Metafizika ništavila
1. Apstraktno_versia poeticus
U dalekom horizontu misli, gde se svetlost umara od sopstvenog sjaja, stoji vagon koji nikada nije krenuo. Niko ne zna da li su putnici ikada postojali, ali pingvini čekaju _odavno obučeni u svoje crno_bele paradokse, uredno poređani kao pojmovi u knjizi koja nikada nije napisana.Ništavilo nije prazno. Ono bruji od tišine, kao da svaka odsutnost ima sopstvenu melodiju. U toj tišini pingvini razgovaraju o stvarima koje ne mogu da razumeju: o smislu topljenja leda, o granicama između snega i pojma, o tome da li vagon uopšte ima pod ili lebdi na mislima nekog umornog filozofa.
Metafizika ništavila ne traži odgovore _ona samo klizi, poput dima koji ne zna da li ide gore ili se samo vraća sebi.
Možda je svaka misao pokušaj da se uhvati obris sopstvenog nestanka.
Možda je svaka rečenica samo eho onog što je već ćutalo.
U toj praznini, pingvini i dalje stoje. Jedan od njih pogleda horizont i kaže:
„Ako ništavilo ima oblik, onda smo ga mi već popunili svojim čekanjem.“
A vagon?
On se ne pomera. On je samo ideja o pokretu, kao što je ništavilo ideja o miru.
I dok sneg tiho pokriva tragove nepostojećih koraka, metafizika ništavila nastavlja da diše _ kroz svaku našu sumnju, kroz svaki pokušaj da shvatimo nešto što nikada nije želelo da bude shvaćeno.
2. Mini dramska scena /apsurdni teatar/
Likovi:Pingvin _ sumnjičav, filozof, pomalo ciničan
Vagon _ statičan, ali voli da se pravi da je pokret
Ništavilo _nevidljivo, ali veoma glasno
Scena:
Pustinja od snega. Nema šina. Samo vagon, stoji. Pingvin gleda u horizont koji se ne pomera.
Pingvin:
Ako stojim dovoljno dugo, možda postanem ideja.
A ako postanem ideja, možda prestanem da stojim.
Ne, to nema smisla. Dakle, tačno je.
Vagon:
Mene su zaboravili.
Nekad sam prevozio putnike, sada prevozim sumnju.
Pingvin:
To je teži teret.
Sumnja ne plaća kartu, ali zauzima sva sedišta.
Ništavilo:
Ja sam stigao.
Pingvin:
Stigao? Pa ti nikad ne kasniš.
Ništavilo:
Naravno da ne. Kasniti znači imati gde da dođeš.
Vagon:
Možemo krenuti.
Pingvin:
Kuda?
Vagon:
Napred.
Pingvin:
A šta je napred?
Vagon:
Isto što i nazad, samo obrnuto.
/kratka tišina; sneg se topi bez temperature/
Pingvin:
Možda da ostanemo.
Ništavilo:
Već jeste.
Vagon:
U tom slučaju, krenuli smo.
Zavesa se spušta.
Na sceni ostaje samo trag stopala koji se sam briše.
3. Meditativna kratka proza
Ništavilo stoji, iako ne stoji, diše, iako ne diše. Na horizontu nema horizonta, ali svetlost neumorno pokušava da razume sebe, iako zna da nikada neće uspeti. Pingvini prolaze kroz misli koje ne postoje, klize po snegu koji se topi u sopstvenoj sumnji, i pitaju se da li je vagon koji ne putuje zapravo putovanje u sopstvenu nevidljivost.Sve je tu, a ništa se ne dešava. Svaka pojava je samo senka odsustva, svaki korak pokušaj da se uhvati oblik onoga što je već nestalo. Ništavilo šapuće: „Ako me tražiš, već si me pronašao; ako bežiš, već si me izgubio.“
Vagon i dalje stoji, kao simbol pokreta koji nikada ne počinje. Pingvini klimaju glavama, ali njihovo odobravanje ništa ne menja. Sve je moguće, a ništa nije potrebno. Ništavilo je ovde, ali ga nema; zna sve, ali ćuti. I dok svet neprestano pokušava da ga definiše, ono jednostavno jeste _prisutno u odsutnosti, večito u trenutku koji je već prošao, beskonačno u jednom treptaju oka koji nikada ne biva zabeležen.
Na kraju, sve nestaje u sebi samom, a opet, ništa nikada nije bilo odsutno.
