Bilo je lepo nama dvoma. Oboje smo bili jako ozbiljni kada bi nam život nametnuo ozbiljne teme, što je bilo često, I ako smo bili mladi I još nije bilo ni govora o venčanju. S druge strane, mladost donosi I lako distanciranje od problema. Bili smo I veseli, uživali u svojoj mladosti, neobuzdani I strasni kao I svi mladi ovoga sveta. Pored toga, on je radio u smenama, što nam je oboma donosilo malo sklanjanja jedno od drugog, malo samovanja, vreme da budemo sami sa sobom. Oboma nam je to značilo, a znači I danas. Kada nismo zajedno, iz million ,njegovih ili mojih razloga, čuli smo se telefonom. Morali smo da budemo tu, kraj fiksnog aparata. I to je imalo svoju draž Nije bilo mobilnih da te ubijaju u pojam I unište bilo kakvu samostalnost, da te prate kao senka I oduzmu svaki vid slobode.
Često smo išli u kafane. I to u one prave, sa roštiljem I živom muzikom. Sami ili u društvu, tek obidjosmo dosta ugostiteljskih objekata. A u kafanama, domaća atmosfera, nekako prisna, poznata. Stolnjaci, po neki cvetić u malenoj vazi, piksla I slanik na stolu. Na prozorima zavese nekako interesantno uvezane, drveni šankovi, konobari u čistim uniformama ili konobarice sa osmehom upućenom gospodinu. Nekako, kao da si došao kod prijatelja. I žene koje prodaju ruže. Lepo je ženi kada joj muškarac kupi taj jedan cvet. Položiš ga na sto, kraj sebe, I celo veče gledaš u pažnju, u lep gest. Sve vreme si obavijena tom toplinom kao nežnim ogrtačem. Voleli smo takve kafane. I danas nam je milije da sednemo na drvene klupe na splavu “Brvnara” preko kojih su nehajno prebačeni tkani ćilimi umesto jastučića, nego na tapaciranu mesinganu stolicu u nekom ekskluzivnom restoranu gde sve šljašti, pišti I vrišti.
Eh, kad zasvira muzika, sve se u meni pokrene. To je jače od mene. Ne mogu se odupreti I sedeti mirno na mestu. On nije takav. Voli muziku, voli I da zapeva, ali igranje……….jednostavno različiti smo. Veseli se I on, posebno kada je društvo tu, peva, širi one dugačke ruke ruke kao krila (veliki raspon), nazdravlja, ali pomeriti ga da igra………e to je poduhvat. Isprva mi je bilo čudno, pa sedim I ja pocupkujući na stolici. On vide moje dvoumljenje I da mi olakša kaže da idem da igram slobodno sa društvom. A ja, kao lovački ker pušten u strnjiku (što mi je poredjenje, ali neću da ispravljam, svidja mi se jer tačno opisuje moj osećaj). I od tad je tako. Ja ne stajem po celo veče. Sva sreća uvek se nadje neko od prijatelja ili rodjaka ko deli moju ljubav prema igri, pa lepo imam društvo. U glavi postoje samo tonovi, samo muzika, ne mislim ni o čemu. Prepustim se I nosi me. Neverovata osećaj, bar meni. Zaboravim na sve, samo osećam. On sedi, veseli se, raširenim I podignutim rukama grli ceo svet, ali uhvatim pogled. Gledaju me ta dva smedja oka, a u pogledu je sve što želim da vidim, I ljubav, I ponos, I strast, I milost I veselost. Kaže da I ja njega tako gledam, znači osećamo isto.
Po nekad, kada odemo I ja samo sedim, zna da me nešto muči, pa pita “Maco, pa zar ovo da prodje bez tebe”. Osmeh u oku I briga njegova podižu me sa stolice. “Taman posla” odgovaram.
Šta para dadosmo muzici I konobarima, eh, mladost. Posle, guli viršle I jogurt, šetaj, ali I to je lepo I ima svoju čar. A vala sam se I izdjipala za sve pare.
Često smo išli u kafane. I to u one prave, sa roštiljem I živom muzikom. Sami ili u društvu, tek obidjosmo dosta ugostiteljskih objekata. A u kafanama, domaća atmosfera, nekako prisna, poznata. Stolnjaci, po neki cvetić u malenoj vazi, piksla I slanik na stolu. Na prozorima zavese nekako interesantno uvezane, drveni šankovi, konobari u čistim uniformama ili konobarice sa osmehom upućenom gospodinu. Nekako, kao da si došao kod prijatelja. I žene koje prodaju ruže. Lepo je ženi kada joj muškarac kupi taj jedan cvet. Položiš ga na sto, kraj sebe, I celo veče gledaš u pažnju, u lep gest. Sve vreme si obavijena tom toplinom kao nežnim ogrtačem. Voleli smo takve kafane. I danas nam je milije da sednemo na drvene klupe na splavu “Brvnara” preko kojih su nehajno prebačeni tkani ćilimi umesto jastučića, nego na tapaciranu mesinganu stolicu u nekom ekskluzivnom restoranu gde sve šljašti, pišti I vrišti.
Eh, kad zasvira muzika, sve se u meni pokrene. To je jače od mene. Ne mogu se odupreti I sedeti mirno na mestu. On nije takav. Voli muziku, voli I da zapeva, ali igranje……….jednostavno različiti smo. Veseli se I on, posebno kada je društvo tu, peva, širi one dugačke ruke ruke kao krila (veliki raspon), nazdravlja, ali pomeriti ga da igra………e to je poduhvat. Isprva mi je bilo čudno, pa sedim I ja pocupkujući na stolici. On vide moje dvoumljenje I da mi olakša kaže da idem da igram slobodno sa društvom. A ja, kao lovački ker pušten u strnjiku (što mi je poredjenje, ali neću da ispravljam, svidja mi se jer tačno opisuje moj osećaj). I od tad je tako. Ja ne stajem po celo veče. Sva sreća uvek se nadje neko od prijatelja ili rodjaka ko deli moju ljubav prema igri, pa lepo imam društvo. U glavi postoje samo tonovi, samo muzika, ne mislim ni o čemu. Prepustim se I nosi me. Neverovata osećaj, bar meni. Zaboravim na sve, samo osećam. On sedi, veseli se, raširenim I podignutim rukama grli ceo svet, ali uhvatim pogled. Gledaju me ta dva smedja oka, a u pogledu je sve što želim da vidim, I ljubav, I ponos, I strast, I milost I veselost. Kaže da I ja njega tako gledam, znači osećamo isto.
Po nekad, kada odemo I ja samo sedim, zna da me nešto muči, pa pita “Maco, pa zar ovo da prodje bez tebe”. Osmeh u oku I briga njegova podižu me sa stolice. “Taman posla” odgovaram.
Šta para dadosmo muzici I konobarima, eh, mladost. Posle, guli viršle I jogurt, šetaj, ali I to je lepo I ima svoju čar. A vala sam se I izdjipala za sve pare.
