Меланија Клајн: "Ако смо дубоко у свом несвесном уму постали способни да своја осећања према родитељима очистимо, до извесне мере, од повређености, и ако смо им опростили за фрустрације које смо морали да истрпимо, онда можемо бити у миру са собом и у стању смо да волимо друге у истинском смислу те речи."
- Dobro zapažanje i pored zbunjujuće terminologije. Ali, u to vreme je Frojd tek uveo pojam nesvesnog, pa su se razlike unutar svesti počele razjašnajvati, a ponekad i drugačije imenovati. Svest ima svesno i nesvesno, a ne um. Um je svesni nivo. Kroz njega se osvešćuje kada se uspostavi veza s nadsvesnim potencijalom. Tada um koristi pun kapacitet i postaje intuitivan, sabran i lucidan. To ga osposobi da ispolji, istražuje i shvati podsvesne, potisnute i nerasčišćene konflikte i osećanja.
P.J.: "Зашто само родитељи? Зар родитељи одређују будућност своје деце сами?"
- Naravno da roditelji nisu jedini faktor u razvoju ličnosti. Medjutim, odnos s njima je početni. Na njega se nadogradjuju ostali. S obzirom da dete nema intelektualnu, emocionalnu i duhovnu zrelost dosta toga tumuči naivno, kao što i prihvata zablude i predrasude odraslih kao činjenice.
Zato i jeste važno preispitivati unutrašnji dijalog ili ono što mislimo i sami sebi govorimo. Jedino tako možemo uočiti nelogičnosti i greške. Iz pogrešne premise proizilazi i pogrešan zaključak.
Ako nismo svesni da smo zabludu poistovetili činjenicom mišljenje će biti konfuzno i disfunkcionalno. Nećemo biti u stanju da pronadjemo rešenje i izlaz iz krize, već ćemo je još više produbljivati. Rotitelji mogu imati najbolje namere, ali loš metod usled njihovih trauma i generacijskog nasledja. Kada shvatimo da ni oni, kao ni mi, nisu savršeni, već da uvek učimo, lakše oprostimo i njima i sebi. Tako i učinimo pomak.
P.J.: "унутрашњи дијалог наравно доводи до сваке одлуке у животу и присутан је увек...родитељ колико год желео ретко нађе тај унутрашњи дечији глас, тај невин и дечији и ако га нађе треба да га негује све док дете не прође утицаје са страна. Сазревање траје и до тридесетих када унутрашњи дијалог није искрен јер пуно је утицаја са стране... Добили смо сви у DNK све од родитеља и пра родитеља а све остало је надоградња на коју родитељи утичу мање од осталих јер просто су само деца... Своју подсвест упознамо у том дијалогу поменутом јер нам се обраћа осећањима и ако је дијалог ишао линијом лакшег отпора као што иде обично шта добијамо? Одрастати је процес доживотни и наћи дете у себи је суштина.. Родитељи су старатељи пуни безусловне љубави,ближа фамилија са мање љубави и тако даље... Заједнице су проблем, некада бројније су имале већи утицај на развој.."
- Rekla bih da u osnovi imamo slično mišljenje, ali ga drugačije iznosimo. Malo je nejasna rečenica "родитељ колико год желео ретко нађе тај унутрашњи дечији глас, тај невин и дечији и ако га нађе треба да га негује све док дете не прође утицаје са страна." Ako pod tim podrazumevaš da roditelj treba slušati dete da bi shvatio šta se u njemu dešava, kao i da poštuje i podstiče njegovu autentičnost, onda se slažemo. Najraniji period života započinje odnosom roditelja i bliže familije, a onda se postepeno proširuje društvenim uticajem.
Ne postoji ljudsko biće sa konačnim, savršenim shvatanjem. Sazrevamo i učimo dok smo živi. Samim tim nismo imuni na greške. Kao što sam rekla, roditelji mogu imati najbolje namere, ali loš metod usled njihovih trauma i generacijskog nasledja.
Kada se to zna lakše se zadržava otvoren um i spremnost da se prizna i ispravi neka nepravilnost, prevazidje sujeta i povredjenost. Abraham Lincoln je mudro primetio: "Otkrio sam da smo mi svi mešavina uspeha i neuspeha; dobrog i lošeg. Od tada sam odlučio da ne budem prestrog ni prema sebi, ni prema drugima."
To ne znači da tolerancija nema granice, da treba biti preterano popustljiv i da se ignorišu činjenice. Za adekvatan uvid je potrebna krajnja iskrenost i nepristrasan, neutralan stav. Trenutno razumevanje nam uvek izgleda najbolje. Medjutim, vremenom ga proširimo i dodjemo do novih saznanja, pa se i kaže: "Kada znamo bolje, radimo bolje."
- Dobro zapažanje i pored zbunjujuće terminologije. Ali, u to vreme je Frojd tek uveo pojam nesvesnog, pa su se razlike unutar svesti počele razjašnajvati, a ponekad i drugačije imenovati. Svest ima svesno i nesvesno, a ne um. Um je svesni nivo. Kroz njega se osvešćuje kada se uspostavi veza s nadsvesnim potencijalom. Tada um koristi pun kapacitet i postaje intuitivan, sabran i lucidan. To ga osposobi da ispolji, istražuje i shvati podsvesne, potisnute i nerasčišćene konflikte i osećanja.
P.J.: "Зашто само родитељи? Зар родитељи одређују будућност своје деце сами?"
- Naravno da roditelji nisu jedini faktor u razvoju ličnosti. Medjutim, odnos s njima je početni. Na njega se nadogradjuju ostali. S obzirom da dete nema intelektualnu, emocionalnu i duhovnu zrelost dosta toga tumuči naivno, kao što i prihvata zablude i predrasude odraslih kao činjenice.
Zato i jeste važno preispitivati unutrašnji dijalog ili ono što mislimo i sami sebi govorimo. Jedino tako možemo uočiti nelogičnosti i greške. Iz pogrešne premise proizilazi i pogrešan zaključak.
Ako nismo svesni da smo zabludu poistovetili činjenicom mišljenje će biti konfuzno i disfunkcionalno. Nećemo biti u stanju da pronadjemo rešenje i izlaz iz krize, već ćemo je još više produbljivati. Rotitelji mogu imati najbolje namere, ali loš metod usled njihovih trauma i generacijskog nasledja. Kada shvatimo da ni oni, kao ni mi, nisu savršeni, već da uvek učimo, lakše oprostimo i njima i sebi. Tako i učinimo pomak.
P.J.: "унутрашњи дијалог наравно доводи до сваке одлуке у животу и присутан је увек...родитељ колико год желео ретко нађе тај унутрашњи дечији глас, тај невин и дечији и ако га нађе треба да га негује све док дете не прође утицаје са страна. Сазревање траје и до тридесетих када унутрашњи дијалог није искрен јер пуно је утицаја са стране... Добили смо сви у DNK све од родитеља и пра родитеља а све остало је надоградња на коју родитељи утичу мање од осталих јер просто су само деца... Своју подсвест упознамо у том дијалогу поменутом јер нам се обраћа осећањима и ако је дијалог ишао линијом лакшег отпора као што иде обично шта добијамо? Одрастати је процес доживотни и наћи дете у себи је суштина.. Родитељи су старатељи пуни безусловне љубави,ближа фамилија са мање љубави и тако даље... Заједнице су проблем, некада бројније су имале већи утицај на развој.."
- Rekla bih da u osnovi imamo slično mišljenje, ali ga drugačije iznosimo. Malo je nejasna rečenica "родитељ колико год желео ретко нађе тај унутрашњи дечији глас, тај невин и дечији и ако га нађе треба да га негује све док дете не прође утицаје са страна." Ako pod tim podrazumevaš da roditelj treba slušati dete da bi shvatio šta se u njemu dešava, kao i da poštuje i podstiče njegovu autentičnost, onda se slažemo. Najraniji period života započinje odnosom roditelja i bliže familije, a onda se postepeno proširuje društvenim uticajem.
Ne postoji ljudsko biće sa konačnim, savršenim shvatanjem. Sazrevamo i učimo dok smo živi. Samim tim nismo imuni na greške. Kao što sam rekla, roditelji mogu imati najbolje namere, ali loš metod usled njihovih trauma i generacijskog nasledja.
Kada se to zna lakše se zadržava otvoren um i spremnost da se prizna i ispravi neka nepravilnost, prevazidje sujeta i povredjenost. Abraham Lincoln je mudro primetio: "Otkrio sam da smo mi svi mešavina uspeha i neuspeha; dobrog i lošeg. Od tada sam odlučio da ne budem prestrog ni prema sebi, ni prema drugima."
To ne znači da tolerancija nema granice, da treba biti preterano popustljiv i da se ignorišu činjenice. Za adekvatan uvid je potrebna krajnja iskrenost i nepristrasan, neutralan stav. Trenutno razumevanje nam uvek izgleda najbolje. Medjutim, vremenom ga proširimo i dodjemo do novih saznanja, pa se i kaže: "Kada znamo bolje, radimo bolje."