Znam da moram gde god krenem brzo da se vratim .Prioriteti su prioriteti ali vozim bicikl i razmišljam , pa postoji i medjuvreme. Znači, pojačaj brzinu, i posle obavljenog uobičajenog posla reših...put Dunava. Mada volim peške ali...nagari draga. Uh kako volim taj deo moga mesta koji vodi ka reci Dunav, a tu je i jezero, bazen, svašta nešto za decu , klupe uz obalu i mislim samo ću koji minut sesti i gledati u Dunav; na kraju znam tako se "ubija" stres.
To je moja uobičajena maršruta svaki dan, u normalnim uslovima a pošto su sada drugačiji eto dobro sam se setila "medjuvremena"!
Uživam dok gledam decu kako se u rekreacionom centru bore za loptu, gledam tenisere, ma idi beži, oni ko Djoković i Nadal udaraju tu lopticu kao da se spremaju na svetsko prvenstvo. Malo dalje naš lokalni fudbalski klub, čini mi se mladi trenira , trče oko igrališta...
Idem dalje kajakaši na jezeru takodje treniraju, poznati smo po kajaku da se pohvalim, čak imamo uh slagaću svetsku zlatnu medalju... A na jezeru kućice, uh šta bih dala da je jedna moja.
Stižem do Dunava, naše Čarde na Dunavu, i približavajući se samoj reci razmišljam. Pa gde su ti ljudi. Dobro de, danas je to bilo pre podne, verovatno mnogi rade, ali i po podne ih nema baš nešto puno. Onda sam ljuta, u sebi im spominjem sve po spisku, pa zašto su se zavukli u kuće , spavaju, gledaju tv pored ove lepote. Ne znaju oni, nemaju pojma šta je psihoterapija...verovatno im je lakše otići kod lekara. Salim se, ali velika većina ne ume da iskoristi sve ovo što im se nudi. U stvari šta se ja sekiram za njih, verovatno traže neku tursku seriju da gledaju ili čak oblače pidžame za popodnevnu dremku,
Vraćam se srećna. Kako sam pametna, iskoristih medjuvreme i stigoh kući opet na vreme Čeka me moj ostareli otac , strpljivo, bez gundjanja i komentara, pa moram malo zakasniti. Zna on čemu ne mogu odoleti. Zna ...i ne komentariše mada onako sedeći bez mogućnosti da se podigne na noge, neko drugi bi bogami opleo dobro...
Verovatno me je i ovaj divan dan i odlazak na Dunav toliko napunio pozitivnom energijom da već razmišljam da me ova namćorasta zima ne preduhitri te da ne mogu iskoristiti svoje medjuvreme.
To je moja uobičajena maršruta svaki dan, u normalnim uslovima a pošto su sada drugačiji eto dobro sam se setila "medjuvremena"!
Uživam dok gledam decu kako se u rekreacionom centru bore za loptu, gledam tenisere, ma idi beži, oni ko Djoković i Nadal udaraju tu lopticu kao da se spremaju na svetsko prvenstvo. Malo dalje naš lokalni fudbalski klub, čini mi se mladi trenira , trče oko igrališta...
Idem dalje kajakaši na jezeru takodje treniraju, poznati smo po kajaku da se pohvalim, čak imamo uh slagaću svetsku zlatnu medalju... A na jezeru kućice, uh šta bih dala da je jedna moja.
Stižem do Dunava, naše Čarde na Dunavu, i približavajući se samoj reci razmišljam. Pa gde su ti ljudi. Dobro de, danas je to bilo pre podne, verovatno mnogi rade, ali i po podne ih nema baš nešto puno. Onda sam ljuta, u sebi im spominjem sve po spisku, pa zašto su se zavukli u kuće , spavaju, gledaju tv pored ove lepote. Ne znaju oni, nemaju pojma šta je psihoterapija...verovatno im je lakše otići kod lekara. Salim se, ali velika većina ne ume da iskoristi sve ovo što im se nudi. U stvari šta se ja sekiram za njih, verovatno traže neku tursku seriju da gledaju ili čak oblače pidžame za popodnevnu dremku,
Vraćam se srećna. Kako sam pametna, iskoristih medjuvreme i stigoh kući opet na vreme Čeka me moj ostareli otac , strpljivo, bez gundjanja i komentara, pa moram malo zakasniti. Zna on čemu ne mogu odoleti. Zna ...i ne komentariše mada onako sedeći bez mogućnosti da se podigne na noge, neko drugi bi bogami opleo dobro...
Verovatno me je i ovaj divan dan i odlazak na Dunav toliko napunio pozitivnom energijom da već razmišljam da me ova namćorasta zima ne preduhitri te da ne mogu iskoristiti svoje medjuvreme.
