LEONID ŠEJKA: O Đubrištu
Leonid Šejka - Odaja Omega (detalj), 1967. ulje na platnu
...
Jednoga dana sam dobio poruku. Poruku-naređenje, molbu, predlog? Ni do danas
nisam saznao... Ukratko,
morao sam da otputujem.
Ali kuda? Izgleda da je to bilo svejedno. Mogao sam da idem u ma kom pravcu i da ne
pogrešim, da to bude pravi. Oni koji su poslali poruku možda su sve već predvideli.
Ići napred, samo je privid, kasnije se vidi pređeni put ― kao da je bio unapred utvrđen
u vidu nekog nacrta, zatvorenog u koverti, koja se može otvoriti da bi se sve to videlo,
proverilo. U stvari, onda kad je već nepotrebno, dakle, na kraju, kad se putovanje završi.
I sada, posle dugog lutanja, čini mi se da sam stigao, ukoliko to nije prevara. Mogu samo
da rekonstruišem , šematski, moj put. Evo ga :
(Sledi skica puta od
Grada, preko
Zone prelivanja i
Provalije, do
Zamka ; skica nosi naslov
Nacrt opšte dispozicije. Napom. priređivača.)
Kao što se vidi
Grad ima istu površinu kao i
Đubrište; između
Grada i
Đubrišta postoji
Zona prelivanja. Ne zna se gde prestaje Grad, a gde počinje Đubrište.
Ako je cilj bio Zamak, preko Đubrišta je bilo najkraće do njega. Ali sve to nije bilo tako
jednostavno. Mi živimo u svetu privida, iluzornosti, i nikad se ne zna ni početak, ni da
li je dostignut vrhunac, ni to da je osećaj kretanja jedna zabluda, da se možda stoji u
mestu ili okreće u krug ili se ide po zemljištu toliko poznatom, da je već postalo dosadno.
I tako, desilo se, na primer, umesto da pođem najkraćim putem, pođoh zaobilaznim ili,
čak, dugo pokušavah da prođem sa one strane gde prolaza uopšte nije bilo. A sad mi je
jasan razlog da iz Grada doprem do Zamka. Jer, prvo, sve je to zahtevalo korenite
metamorfoze i žrtve; drugo, Grad je bio od Zamka odvojen Provalijom, tako da niko u
Gradu nije znao za Zamak, pa i ja sam mogao samo da nasluđujem njegovo postojanje.
Ulazeći, dakle, u Đubrište, mogao sam bez zadržavanja da pođem u pravcu Zamka, ali,
kao što rekoh, ja sam jedva znao za njegovo postojanje i, s druge strane, hteo sam da
ispitam sve mogućnosti, sve prolaze, a još više, sve ćorsokake oko velikog prostranstva,
koje zovem Đubrište. Ono je preda mnom u celoj neprekidnosti i u dimenziji koja ne može
da se sagleda, da se premeri, tako da od cele površine ispitujem jedan mali deo, moj deo.
