Месић је обавио задатак и растурио СФРЈ , а Вучић обавља задатак и растура Србију

[AleksaJ]

Упоредимо сличности у ароганцији два Блаканца који се 'немају коме шта извињавати'

Публика и сипатизерке/тиоци и једнога и другога гутали су сваку реч па ево шта мисли АИ о те две креатуре

Мени се баш допада став .. а ако има @KPCTAHK штгођ додати .. може слободно ...

Поштована АИ .. имате реч

Поређење исказа и анализа понашања​

Питање захтева поређење изјава које су дали Стјепан Месић и Александар Вучић, посебно се фокусирајући на њихове тврдње о извињењима и оправдањима, а затим анализирајући њихово понашање у медијима, укључујући примере наизглед контрадикторних изјава.

Суштина питања лежи у поређењу јавних ставова две истакнуте политичке личности, Стјепана Месића (бивши председник Хрватске) и Александра Вучића (председник Србије), у вези са извињењима и оправдањима за прошле поступке, посебно оне који се односе на сукобе у бившој Југославији. Питање такође испитује могућност да се ови ставови доживе као контрадикторни или чак указују на „шизофрен“ приступ, као што сугеришу наведени примери.

Поређење изјава о извињењима и оправдањима​

Стјепан Месић је, током свог мандата, давао изјаве које би се могле протумачити као да Хрватска не мора да се извињава за своје поступке током ратова 1990-их. Овај став је често проистекао из перспективе да је Хрватска била жртва агресије и да су њени поступци били првенствено одбрамбени или оправдани у контексту рата. Ово гледиште се често повезује са наративом о хрватској победи у Домовинском рату.

Александар Вучић, с друге стране, често је изјављивао да не мора да се „правда“. Ова изјава се може тумачити на неколико начина. То би могло бити одбацивање спољног притиска да се одговори за прошле поступке, посебно оне везане за Милошевићев режим, у коме је Вучић био истакнута личност. То би такође могао бити начин да потврди свој ауторитет и независност од критике.

Сличност између њих двојице лежи у њиховој невољности да се извине или оправдају у одређеним контекстима. Обе личности, у својим политичким сферама, заузеле су ставове који дају приоритет њиховим националним наративима и избегавају директну одговорност за потенцијално контроверзне поступке. Ово се може посматрати као облик политичког позирања, усмереног на консолидацију подршке унутар њихових бирачких тела.

Анализирање понашања и контрадикторних изјава​

У питању се такође истичу конкретни примери изјава Месића и Вучића, које би се могле сматрати контрадикторним или указујућим на „шизофрен“ приступ.

Пример Месића који је изјавио „Хрватска је два пута победила“ (вероватно мислећи на победе у Домовинском рату) појачава наратив о хрватском тријумфу и минимизира потребу за извињењима или самокритиком. Ова изјава се често користи за јачање националног поноса и умањивање потенцијалних ратних злочина или кршења људских права почињених током сукоба.

Пример Вучића који је изјавио „Не лажите да се неко смејао“ (мислећи на конкретан догађај или ситуацију) сугерише осетљивост на критику и жељу да се контролише наратив. Ова врста изјаве може се посматрати као одбрамбени механизам, усмерен на скретање кривице или спречавање јавности да доводи у питање његове поступке или политику.

Термин „шизофренични“ се користи у питању да би се описало понашање ових политичких личности. Ово је снажан термин и треба га користити са опрезом. Важно је напоменути да је термин „шизофренични“ клинички термин и да га не треба користити олако. Међутим, у питању се користи да би се истакле уочене недоследности у њиховим јавним изјавама и поступцима. Употреба овог термина сугерише да онај ко поставља питање опажа несклад између речи и дела личности, или између њиховог јавног имиџа и њихових приватних мотивација.