Balet džez Montreal
Montrael
Igraj sa mnom, Andonis Fonjadakis, Anabel Lopez Očoa, Išan Rastim
-
- Popularno:
- Srđan Valjarević - stihovi, pesme...
- Vučić kritikovao premijera Macuta:...
- INVAZIJA NA VENECUELU JE SPREMNA, KREĆU...
- Zasto ne dolaze Putin i Xi na paradu?
- Žene više vole blokadere! 😲
- Две Србије или два различита света!
- Jeste li za nabavku francuskih ili...
- Vojska je uz studente!
- Šta znači biti arogantan?
- Велика војна парада “Снага јединства” у...
Medjunarodni pozorišni festivali: BITEF - Beograd
- Začetnik teme Sensei
- Datum pokretanja
Balet džez Montreal
Montrael
Igraj sa mnom, Andonis Fonjadakis, Anabel Lopez Očoa, Išan Rastim
Bitef teatar
REPERTOAR ZA APRIL
| Dat | Dan | Vreme | Predstava |
| 06. | Uto | 19:00 | SEKS-UMETNOST-KOMUNIZAM |
| 08. | Čet | 19:00 | LEPA BRENA PRODžEKT |
| 09. | Pet | 15:00; 17:00; 19:00 | KAO DA KRAJ NIJE NI SASVIM BLIZU |
| 10. | Sub | 15:00; 17:00; 19:00 | KAO DA KRAJ NIJE NI SASVIM BLIZU |
| 11. | Ned | 15:00; 17:00; 19:00 | KAO DA KRAJ NIJE NI SASVIM BLIZU |
| 15. | Čet | 19:00 | GRADOVI KOJIH VIŠE NEMA |
| 17. | Sub | 19:00 | KRETANjE |
| 19. | Pon | 19:00 | „DEO MENE I JA”, „VITA BREVIS” *Gostovanje |
| 24. | Čet | 19:00 | „DUGA IGRA”, „IZMEĐU MENE I TEŠKOG MESTA” *Gostovanje |
| 27. | Uto | 19:00 | LEPA BRENA PRODžEKT |
Ovacije za "Psihozu" u Bitefu
Predstava "Psihoza u 4.48", prema komadu Sare Kejn u režiji Mirjane Karanović,
premijerno je izvedena . na sceni Bitef teatra, izazvavši ovacije publike.
"Psihoza u 4.48" je poslednje delo Sare Kejn. Neposredno pošto ga je napisala izvršila je samoubistvo, a naslov komada označava vreme u jutarnjim časovima kada se ona u njenoj depresiji uvek budila.
Njen komad gledaocu daje sliku te bolesti kroz tekst koji nije pisan u dramskoj formi, ali u sebi nosi snažan dramski naboj.
U ovom komadu igraju Darija Rajšić, Vanja Ejdus i Damjan Kecojević, a živa reč na sceni upotpunjena je elementima koreografije i video-materijalom.
Iako ne postoji klasična podela replika na likove, prepoznaju se sasvim česti elementi dijaloga.
Gledalac uočava da su Ejdus i Rajšić zapravo dve suprotstavljene strane jednog bića, dok je Kecojević psihijatar sa kojim Kejnova razgovara.
Predstava na brutalan, a ujedno i emotivan način govori o depresiji Kejnove, o njenoj borbi sa unutrašnjim demonima. Ona brzo menja raspoloženja - u jednom trenutku je melanholična dok je u drugom hiperaktivna, gotovo histerična, željna ljubavi, besna...
Ona više puta naglašava kako će da izvrši samoubistvo, da popije lekove, da preseče vene i onda da se obesi, govori o svom boravku u bolnici, svom odnosu sa lekarima, o tome kako je nezadovoljna svetom u kome živi, a u jednom trenutku Ejdusova u zubima nosi papir na kome je napisano "ovo nije svet u kom želim da živim".
Njen lekar (Kecojević) kao da je uopšte ne razume u njenim problemima i stalno joj govori da "to nije njena krivica" i da je ona bolesna, dok mu ona odgovara da je samo depresivna. Na kraju kako je i nagoveštavala, ubila se tako što je popila lekove, presekla vene i obesila se.
Kako je na ranijoj konferenciji za novinare rekla direktorka Bitef Teatra Jelena Kajgo, Sara Kejn je malo izvođena na našim prostorima, ona je naslednica Edvarda Bonda i naslednica struje koja je dekonstruisala dramu i u čijim delima vladaju brutalnost i iskrenost.
"Ova vrsta teksta je veliki izazov za glumce, ali i za reditelje, jer su u njemu opisana teška psihička stanja koja su rezultirala njenim samoubistvom", ispričala je Kajgo.
Iako je ovo njen rediteljski prvenac, Mirjana Karnović ne vidi sebe kao reditelja i predstavu ne vidi kao svoj "rediteljski ispit", već za nju "privilegija i čast da može da osmisli i predstavi jedan tekst na način na koji joj je to njeno iskustvo omogućilo".
Predstava je radena u koprodukciji Bitef teatra i organizacije Hartefakt.
Scenografiju je radio Gorčin Stojanović, kostime Zora Mojsilović, scenski pokret Sonja Vukičević.
Sara Kejn (1971-1999) je kultna britanska dramska autorka koja je izvršila samoubistvo u 28. godini. Za dramsko stvaralaštvo Kejnove, ciji su komadi obeležili repertoare evropskih pozorišta poslednjih 10-ak godina, vezuju se - brutalizam, surovost, zastrašujuće, ekstremne emocije.
Godine 2008. njen komad "Fedrina ljubav" premijerno je izveden na sceni JDP-a.
b92.net
Predstava "Psihoza u 4.48", prema komadu Sare Kejn u režiji Mirjane Karanović,
premijerno je izvedena . na sceni Bitef teatra, izazvavši ovacije publike.
"Psihoza u 4.48" je poslednje delo Sare Kejn. Neposredno pošto ga je napisala izvršila je samoubistvo, a naslov komada označava vreme u jutarnjim časovima kada se ona u njenoj depresiji uvek budila.
Njen komad gledaocu daje sliku te bolesti kroz tekst koji nije pisan u dramskoj formi, ali u sebi nosi snažan dramski naboj.
U ovom komadu igraju Darija Rajšić, Vanja Ejdus i Damjan Kecojević, a živa reč na sceni upotpunjena je elementima koreografije i video-materijalom.
Iako ne postoji klasična podela replika na likove, prepoznaju se sasvim česti elementi dijaloga.
Gledalac uočava da su Ejdus i Rajšić zapravo dve suprotstavljene strane jednog bića, dok je Kecojević psihijatar sa kojim Kejnova razgovara.
Predstava na brutalan, a ujedno i emotivan način govori o depresiji Kejnove, o njenoj borbi sa unutrašnjim demonima. Ona brzo menja raspoloženja - u jednom trenutku je melanholična dok je u drugom hiperaktivna, gotovo histerična, željna ljubavi, besna...
Ona više puta naglašava kako će da izvrši samoubistvo, da popije lekove, da preseče vene i onda da se obesi, govori o svom boravku u bolnici, svom odnosu sa lekarima, o tome kako je nezadovoljna svetom u kome živi, a u jednom trenutku Ejdusova u zubima nosi papir na kome je napisano "ovo nije svet u kom želim da živim".
Njen lekar (Kecojević) kao da je uopšte ne razume u njenim problemima i stalno joj govori da "to nije njena krivica" i da je ona bolesna, dok mu ona odgovara da je samo depresivna. Na kraju kako je i nagoveštavala, ubila se tako što je popila lekove, presekla vene i obesila se.
Kako je na ranijoj konferenciji za novinare rekla direktorka Bitef Teatra Jelena Kajgo, Sara Kejn je malo izvođena na našim prostorima, ona je naslednica Edvarda Bonda i naslednica struje koja je dekonstruisala dramu i u čijim delima vladaju brutalnost i iskrenost.
"Ova vrsta teksta je veliki izazov za glumce, ali i za reditelje, jer su u njemu opisana teška psihička stanja koja su rezultirala njenim samoubistvom", ispričala je Kajgo.
Iako je ovo njen rediteljski prvenac, Mirjana Karnović ne vidi sebe kao reditelja i predstavu ne vidi kao svoj "rediteljski ispit", već za nju "privilegija i čast da može da osmisli i predstavi jedan tekst na način na koji joj je to njeno iskustvo omogućilo".
Predstava je radena u koprodukciji Bitef teatra i organizacije Hartefakt.
Scenografiju je radio Gorčin Stojanović, kostime Zora Mojsilović, scenski pokret Sonja Vukičević.
Sara Kejn (1971-1999) je kultna britanska dramska autorka koja je izvršila samoubistvo u 28. godini. Za dramsko stvaralaštvo Kejnove, ciji su komadi obeležili repertoare evropskih pozorišta poslednjih 10-ak godina, vezuju se - brutalizam, surovost, zastrašujuće, ekstremne emocije.
Godine 2008. njen komad "Fedrina ljubav" premijerno je izveden na sceni JDP-a.
b92.net
Vođen izuzetnim kulturnim radnicima, BITEF od osnivanja podržava i značajno učestvuje u promociji novih/aktuelno proizvedenih svetskih umetničkih, kulturoloških tendencija i ultimativnih teatarskih vrednosti. Gledaocu, indirektnom analitičaru i uživaocu otkriva najsavremenije domete scenskih umetnosti u svetu, kako kroz eksperimentalne tako i tradicionalne forme. Skoro pola veka gradi naše intelektualne veze sa svetom i obratno. Zalažući se uvek za nove i otvorene kulturološke prostore, ostvaruje izvanredne kontakte, ruši fiksirane umetničke hijerarhije, podstiče razvoj srpske scene izvođačkih umetnosti i doprinosi njenoj potpunijoj afirmaciji u širem kontekstu. Angažovan je u polju formiranja domaće pozorišne kritike i u borbi sa provincijalnim duhom i duhovnom prazninom. BITEF predstavlja epohalnu antitradicionalnu pojavu nulte kategorije u manifestacijama jugoslovenske i svetske kulture.
Festival, čiji je dugogodišnji podnaslov Nove pozorišne tendencije, jeste skup vrednosti, odnosno umetnički projekat koji ne saopštava konačne istine o teatru i ne prikazuje, već otvara i problematizuje neka od najosetljivijih pitanja savremene javne sfere koja se proizvode, pojavljuju ili prikrivaju u posebnim svetovima razlika i raskola u umetnosti.
Festival, čiji je dugogodišnji podnaslov Nove pozorišne tendencije, jeste skup vrednosti, odnosno umetnički projekat koji ne saopštava konačne istine o teatru i ne prikazuje, već otvara i problematizuje neka od najosetljivijih pitanja savremene javne sfere koja se proizvode, pojavljuju ili prikrivaju u posebnim svetovima razlika i raskola u umetnosti.
Prevazilazeći modernističke dogme, medijske granice i discipline, teži ka proučavanju, analizi, novim čitanjima i pomacima u umetničkim izvođenjima, najrazličitijim oblicima predstavljačkih struktura i mehanizmima pripovedanja - od proznog narativa, odnosno dramskog teksta u doslovnom smislu gde književni tekst prethodi teatarskom događaju, do dekonstrukcije njegove autonomije i interdisciplinarne primene u ostalim sistemima komunikacije (plesno, muzičko, pikturalno, video, poetsko, filmsko, tehno, telesno, sajber itd. ,,pripovedanje’’). Baveći se ne samo proizvodnjom, proizvedenim delom ili interpretacijom čina izvođenja, već i njihovim društvenim, političkim i kulturnim kontekstima i konsekvencama, dinamično, produktivno i eksplicitno neguje moć upitanosti, kritike, negacije i raskida. Uprkos političkim i kulturnim barijerama, BITEF mapira, kritički reaguje na nove društvene izazove i probleme, otvara socijalno-politička pitanja, aktivno preispituje sopstvene i umetničke i teatarske strategije uopšte, kao i načine njihovih i proizvođenja novih pozorišnih realnosti.
Njegove su granice, istovremeno propustljive i meke i veoma konfrontirane i napete. To je festival dinamičnog, oštrog, prodornog, veoma obuhvatnog tematskog fokusa čiji su izazovi i čvorišta: savremena poimanja pozorišnih, izvođačkih i vizuelnih umetnosti, istraživanje njihovih orijentacija, afirmacija drugačijih teatarskih prostora i mizanscena, artikulacija različitih teorijskih i kritičkih poimanja, i provokacija učaurenim i šabloniziranim i često dosadnim obrascima scenskog izražavanja i prikazivanja.
Njegove su granice, istovremeno propustljive i meke i veoma konfrontirane i napete. To je festival dinamičnog, oštrog, prodornog, veoma obuhvatnog tematskog fokusa čiji su izazovi i čvorišta: savremena poimanja pozorišnih, izvođačkih i vizuelnih umetnosti, istraživanje njihovih orijentacija, afirmacija drugačijih teatarskih prostora i mizanscena, artikulacija različitih teorijskih i kritičkih poimanja, i provokacija učaurenim i šabloniziranim i često dosadnim obrascima scenskog izražavanja i prikazivanja.
Kroz decenije postojanja u isprepletenim, protivrečnim i složenim društvenim procesima, BITEF uvek ide u korak sa uzbudljivom evolucijom pozorišne umetnosti, istražujući koliko i šta filozofija i druge naučne discipline kao što su teatrologija, antropologija, sociologija, psihoanaliza, lingvistika, teorije kulture, roda, medija itd, čine teatru i, obratno - u kojim fragmentima deluju na teatar.
Svaki BITEF svojom koncepcijom i programom odražava duh vremena, određeni duhovni i umetnički presek teatarskih istraživanja i avangardnih kretanja, sa generalnom idejom promocije novih pozorišnih tendencija.
Često se čita kao beogradska septembarska pojava koja tematskim podnaslovom svake godine odašilje uređeni i izdvojeni smisaoni i značenjski sadržaj, koji pokreće i menja ponašanje generacija. Kako onih koji ,,proizvode’’ tako i onih koji ,,koriste’’ umetnost i kulturu.
Svaki BITEF svojom koncepcijom i programom odražava duh vremena, određeni duhovni i umetnički presek teatarskih istraživanja i avangardnih kretanja, sa generalnom idejom promocije novih pozorišnih tendencija.
Često se čita kao beogradska septembarska pojava koja tematskim podnaslovom svake godine odašilje uređeni i izdvojeni smisaoni i značenjski sadržaj, koji pokreće i menja ponašanje generacija. Kako onih koji ,,proizvode’’ tako i onih koji ,,koriste’’ umetnost i kulturu.
Glavni program čine predstave zvanične selekcije, čiji broj varira od godine do godine, ali se poslednjih godina njihov broj ustalio na desetak.
Nakon izvođenja predstava tradicionalno se organizuju Susreti sa stvaraocima.
Festival se održava na različitim gradskim lokacijama, pozorišnim kao i drugim originalnim, alternativnim prostorima.
Prateći programi su sastavni deo festivala još od njegovog osnivanja. Neki od njih su se ustalili kao stalni programi: BITEF na filmu (od 1976. godine) - najstariji prateći program BITEFA i BITEF polifonija (od 2000. godine), dok drugi čine jednogodišnje ili višegodišnje projekte.
BITEF organizuje i radionice, prezentacije, okrugle stolove, teorijske simpozijume, multimedijalne izložbe i izložbe izvođačkih umetnosti, kao i stalni kulturno - zabavni program After ten parties.
Nakon izvođenja predstava tradicionalno se organizuju Susreti sa stvaraocima.
Festival se održava na različitim gradskim lokacijama, pozorišnim kao i drugim originalnim, alternativnim prostorima.
Prateći programi su sastavni deo festivala još od njegovog osnivanja. Neki od njih su se ustalili kao stalni programi: BITEF na filmu (od 1976. godine) - najstariji prateći program BITEFA i BITEF polifonija (od 2000. godine), dok drugi čine jednogodišnje ili višegodišnje projekte.
BITEF organizuje i radionice, prezentacije, okrugle stolove, teorijske simpozijume, multimedijalne izložbe i izložbe izvođačkih umetnosti, kao i stalni kulturno - zabavni program After ten parties.
- Poruka
- 94.585
- Poruka
- 94.585
- Poruka
- 94.585
Avangardno pozoriste
Nove pozorišne tendencije
Festival, čiji je dugogodišnji podnaslov Nove pozorišne tendencije / New Theatre Trends, jeste skup vrednosti, odnosno umetnički projekat koji ne saopštava konačne istine o teatru i ne prikazuje, već otvara i problematizuje neka od najosetljivijih pitanja savremene javne sfere koja se proizvode, pojavljuju ili prikrivaju u posebnim svetovima razlika i raskola u umetnosti.Prevazilazeći modernističke dogme, medijske granice i discipline, teži ka proučavanju, analizi, novim čitanjima i pomacima u umetničkim izvođenjima, najrazličitijim oblicima predstavljačkih struktura i mehanizmima pripovedanja – od proznog narativa, odnosno dramskog teksta u doslovnom smislu gde književni tekst prethodi teatarskom događaju; do dekonstrukcije njegove autonomije i interdisciplinarne primene u ostalim sistemima komunikacije (plesno, muzičko, pikturalno, video, poetsko, filmsko, tehno, telesno, sajber itd. “pripovedanje”).
Kroz decenije postojanja u isprepletenim, protivrečnim i složenim društvenima procesima, BITEF uvek ide u korak sa uzbudljivom evolucijom pozorišne umetnosti, istražujući koliko i šta filozofija i druge naučne discipline kao što su teatrologija, antropologija, sociologija, psihonaliza, lingvistika, teorije kulture, roda, medija itd., čine teatru i, obratno – u kojim fragmentima deluju na teatar.
Svaki BITEF svojom koncepcijom i programom odražava duh vremena, određeni duhovni i umetnički presek teatarskih istraživanja i avangardnih kretanja; sa generalnom idejom promocije novih pozorišnih tendencija.
Često se čita kao beogradska septembarska pojava koja tematskim podnaslovom svake godine odašilje uređeni i izdvojeni smisaoni i značenjski sadržaj; koji pokreće i menja ponašanje generacija. Kako onih koji “proizvode” tako i onih koji “koriste” umetnost i kulturu.
Postmoderni teatar
Tokom osamdesetih i devedesetih, BITEF je predstavio je najviše domete postmodernog teatra tematizirajući procese, smisao; značenja i vrednosti u vanteatarskim i unutarteatarskim aspektima; koji nastaju premeštanjem iz mogućeg sveta kulture u teatar, odnosno iz teatra u mogući svet kulture. U vreme političko-ekonomske krize i embarga, rata i ratova na teritoriji ex Jugoslavije, loših vođa, zlotvora i žrtvi, istorijskog slepila. Uspeo je da dovede u Beograd neka od najvećih imena svetske izvođačke scen; i promoviše najviše kulturne vrednosti scenskih umetnosti devedestih godina.Da, bilo je važno – za sve one generacije koje su stasavale i stvarale, praktično – u vremenu vlasti koja je bila bez ideologije. Koje su bile više obeležene kulturom, umetnošću i pozorištem, nego političkim vremenom u kojem su živeli. Naraštaji mladih reditelja, dramskih pisaca, scenskih dizajnera, igrača odrastali su uz BITEF.
Danas su značajno prisutni i daju dragocenu nadogradnju i “drugost“ pozorišnim scenama kako Beograda, tako i u širem ragionu.
BITEF koji je oduvek podsticao teme o sudbini i tragediji čoveka, koji je među prvima u svetu naglasio značaj tradicionalnih formi istočnog teatra; kao što je Katakali dens tetar (Prva premijera BITEF-a-1967.) ili Bejđing Opera, Teatar Balija itd.; danas najavljuje 21. vek kao mogući prostor za razgovore na ovu temu ne zagovarajući tezu da umetnost može da preobrazi stvarnost na romantičarskoj osnovi; već da, umesto da služi, kritikuje utopije.
Dokumentarna pozorišna predstava “Jami distrikt” problematizuje pitanja nacije i nacionalnih država u ti-tech svetu 21. veka, kada u selu Jamena na tromeđi Srbije, Hrvatske i Bosne i Hercegovine naučnici otkrivaju najstarije paleolitsko naselje u istoriji čovečanstva. Ovo revolucionarno otkriće od značaja je za čitavo čovečanstvo, ali se za njega posebno interesuju Srbi, Hrvati i Bošnjaci, budući da se praistorijska Jamena nalazi na teritoriji sve tri države.
Budući da svaka država pokušava da ga prisvoji, počinje niz apsurdnih teorija o tome koji je narod stariji i kome pripada drevna Jamena. Teorije vode sve tri nacije u rat u koji se uključuju i sve svetske sile na različitim stranama. Praistorijska Jamena biva uništena, a broj žrtava veći od 150.000. Tada nastupa mir i trajno rešenje za Jamenu: ona postaje najveći naučno-zabavni park na svetu u kojem će svi preživeli stanovnici sela Jamena glumiti drevne Jamence i biti spušteni na nivo paleolitskih ljudi u službi krupnog kapitala.
O pripremama za predstavu, očekivanjima i njenim ciljevima govorili su glumica Vanja Nenadić i režiser Kokan Mladenović.
Koja su vam bila očekivanja kada ste počeli sa predstavom “Jami distrikt” i sa kojim ste ciljem ušli u rad?
KOKAN: Pokušali smo da kroz predstavu ogolimo sistem manipulacije koji tako dobro poznajemo još iz devedesetih godina i da ga izvrgnemo ruglu. Znamo mi te grlene patriote, uzavrele nacionaliste, zabludele popove, podmitljive intelektualce, prodane novinarske duše i sav ostali šljam koji nas je jednom odveo u sunovrat. Naša predstava bi trebala da podseti publiku na njih i njihovu štetočinsku delatnost i da im jasno stavi do znanja da nas neće ponovo uvući u neka nova krvoprolića i sukobe, a onda se hraniti našom nesrećom.
Vanja, koliko je fizički, ali i psihički zahtevna uloga koju igrate vi i vaše koleginice?
VANJA: Mogu slobodno da kažem da mi je ovo najzahtevnija uloga do sada. “Jami distrikt” je zaista jedan glumački showreel na daskama i sve tri uloge su vrlo zahtevne. Prvi put kada sam odigrala predstavu, pre jedno dva meseca, od polovine sam mislila da ću kolabirati i da moje telo nema više snage ni za šta. Međutim, posle par igranja telo se adaptira i shvati na koji način da raspodeli energiju i nekako se sve kockice slože.
U koji žanr biste svrstali ovu predstavu?
KOKAN: „Jami distrikt“ je satira o budućem ratu na prostoru nekadašnje Jugoslavije. On je, kako mi u ekipi predstave volimo da kažemo, mesto gde su sreli Breht i Monti Pajton. Na prvim probama sam govorio glumicama da želim da napravimo predstavu koja će po žanru biti „igračka-plačka“, jedna zabavna rugalica na ozbiljne teme koja će, kako vreme u predstavi odmiče, postajati sve ozbiljnija i voditi nas do istinske tragedije. Tako vam je u svakom nepromišljenom istorijskom poduhvatu – prvo dolaze krupne reči, pa njihov populistički plasman, estradno buđenje euforije masa, a zatim počinje krvavi pir koji prestaje da bude zabavan i koji imaginarne ambicije pretvara u realnu krv.
Na koji način su tekle pripreme za ovu predstavu i koliko je na vas uticala otkako ste dobili ulogu?
VANJA: Pre svake predstave obnovim sama kod kuće celu predstavu, a na dan igranja nas tri imamo već neku našu ustaljenu pripremu gde prođemo kroz par scena koje su nam najzahtevnije. Ova uloga je na mene uticala na više nivoa. Pre svega, ona je jedan veliki glumački izazov i znala sam da će uskakanje u ovakvu ulogu biti jedno ogromno iskustvo i moja lična pobeda u profesionalnom smislu. S druge strane, ima veliki uticaj na mene na ličnom nivou, jer se ova predstava bavi pitanjima na koja ne mogu da budem ravnodušna ni kao gledalac, a pogotovo ne kao učesnica.
Koliko je ova predstava uticala na vaš rad, da li vas je inspirisala da nastavite ovim putem u režiji, baveći se pre svega pitanjima nacije i nacionalnosti?
KOKAN: U situaciji u kojoj država ne prepoznaje značaj kulture i obrazovanja za sudbinu prostora na kojima živimo, a budžetska repertoarska pozorišta preživljavaju jedva držeći glavu iznad potopa nemaštine i nekulture, „Jami distrikt“ je predstavljao gotovo gerilski projekat. Okupili smo se oko jedne ideje koja nam se učinila značajnom, kreirali priču, likove i situacije, probali u sopstvenim stanovima i iznajmljenim prostorima i na kraju pronašli partnere, dovoljno hrabre da se upuste u realizaciju predstave i dovoljno lude da ih ne plaši „postjugoslovenstvo“ same priče, kao i politička nepodobnost dela autorske ekipe. Dokazali smo da nemaština ne može da bude izgovor za loš teatar i da je nemanje ideja i hrabrosti suštinski problem našeg teatra. Naravno, pitanja nacije i nacionalnog su, na ovim prostorima, još uvek tako bolno aktuelna, upravo zato što se manipulacijom tim terminima proizvode sukobi i ratovi, na štetu onima koji u njima stradaju i na bogaćenje onih koji ih izazivaju.
Smatrate li da je suočavanje sa apsurdima, upravo na način koji je prikazan u predstavi, lek za rešavanje umnogome ukorenjenih problema nacija?
VANJA: Naša predstava se bavi pitanjem nacionalizma i nacije u kontekstu naše večne teme, iako je potpuno nebitno o kojoj naciji govorimo, jer možemo da govorimo i o tromeđi Švajcarske, Nemačke i Francuske, svejedno. Mislim da nikada ne smemo da zanemarimo odakle smo, ali to ne bi smelo biti jedino što nas određuje. Bitno je ko smo mi, ko sam ja i ko si ti. Kako mislim i šta radim. Jer je to jedino što sam mogla da biram.
KOKAN: Na Balkanskom poluostrvu žive narodi koji nisu sposobni da se susretnu sa svojim realnim odrazom u ogledalu, da prihvate svoju realnu veličinu, svoje nedostatke i priznaju svoje istorijske zablude, mitomanije i stranputice. Naprotiv, ti isti narodi, koji od istorijskih lomova nisu naučili ništa, iznova o sebi misle da su najveći, najvažniji, da se svet okreće oko njih, iako svi zajedno odavno pripadamo onom delu perifernih čestica koje se okreću oko mnogo većeg jezgra, a to jezgro više ne predstavljaju centri političke moći, već centri svetskog kapitala. Ta razlika između onoga šta stvarno jesmo i onoga što mislimo da jesmo čini od nas tužne klovnove i jeftino roblje na svetskoj pijaci.
KOKAN: Pokušali smo da kroz predstavu ogolimo sistem manipulacije koji tako dobro poznajemo još iz devedesetih godina i da ga izvrgnemo ruglu. Znamo mi te grlene patriote, uzavrele nacionaliste, zabludele popove, podmitljive intelektualce, prodane novinarske duše i sav ostali šljam koji nas je jednom odveo u sunovrat. Naša predstava bi trebala da podseti publiku na njih i njihovu štetočinsku delatnost i da im jasno stavi do znanja da nas neće ponovo uvući u neka nova krvoprolića i sukobe, a onda se hraniti našom nesrećom.
Vanja, koliko je fizički, ali i psihički zahtevna uloga koju igrate vi i vaše koleginice?
VANJA: Mogu slobodno da kažem da mi je ovo najzahtevnija uloga do sada. “Jami distrikt” je zaista jedan glumački showreel na daskama i sve tri uloge su vrlo zahtevne. Prvi put kada sam odigrala predstavu, pre jedno dva meseca, od polovine sam mislila da ću kolabirati i da moje telo nema više snage ni za šta. Međutim, posle par igranja telo se adaptira i shvati na koji način da raspodeli energiju i nekako se sve kockice slože.
U koji žanr biste svrstali ovu predstavu?
KOKAN: „Jami distrikt“ je satira o budućem ratu na prostoru nekadašnje Jugoslavije. On je, kako mi u ekipi predstave volimo da kažemo, mesto gde su sreli Breht i Monti Pajton. Na prvim probama sam govorio glumicama da želim da napravimo predstavu koja će po žanru biti „igračka-plačka“, jedna zabavna rugalica na ozbiljne teme koja će, kako vreme u predstavi odmiče, postajati sve ozbiljnija i voditi nas do istinske tragedije. Tako vam je u svakom nepromišljenom istorijskom poduhvatu – prvo dolaze krupne reči, pa njihov populistički plasman, estradno buđenje euforije masa, a zatim počinje krvavi pir koji prestaje da bude zabavan i koji imaginarne ambicije pretvara u realnu krv.
Na koji način su tekle pripreme za ovu predstavu i koliko je na vas uticala otkako ste dobili ulogu?
VANJA: Pre svake predstave obnovim sama kod kuće celu predstavu, a na dan igranja nas tri imamo već neku našu ustaljenu pripremu gde prođemo kroz par scena koje su nam najzahtevnije. Ova uloga je na mene uticala na više nivoa. Pre svega, ona je jedan veliki glumački izazov i znala sam da će uskakanje u ovakvu ulogu biti jedno ogromno iskustvo i moja lična pobeda u profesionalnom smislu. S druge strane, ima veliki uticaj na mene na ličnom nivou, jer se ova predstava bavi pitanjima na koja ne mogu da budem ravnodušna ni kao gledalac, a pogotovo ne kao učesnica.
Koliko je ova predstava uticala na vaš rad, da li vas je inspirisala da nastavite ovim putem u režiji, baveći se pre svega pitanjima nacije i nacionalnosti?
KOKAN: U situaciji u kojoj država ne prepoznaje značaj kulture i obrazovanja za sudbinu prostora na kojima živimo, a budžetska repertoarska pozorišta preživljavaju jedva držeći glavu iznad potopa nemaštine i nekulture, „Jami distrikt“ je predstavljao gotovo gerilski projekat. Okupili smo se oko jedne ideje koja nam se učinila značajnom, kreirali priču, likove i situacije, probali u sopstvenim stanovima i iznajmljenim prostorima i na kraju pronašli partnere, dovoljno hrabre da se upuste u realizaciju predstave i dovoljno lude da ih ne plaši „postjugoslovenstvo“ same priče, kao i politička nepodobnost dela autorske ekipe. Dokazali smo da nemaština ne može da bude izgovor za loš teatar i da je nemanje ideja i hrabrosti suštinski problem našeg teatra. Naravno, pitanja nacije i nacionalnog su, na ovim prostorima, još uvek tako bolno aktuelna, upravo zato što se manipulacijom tim terminima proizvode sukobi i ratovi, na štetu onima koji u njima stradaju i na bogaćenje onih koji ih izazivaju.
Smatrate li da je suočavanje sa apsurdima, upravo na način koji je prikazan u predstavi, lek za rešavanje umnogome ukorenjenih problema nacija?
VANJA: Naša predstava se bavi pitanjem nacionalizma i nacije u kontekstu naše večne teme, iako je potpuno nebitno o kojoj naciji govorimo, jer možemo da govorimo i o tromeđi Švajcarske, Nemačke i Francuske, svejedno. Mislim da nikada ne smemo da zanemarimo odakle smo, ali to ne bi smelo biti jedino što nas određuje. Bitno je ko smo mi, ko sam ja i ko si ti. Kako mislim i šta radim. Jer je to jedino što sam mogla da biram.
KOKAN: Na Balkanskom poluostrvu žive narodi koji nisu sposobni da se susretnu sa svojim realnim odrazom u ogledalu, da prihvate svoju realnu veličinu, svoje nedostatke i priznaju svoje istorijske zablude, mitomanije i stranputice. Naprotiv, ti isti narodi, koji od istorijskih lomova nisu naučili ništa, iznova o sebi misle da su najveći, najvažniji, da se svet okreće oko njih, iako svi zajedno odavno pripadamo onom delu perifernih čestica koje se okreću oko mnogo većeg jezgra, a to jezgro više ne predstavljaju centri političke moći, već centri svetskog kapitala. Ta razlika između onoga šta stvarno jesmo i onoga što mislimo da jesmo čini od nas tužne klovnove i jeftino roblje na svetskoj pijaci.
Koliko ste zadovoljni reakcijama publike?
KOKAN: Ponosan sam što su sva naša igranja, a posebno igranja u Zagrebu i Sarajevu, bila propraćena ovacijama publike. To pokazuje da smo uspeli da napravimo predstavu „čistih ruku“, predstavu koja nikome ne drži stranu i koja se podjednako surovo i nemilosrdno ruga našim mentalitetskim i nacionalnim devijacijama, sa koje god strane da dolaze.
VANJA: Mogu da primetim da publika na početku uvek reaguje smehom, dok se u jednom delu predstave taj smeh ne pretvori u malo stegnutiji osmeh, pa u knedlu u grlu i najzad u gorak ukus u ustima. A sve te reakcije su prave.
Koja je bila poruka koju ste hteli da publika izvuče i da li su vam očekivanja ispunjena?
KOKAN: „Jami distrikt“ je tu da vam jasno kaže da ukoliko tako rigidno doživljavate fenomene nacije i nacionalizma, na kraju završite kao majmuni za nečije korporativne interese. Kako kaže Andrić: “Mi nismo braća po dobroti, ljepoti, pameti i razumu. Jedino što nam je zajedničko je to što volimo da mrzimo. I tu smo isti. Mi smo rod rođeni, mi smo – braća po mržnji.“ Uradili smo mnogo toga da izbrišemo zajedničko poreklo, do krvi smo se izgrizli i poklali da bismo dokazali koliko smo posebni i jedinstveni, izmislili smo svoje narode i jezike – a uspeli smo da dokažemo samo jedno – da smo potpuno isti.
KOKAN: Ponosan sam što su sva naša igranja, a posebno igranja u Zagrebu i Sarajevu, bila propraćena ovacijama publike. To pokazuje da smo uspeli da napravimo predstavu „čistih ruku“, predstavu koja nikome ne drži stranu i koja se podjednako surovo i nemilosrdno ruga našim mentalitetskim i nacionalnim devijacijama, sa koje god strane da dolaze.
VANJA: Mogu da primetim da publika na početku uvek reaguje smehom, dok se u jednom delu predstave taj smeh ne pretvori u malo stegnutiji osmeh, pa u knedlu u grlu i najzad u gorak ukus u ustima. A sve te reakcije su prave.
Koja je bila poruka koju ste hteli da publika izvuče i da li su vam očekivanja ispunjena?
KOKAN: „Jami distrikt“ je tu da vam jasno kaže da ukoliko tako rigidno doživljavate fenomene nacije i nacionalizma, na kraju završite kao majmuni za nečije korporativne interese. Kako kaže Andrić: “Mi nismo braća po dobroti, ljepoti, pameti i razumu. Jedino što nam je zajedničko je to što volimo da mrzimo. I tu smo isti. Mi smo rod rođeni, mi smo – braća po mržnji.“ Uradili smo mnogo toga da izbrišemo zajedničko poreklo, do krvi smo se izgrizli i poklali da bismo dokazali koliko smo posebni i jedinstveni, izmislili smo svoje narode i jezike – a uspeli smo da dokažemo samo jedno – da smo potpuno isti.
