Pogledajte prilog 369763
Bio je bolestan. Oduvek. Duša mu beše prekrivena debelim slojem katrana. Onog crnog, gustog zla od kojeg čovek obnevidi. Jer oči su ogledalo duše i prozor u svet. A ovaj prozor, kao i duša mu, beše umrljan pesimizmom. U svemu je slutio neko zlo, očekivao loše. I tako mu je i bilo, takvu je boju davao ljudima i događajima oko sebe. Premazivao ih istim onim katranom, koji mu je kapao iz očiju.
Naposletku, stanje posta tako neizdrživo i bolest tako teška, da je morao da učini nešto. Nešto drastično... Pre nego što se udavi u lepljivoj tekućuni crnog besmisla. Zbilo se to jedne noći, jer noći su za usamljene ljude veći krvnici nego jutra. Krvava je istina koju noć poručuje. Istina o samoći i praznini duše.
Srećna okolnost bila je vera u Boga. Ne baš vera... jer vera je prejaka reč za to što je osećao. Više uverenost da Bog postoji i da mu ne bi bilo drago da skonča na tako mizeran način. Vera da je čovek stvoren za velike stvari. Koje stvari, to nije znao, ali to za sada nije bilo tako važno. Važno je bilo sprati sa sebe crnilo... progledati.
Budući slabovid, očiju izranavljenih lažima, reši da progleda uz pomoć naočara. Behu to prelepe naočare, zlatnih okvira, na čijim drškama, sa obe strane, ružičastom bojom beše izgravirana jedna reč. Optimizam.
Ubrzo mu se izmeni i fizionomija. Ljudi su mu prilazili, hvalili lepotu njegovih novih naočara i lepotu reči kojima ih je obasipao. Trudio se na svaki način da govori lepo o svemu i svima. Crte lica postadoše mu blaže, bore tanje, usne nasmejane. Samo oči ostadoše iste. Okvir zlatnih naočara sa ružičastim natpisom skrivao je istinu o očima. Ali ne svima i svakako ne stalno. U retkim trenucima kada bi skinuo naočare, a naročito noću, jer nemoguće je spavati sa naočarima na glavi, oči su pričale onu istu staru priču o samoći i praznini duše.
Srećna okolnost je bila vera u Boga. Ne baš vera... jer vera je prejaka reč za to što je osećao. Više uverenost da ga Bog voli i da mu ne bi bilo drago da život provede ne otkrivši istinu. Koju istinu, to nije znao, ali to za sada nije bilo tako važno. Važno je bilo sprati sa sebe ljigavu ružičastu sluz koja mu je obavijala dušu. Važno je bilo progledati.
Budući slabovid, zenica ulepljenih skramom ružičastog licemerja, reši najpre da se umije. Zatim i okupa.
Voda je bila hladna, na momente nepodnošljivo. Nešto u njemu vrištalo je i zahtevalo topliju vodu. Zahtevalo je ugodnost laži. Ali on ustraja. Više puta je savladan slabošću padao na kolena, ali uvek se dizao i nastavljao tuširanje. U kovitlacu tekućine koja mu se slivala niz noge i odlazila u kanalizaciju, primeti katran i ružičastu sluz, smešane u grotesknu mešavinu samoobmane.
Ubrzo mu se izmeni i fizionomija. Ljudi su mu prilazili, ne znajući zašto. Znali su samo da u njegovom prisustvu osećaju mir. On nije mnogo govorio. Nije davao savete osim ako mu to ne zatraže. A kada bi progovorio, govorio je o ljudskoj nemoći da spozna šta je za čoveka dobro a šta loše. Ponekad su stvari izgledale na prvi pogled užasno, no kasnije se ispostavljalo da su za čoveka bile spasonosne. Kadkad su događaji ličili na blagoslov, međutim često su se izvrtali u propast. A opet i spas i propast, govorio je, i one same bile su podložne istoj nemoći ljudske spoznaje.
Crte lica postadoše mu odlučnije, u isto vreme oštre kao sečivo istine i meke kao ljubav majke. A oči... i one behu naizgled nepomirljiva kombinacija. Beše u njima i sevanja nepotkupljivosti i neodustajanja i blagosti razumevanja i saosećanja. Upitan jednom da li je optimista ili pesimista, on odgovori:
„Ni jedno ni drugo. Ja sam borac.“
Bio je bolestan. Oduvek. Duša mu beše prekrivena debelim slojem katrana. Onog crnog, gustog zla od kojeg čovek obnevidi. Jer oči su ogledalo duše i prozor u svet. A ovaj prozor, kao i duša mu, beše umrljan pesimizmom. U svemu je slutio neko zlo, očekivao loše. I tako mu je i bilo, takvu je boju davao ljudima i događajima oko sebe. Premazivao ih istim onim katranom, koji mu je kapao iz očiju.
Naposletku, stanje posta tako neizdrživo i bolest tako teška, da je morao da učini nešto. Nešto drastično... Pre nego što se udavi u lepljivoj tekućuni crnog besmisla. Zbilo se to jedne noći, jer noći su za usamljene ljude veći krvnici nego jutra. Krvava je istina koju noć poručuje. Istina o samoći i praznini duše.
Srećna okolnost bila je vera u Boga. Ne baš vera... jer vera je prejaka reč za to što je osećao. Više uverenost da Bog postoji i da mu ne bi bilo drago da skonča na tako mizeran način. Vera da je čovek stvoren za velike stvari. Koje stvari, to nije znao, ali to za sada nije bilo tako važno. Važno je bilo sprati sa sebe crnilo... progledati.
Budući slabovid, očiju izranavljenih lažima, reši da progleda uz pomoć naočara. Behu to prelepe naočare, zlatnih okvira, na čijim drškama, sa obe strane, ružičastom bojom beše izgravirana jedna reč. Optimizam.
Ubrzo mu se izmeni i fizionomija. Ljudi su mu prilazili, hvalili lepotu njegovih novih naočara i lepotu reči kojima ih je obasipao. Trudio se na svaki način da govori lepo o svemu i svima. Crte lica postadoše mu blaže, bore tanje, usne nasmejane. Samo oči ostadoše iste. Okvir zlatnih naočara sa ružičastim natpisom skrivao je istinu o očima. Ali ne svima i svakako ne stalno. U retkim trenucima kada bi skinuo naočare, a naročito noću, jer nemoguće je spavati sa naočarima na glavi, oči su pričale onu istu staru priču o samoći i praznini duše.
Srećna okolnost je bila vera u Boga. Ne baš vera... jer vera je prejaka reč za to što je osećao. Više uverenost da ga Bog voli i da mu ne bi bilo drago da život provede ne otkrivši istinu. Koju istinu, to nije znao, ali to za sada nije bilo tako važno. Važno je bilo sprati sa sebe ljigavu ružičastu sluz koja mu je obavijala dušu. Važno je bilo progledati.
Budući slabovid, zenica ulepljenih skramom ružičastog licemerja, reši najpre da se umije. Zatim i okupa.
Voda je bila hladna, na momente nepodnošljivo. Nešto u njemu vrištalo je i zahtevalo topliju vodu. Zahtevalo je ugodnost laži. Ali on ustraja. Više puta je savladan slabošću padao na kolena, ali uvek se dizao i nastavljao tuširanje. U kovitlacu tekućine koja mu se slivala niz noge i odlazila u kanalizaciju, primeti katran i ružičastu sluz, smešane u grotesknu mešavinu samoobmane.
Ubrzo mu se izmeni i fizionomija. Ljudi su mu prilazili, ne znajući zašto. Znali su samo da u njegovom prisustvu osećaju mir. On nije mnogo govorio. Nije davao savete osim ako mu to ne zatraže. A kada bi progovorio, govorio je o ljudskoj nemoći da spozna šta je za čoveka dobro a šta loše. Ponekad su stvari izgledale na prvi pogled užasno, no kasnije se ispostavljalo da su za čoveka bile spasonosne. Kadkad su događaji ličili na blagoslov, međutim često su se izvrtali u propast. A opet i spas i propast, govorio je, i one same bile su podložne istoj nemoći ljudske spoznaje.
Crte lica postadoše mu odlučnije, u isto vreme oštre kao sečivo istine i meke kao ljubav majke. A oči... i one behu naizgled nepomirljiva kombinacija. Beše u njima i sevanja nepotkupljivosti i neodustajanja i blagosti razumevanja i saosećanja. Upitan jednom da li je optimista ili pesimista, on odgovori:
„Ni jedno ni drugo. Ja sam borac.“
da i ja sam pomislio isto, kada sam završio priču.
). A o nagomilavanju tzv znanja već odavno mislim da je ... pa ne znam šta da kažem... zabluda... Eto, samo malo razmišljanja o tome...