NickFreakyrgios
Elita
- Poruka
- 22.462
| Почетни пропусти, странпутице и дилеме Нема сумње да је Драгослав Срејовић изузетна и велика појава у нашој aрхеолошкој науци која се доказала кроз велике светска археолошка открића какав је, пре свих, Лепенски Вир. Срејовић је са великим претензијама закључио да је културу Лепенског Вира потпуно дефинисао и да «већ се располаже свим подацима који су потребни да се она целовито проучи». Међутим, има разлога за извесне недоуммце и дилеме, чак, и сумњу и питања која покрећу и механизам аргументоване расправе у смислу: нису ли учињени извесни пропусти на почетку, па и касније, и тиме елиминисане јако корисне премисе? Има се неодољив утисак да постоје и многа питања која нису постављена у смислу духовног устројства живота, система мишљења и поимања космогоније света. Као да је Срејовић желео, на известан начин, да «научни проблем затвори» и тиме Лепенски Вир потпуно стави «ад акта» своје биографије. Још за време Срејовићевог живота дошло је до помака у схватању друштвеног и привредног живота сакупљачко-ловачких заједница које он није довољно уважио. Барбара Бендер је традиционалну слику живота ових заједница, која је описивана као једноставна и која је постала сложена тек са увођењем земљорадње, описала на потпуно нов начин. И наша размишљања иду за њеним становиштем да су многе социјалне околности за које се сматрало да су проузроковане земљорадњом, као што су: стална станишта, обухватан систем размене, култ предака, статусна диференцијација, занатска специјализација, комплексност ритуала и вођство, постојале већ у Мезолиту. Одређене врсте животиња које су касније припитомљене, као крупна стока, имали су врло велики симболични значај. Такав је култ бика на Блиском Истоку много пре него што је говече припитомљено. У том правцу иду докази и Дубравке Николић у вези поленских анализа Лепенског Вира. Потпуно сличан став о пореклу земљорадње изнео је и Ходер. Одбачен је закључак да је настанак земљорадње узрокован практичним и економскмм приликама, због великог раста становништва или климатских промена. И он сматра да су многе околности које се повезују са земљорадњом постојале и раније. Ходер тврди да су археолози занемаривали обиље података о симболици и ритуалима у археолошкој грађи пре увођења земљорадње у југоисточној Европи и Малој Азији где се јасно виде трагови ритуалне и смимболичке праксе. За Ходера је већ у касном Палеолиту кућа постала симбол "припитомљености" насупрот "дивљини". Кућа је постала метафора за стабилност и сређеност, а кости предака испод пода куће подвлаче ту стабилност и чврсту везу са прошлошћу. Пошто су се људи дуго успостављали у кући могли су да приђу припитомљавању животиња и биљака. На самом почетку дефинисања Ђердапске клисуре као основног животног простора културе Лепенски Вир имамо географску оријентацију тока Дунава и највеће европске клисуре, која по Срејовићу има упореднички правац запад-исток, «али се у свом средишту ломи у смеру југоистока». То је тачно. Али шта је Срејовић испустио да запази, а и ако јесте, са тим не оперише, да одмах после скретања код Падине, Дунав тече меридијански, оријентисан правцем север-југ све до великог рта код Власца који раздваја Лепенски од Госпођинског вира, тако да се са потпуиим правом може рећи да је лева обала, источна, а десна западна! То значи да су сва три најважнија локалитета ове културе: Падина, Лепенски Вир и Власац на западној страни окренутм ка истоку. Следећи врло важан податак, иако га је у више наврата помињао «на истоку», "на левој обали високи стеновити врх Трескавац", (тачно) преко пута насеља Лепенски Бир, није тачан јер он није на истоку већ на североистоку, угао 30°. Стоји чињеница да је ову «планину» назвао «најсталнијом и најмонументалнијом фигуром у пејсажу Лепенског Вира», али је њен изглед остао недовољно интересантан и укупно «непрепознатљив» за Срејовића. Трескавац, у кога за време сваке и мање непогоде туку громови, за Срејовића има упечатљив, готово геометријски правилан изглед трапеза. Његова узвишеност непосредно уз Дунав, маркантан и сликовит изглед, положај са директним погледом на Лепенски Вир и обратно, нема сумње, изузетан је географски и астрономски оријентир, прворазредни репер. Оставши не довољно примећен, занемарена је његова улога, остао је и археолошки и на сваки други начин неистражен и од стране румунских археолога на чијој је територији. Човек је у то време много зависио од своје природне, животне средине, а понајвише од реке Дунав. С тога је врло важно слојевитије одредити карактер ове велике реке, а поготову у Ђердапу. За многе је Дунав уласком у клисуру планинска река, која добија велику брзину и ствара велике вртлоге. Али он није стално такав. Његове воде нагдо опадају од новембра до марта, а тако је и у појединмм периодима у мају, јуну и августу. Тада је он и овде велика, али мирна, тиха и оплићала равничарска река, каква заправо и јесте у нејвећем делу, која је, некада у то време, правила велике и дуге пешчане спрудове. Мирна површина велике воде Дунава која се моћно креће је морала бити подстицај Лепенцима за промишљање и сањарење. Вода ствара модел двоструког кумулирања мисли: подсвесне мисли, мисли која ствара митове, и рационалне мисли, које постају одређене и тачније. Блага и добротворна вода, која је рођена од Земље, изнад које је и Небо, је у склопу три почела, три света, три потоња добра божанства великих река Истока: Ан, бог Неба; Енлил, бог ваздуха и Енки, бог слатке воде, мудрости и скривеног знања. Слатка и добротворна вода земље се шири испод великог понора који се звао Апсу, где влада Енки, бог тајних знања, магије, мудри бог склон људима. Ова вода има у себи и непријатеља, бесну, силовиту и дивљу воду која све разара, потоњу персонификацију богиње зла, Тијамат4. Река богата малом, али и великом, чак големом рибом била је хранитељица, али и извор многих легенди. Вода Дунава је била живот за људе. Велика вода је као и другде у свету, али овде много пре, култивисала градске агломерације. Зато су људи били захвални боговима који дају воду живота пуни душевне радости. Постоје паралелне релације у психологији људи између кретања воде и кретања мисли, динамика мисли је делом и динамика течности. Динамика Дунава и динамика догађања у Ђердапу је била делотворна и инспиративна за потстицање размишљања све до мистичног доживљавања. "Величанствено је стајати на обали Дунава" (Плиније). Сви ови постулати важе и за људе Палеолита на овом простору. На Истоку, много касније, неки Бог, у исто време и човек и риба, претке Сумерана (дакле, ипак, не много касније) је поучио каква се благодат крије у води. Била је то легенда о Оанесу који је поучавао људе писању, знању и умећима, правила о оснивању градова и градњи храмова говорило им о начелима права и геометрије, како ће сејати и жњети, «толико тога да од оног времена ништа посебно велико није ни откривено». Легенда о Оанесу говори и да је сва та знања то риболико биће изједном објавило у целости са његовим изненадним појављивањем, "са друге стране", међу далеке претке Сумерана, после изласка из Средоземног мора. Све што је легенда о Оанесу говорила као да је већ било пронађено у култури риболиких бића Лепенског Вира много пре. Срејовић се позивао, иако оправдано, на још много млађу високу математику Грка, а не на много старију легенду о Оанесу. Ово питање хронолошки је јасно, Лепенскм Вир је старији и претходи легенди о риболиком Оанесу. Упитаност лебди и над одређивањем карактера насеобина Лепенског Вира. Јесу ли то куће, куће са светилиштима или светилишта. Нерашчишћено питање је и јесу ли то колибе од дрвене грађе (Срејовић у првим радовима), шатори у форми тростране пирамиде (Ристић), камене грађевине (Бабовић), колибе од грања и прућа или храмови-огњишта где је под са огњиштем једина архитектура. Код ове задње поставке позивамо се на Веде које, у сличној прадавнини, не познају храмове, ни божанске слике, ни простор трајно посвећен обреду и култу. Када се донесе одлука о прослави и богослужењу тражи се место које је удаљено од места живљења. Жртвени простор се штапом омеђи цртом на земљи који се не сме прелазити, остављају се места за неколико «врата» куда учесници обреда улазе. На посвећеној површини се прави олтар који је обично удубљење (рупа) у земљи. Ако све то треба дуже да траје у близини се подижу дрвене колибе у којима живе свештеници и верници јер нико не сме напустити посвећени простор док трају церемоније. Најважнији елемент «светилишта» је огњиште где се пали ватра «Агни», која ће примити жртву и има улогу гласника који јамчи посредовање између људи м неба. На почетку обреда главни свештеник седа пред огњиште окренут истоку лицем јер је Сунце друго обличје Огња. Дим који се пење симболише пут којим ће кренути. Код куће су чували огањ који стално гори и пред којим су се редовно молили ујутру и увече. Утврђена је изузетна осмишљеност простора и основа светилишта-кућа са успостављањем модула који се не може бројчано изразити. Извршена је врло прецизна архитектонска анализа основе и у оквиру ње локација огњишта, скулптура и жртвеника. Реконструисан је један макросвет, у форми зарубљеног кружног исечка од 60°, састављен од невидљивих равнокраких троуглова, модула. Иако подразумева, да је основа кружни исечак, Срејовић није кренуо у даље промишљање. Дакле, није опсервирану и утемељену аналитичну слику станишта, микросвета, који је отворен, поставио у круг. Тиме би добио потпуно затворену слику макро света. Констатација да основа куће Лепенског Вира има строго успостављену структуру простора није Срејовића водила ка дефиницији слике света што је пресудно за укупно дефинисање карактеристика културе Лепенца. Структура слике која се налази у основи куће говори да се она састоји из два, односно три дела. Први део са огњиштем и каменим средиштем, омфалосом је у оси света која се овде успоставља од земље ка небу где се налази центар света, центар кружног исечка. Кућа Лепенског Вира има основу сегмента издељену на митске просторе у формацијии кубичног космоса. Дакле, укупна слика света Лепенског Вира је сферна! Успостављањем повратне спреге долази се до тога да основа ове куће-светилишта има исходиште у колиби-шатору сферне форме чија основа јесте круг што је Срејовић и наговестио у вези са «јајоликом» или кружном основом станишта у Власцу и Прото-Лепенском Виру. Та слика је шестоугао у кругу, у чијој је средини, од зарубљеног исечака био још један шестоугао, четири пута мањи. Дошао би и до тога да тај равнокраки троугаласти модул захвата цео «космос» Лепенског човека, да је његова небеска екумена саћасте, шестоугле структуре на прилику оне у кошари-кошници, кружне основе, од плетеног прућа, којом је могао ловити рибу, сакупљати плодове, акултурирати пчеле. Наговештава се да је кућа Прото-Лепенског Вира била кубична кошара чији је надземни део изведен грубим плетењем од прућа. Потом се анализама овакве диспозиције може добити низ нових релевантних сазнања. Прихватајући Срејовићеву антиципацију о једнакостраничном троуглу, који јесте укорењен у слици света, али у сферну слику света, што је речено, као и Ристићево решење «грађевине» у облику шатора форме тростране пирамиде, Кљакић је целокупну представу света човека Лепенског Вира видео у много каснијем питагорејском схватању Космоса у облику тростране пирамиде и једнакостраничног троугла занемарујући потпуно могућност да је заправо у питању сферни концепт света у коме троугао јесте «основни симбол Прве Цивилизације», али само то. Тиме отпада да је полулоптаста колиба Палеолита и раног Мезолита прерасла у тространу пирамиду «за живе... рођене на почетку холоцена». Позивајући се на Питагорин модел Космоса у чијем центру се налази ватра, светлост - свест у форми троугла, Кљакић пренебрегава да је и тај модел сферни. У Центру сфере се налази ватра, огњиште које симболише једнакостранични троугао. Тако је, заправо, и у грађевинама културе Лепенског Бира. У њиховом централном делу, сферном организованом, налази се ватриште - огњиште. О примарном схватању сферно-сводног Космоса и реда постања још од самог стварања света говори и једна од најстаријих теогонија у Старом завету: "У почетку створи Бог небо и земљу... И рече Бог: нека буде свјетлост... Потом рече Бог: нека буде свод посред воде, да раставља воду од воде... А свод назва Бог небо... И створм Бог два видједа велика: видједо веће да управља даном, и видјело мање да управља ноћу, и звијезде. И постави их Бог на своду небеском да обасјавају земљу". У вези са опажањем одличне очуваности скелетних остатака покојника, који су сахрањивани код огњишта у светилишту, Срејовић је сматрао да су «сигурно водилм рачуна да анатомски склоп скелета остане сачуван, односно да у тренутку сахрањивања кости још буду чврсто повезане сасушеним лигаментима». Покојници су излагани ван насеља, па су наводно сахрањивани са довољно очуваним, сасушеним лигаментима који су чврсто држали скелет да се не би распао при транслацији и сахрани! Чини се да овде недостаје разумнија претпоставка да су покојници на неки начин мумифицирани? Могло би то бити медом и воском у дрвеној лубини пре саме инхумације. За живот људи културе Лепенског Бира била је изузетно важна река са обиљем рибе. Велика важност рибе се огледа у њеној деификацији која се манифестује у скулптури, као и ритуалу што је често потенцирао и Срејовић. Освртао се и на сеобе крупне рибе (моруна) при чему је имао у виду стварање одређених календарских знања. Увиђајући ту недореченост, а поготову недостатак идеје која би то риба могла бити праузор за стварање риболиких божанских скулптура, Ивана Радовановић је, идући преко упоређивања и сличности потпуно риболиких камених скулптура и физичког изгледа дунавских риба, утврдила да је у питању моруна. При томе је запоставила све друге релевантне особине моруне које су утицале на Лепенца и његову митолошку свест и процесе размишљања базиране на пресликавању које је довело до високе митологизације и деификације ове рибе. Заправо до уобличавања иконе «првог лица Бога». Особине, изглед и животни циклус ове дивовске рибе разјашњавају много тога. Моруна припада фамилији јесетри које живе у сланим водама Црног и Каспијског мора. Оне напуштају ова мора ради мрешћења у слатководној средини реке. Посебно је карактеристично њихово издужено тело које се завршава шиљастом главом без зуби. На телу са горње и доње стране имају пет гребена које сачињавају низови коштаних штитова (плоча). Моруна је прави горостас који достиже дужину и преко 8 метара и тежину од 1.600 килограма. Иако доброћудна она је оваквим импозантним изгледом представљена неман која је изазивала мистично страхопоштовање код људи Лепенског Вира. Идући уз Дунав у рано пролеће (март) стара и велика моруна се задржавала у плићацима великих вирова, где се ослобађала икре у процесу мрешћења, све до јесени (октобар) када се враћа у море. Оне које зими остају у реци сакупљају се на најдубљим местима (вирови) да под ледом преспавају зиму. Раније се појављивала и у реци Сави и Драви. Моруна се мрести у марту-априлу, а она поменуте величине има јајник и до 450 килограма тежак, када одлаже више милиона јаја која су прилично приметне величине од 3 милиметра.8 Може се замислити како вода Дунава изгледа када се хиљаде моруна и других врста јесетри и шарана појаве у рано пролеће и када почну да избацују јаја у којима се ускоро појављују, голим оком видљива мала роболика бића слична животињском и људском ембрмону. Једући јаја и млађ рибе људи су сматрали да поспешују своју плодност и рађање. Идеја о постанку људи и света од рибе се просто наметала, као и уобличавање рибе у толико опште распрострањен симбол плодности. Уз то је месо моруне добро и може се јести пресно и сасушено, као и сасушена икра за чије справљање важи правило да је боља уколико у себи има мање соли. Заправо није јој потребан никакав конзерванс. Лови се само у најјачим брзацима, преко лета је у дубинама и подводним кланцима, од августа излази из својих заклона када се хвата и мрежама. Ове њене особине и велике димензије дају и одговор зашто је проценат заступљености крупне рибе био мали у исхрани људи културе Лепенског Бира. У свему овоме не треба искључити и табуисану забрану коришћења њеног меса за исхрану после потпуног уобличавања митологије рибе-божанства Лепенског Вира. Појединим рибама се и до данас у Ђердапу и Источној Србији приписују митска својства, али се ту пре свих уочава шаран. Сматра се да од шарана који доживи велику старост постаје змај који излази из Дунава и лети у планину. Пошто је змај митски предак то је шаран био тотемска животиња за кога је у раније време важила забрана коришћења његовог меса у исхрани. У овом крају се сматра да је свакој риби суђено када ће бити ухваћена у мрежу (као и човеку). Рибама судбину досуђује рибљи цар или царица, митско биће које се сматра врховним рибљим старешином. Ако се и ухвати оваква риба мора се одмах пустити на слободу.9 Није забележено која је то риба, али она свакако мора бити много велика што би одговарало царском изгледу и величини. Постоји могућност да је то моруна, али је табу са ње морао бити скинут много давно, пре свега због великог економског интереса. У напред изнетом њу је у касније време заменио шаран што може бити последица адоптације садр-аја пренетог мита са другог подручја. Узајамност воде и неба има потоњу ратарско-земљорадничку подлогу. Вода потекла из земље је начело женственог, а вода са неба, олујног неба планинских врхова (Трескавац) је начело мушкости. Бог «назван Сунце неба... сваког јутра излази из воде да би оптрчао небо». Осим циклуса реке пресудно важан за човека ловачко - сакупљачких заједница је и животни циклус целокупне природе: биљака, животиња, риба и птица. Уочавање тих циклуса у људској спознаји могу се открити многа њихова знања, пре свега календар, митови и ритуали. То је посебно важно и због спознаје о постанку света, митологији заснованој на сунцу, риби, јелену... Поготову и зато што су становници Лепенског Вира остварили припитомљавање животиња и култивисање житарица што је било резултат истрајног посматрања природе, систематизованих знања, брижљивог одабирања и неговања. Када се погледа од Лепенског Бира на југ, низ Дунав, где он прави оштру окуку код великог рта Власца, видимо на хоризонту удаљену и релативно ниску косину брда Кукувије, на румунској страни. Ту на Кукувији, чини се потпуно на југ, тамо где Дунав као да нестаје, излази сунце за ведрих и хладних јутара око 21. децембра када је најкраћи дан, а најдужа ноћ, када је сунце у својој најјужнијој тачки (угао 32°). Срејовић каже да «дан долази наједанпут, у пуној светлости». То се може рећи да је тако само у време лета, али ни тада, када сунце почне да излази иза високог масива Трескавца и Црног врха. Сунце изједном, кад се појави, осветлм западну обалу, Коршо брдо и Лепенскм Вир, а претходи му врло дуг период сванућа и јутра када је већ врло видно. Мора се рећи да ни оријентација кућа и насеља Лепенски Вир није до сада убедљиво постављена. Наиме, насеље је усмерено управо према реци, односно према Трескавцу, преко пута, као и највећи број кућа. Дакле оријентисани су ка североистоку (угао 20-30°), а ређе према истоку. Тако да никако не може бити да «у тренутку изласка сунца цео сакрални простор захваћен је снопом јутарње светлости, све до скулптуре које су поставлене у његовом дну». Ако се то и дешавало, то је могло бити само када је сунце излазило из правца улаза у грађевине са истока, а у највише њих са североистока. Дакле, могло је то бити само у време пролећне и јесење равнодневице, око 21. марта и 21. септембра/ или понајвише и само у време летње дугодневице, око 21. јуна сваке године. Додуше, Срејовић на једном месту врло неодређено и календарски неаргументовано, каже да се «сунце рађа из џиновске порфирне стене или према западу, ка 'страни мртвих'... и разрешава тајну рађања и смрти». На основу тога што насеље има «трг», који као да га дели на два дела, јужни и северни, Срејовић је закључио да се ова «подела» одражава на родовску структуру која је, пре томе, дуална. Станиште је «увек оријентисано према реци у двокрилној формацији, од којих је једно крило усмерено уз воду, а друго низ воду». Служећи се тако успостављеном супозицијом Бабовићка сматра да северни део насеља и сва светилишта у том делу припадају сфери ноћи, а јужна сфери дана. Међутим, оријентацију светилишта успоставља, потом, према изласку Сунца. Идући без критичког основа за истом, од стране Срејовића успостављеном, супозицијом и Радовановићка се ње држи, алм не у смислу дана и ноћи, већ деификоване рибе (моруне) која је представљена у скулптурама, рађања-живота и смрти, на бази оријентације покојника у гробовима усмерених низводно (на овом месту ка југу и дневно-сунчаном, уместо ка северу и ноћи, по Бабовић). Драгослав Срејовић је, понајвише на основама материјалних тековина културе Лепенског Вира, успостављао духовност Мезолита на један парадоксалан начин, употребљавајући за то термин: религија, иако је, највероватније, био свестан да је у питању нижи митолошки и духовни и етички систем. Али, истоветну терминолошку одредницу употребљавао је, како за млађе време, Неолит, тако, што је још парадоксалније, и за Палеолит. У сваком случају, Срејовић је био свестан чињенице да се археологија у савременим условима мора кретати ка приближавању антропологији, а посебно је имао критичан став према позитивизму у археологији који се сукобљавао са његовим теоријскмм ставом о "интуитивном или метафизичком приступу". Он је сматрао да ће се науке развијати у том правцу да ће у будућности доћи до обједињавања физике и метафизмке, а тиме и до прерастања одређених друштвених наука у "поетску археологију", "поетску етнологију" и "поетску антрополошју". Као водећи српски археолог, Срејовић је битно утицао на одређивање однос српске археологије према новим тенденцијама. Срејовић је утврдио све велике тековине културе Лепенског Вира: прва монументална скулптура, изузетно математски осмишљена архитектура и њен простор, одређена писменост, мере и пропорције «које се не налазе нигде у природи, мистичне величине микро и макрокосмоса овог простора... Чак и под условом да су били тајно знање посвећених појединаца ништа не знамо о начину и систему мишљења којим су антиципирана. Нигде нису графички забележена, а анализе са данашњег аспекта нас доводе и до одређених модула што подразумева постојање виших знања математике. Могу ли та знања да буду преношена усмено». Пре свега, треба изразити дубоку сумњу у Срејовићев став да су сва та знања била плод «више научне имагинације» и виших знања математике којима нема узора у природи. Човек је пред собом, иако «несвесно», имао миленијумима визуелно - геометријске "формуле": сунце и месец (круг), трапезасти Трескавац, квадратне, ромбичне, округле и троугласте форме камена, правилна шестоугаона саћа пчела и оса... Можемо ли реконструисати начин мишљења и «научне методе» људи који су за то време створили таква знања? Та знања и логос су несумњиво били повезани са митом и феноменом мита. Било је то време митотворне свести и од тога се мора поћи. |
