваних хуманиста и бранилаца људских права, квазиновинара, до као мислећих политичара - марионета светског капитала. Засули су нас бомбама, убијали и протеривали лично или користећи наше комшије које су подржавали и нико нам се није извињавао ни за сејање смрти, ни за говор мржње, који није престао.
Да ли свако од нас треба да на помињање Сребренице вришти да онај ко то помиње подржава усташко клање Срба и геноцид у Јасеновцу? (Што можда и није тако далеко од памети). Да ли је говор мржње ако кажем да се грозим Израелске окупације Палестине и ускраћивања основних људских права палестинском народу на слободу, своју државу, да сам ужаснит убијањем цивила?
Да ли сам том изјавом постао антисемита?
Да ли је нормално да нико не реагује на америчку најаву убијања народа Либије? Египат их је можда изненадио, али су немире у Либији произвели да би још једну земљу „усрећили" као што чине са Ираком и Авганистаном. Наравно да је у питању пљачка, а како да другачије функционише геноцидна творевина САД, изграђена радом робова; пљачкашка привреда је један од основа њеног постојања, отмеш земљу, оно што не побијеш држиш у резервату и ником не одговараш, јер најбрже потежеш.
А мој народ?
Констатовали смо да смо мали народ, али да ли морамо бити и мали људи?
Издали смо и заборавили наше доказане пријатеље који су нам се нашли у невољи од Бобија Фишера до оног сиротог Руса који је због нас штрајковао глађу у време Јелцинове алкохолнопроамеричке политике, сада заборављамо и остављамо Гадафија. Да ли ме је срамота због нашег поступања? Јесте, много. Какви смо нисмо ни заслужили пријатеље, а стално се као недозреле пубертетлије вајкамо како нас нико не воли.
Да ли сам био против рата деведесетих? Јесам, наравно. Свако нормалан је знао да растакање Југославије не може донети ништа добро. О лидерима из тог времена мислим све најгоре, они што су се највише бусали у патриотске груди у црно су нас завили и успели тамо где сви досадашњи освајачи нису - да нас нема тамо где смо били одвајкада, мислим и да су били добро плаћени за тај посао или да су бар добили зелено светло за пљачку сопственог (сопствених) народа. Мука ми је и од тадашње реторике и наше велике традиције и од плотова старих 200 година (толико смо напредовали) и од златног прибора на нашем двору и од оног мученика који не може да научи пет српских речи а кога упорно називају престолонаследником - у републици престолонаследник? Не дао нам Бог да опет дођу Карађорђевићи или било шта што личи на монархију; ови су познати по томе што збришу чим загусти, а често сами све и замесе, а шта други „вождови" доносе, већ смо искусили.
Ми немамо националну кичму. Зато смо једини народ који променом вере мења и нацију. Да ли је разлог насилно чупање наших паганских корена, па отада не можемо да растемо? Свакако. Православни Грци се не стиде Зевса, Италијани католици не савијају главу постиђено на помињање Јупитера, нити Немци протестанти када се помене Один. Код нас је помињање Свевида или светогрђе или плодан терен за шљам који помиње планетарно свесрпство и тиме компромитује и саму идеју културе Срба пре примања хришћанства.
Колико сам пута чуо: „Кога он то заступа?" „Шта је овај човек - комуниста, Србин, панслависта, европејац или евроскептик, југоносталгичар, космополита, паганин?"
Одговор на свако од ових питања може бити потврдан. Наравно да ми је дражи хумани социјализам који смо бар у једном периоду имали, социјална правда и брига за човека, не само формална, социјализам који гради и ствара вредности од помахниталог либерал-капитализма који све разграђује и распродаје у бесцење, а највише човечност, који урушава и последњи траг морала. Наравно да се осећам и као Србин који баштини паганско наслеђе предака, византијску, европску културу и одређене општељудске вредности. Мало ли је? Све друге одреднице и припадности ми изгледају смешно тесне. Једноставно сам свој јер се трудим да мислим својом главом и сачувам детињу искреност да могу да гласно кажем: "Цар је го!"
Аутор је просветни саветник у Министарству просвете Републике Србије
Извор
-------------------------------------------------------------------------------------
Господине Просветни Саветниче, свака Вам част