Dobar dan, molim vozačku i saobraćajnu.
Kopam po torbi. Telefon, brdo nekih papira, medeno srce- stavljam kesicu na komandnu tablu. Ah evo i novčanika.
Izvolite.
Gospodine napravili ste prekršaj... bla, bla, bla...
Ni ne slušam ga, znam da nisam napravio nikakav prekršaj, ovaj `oće samo da mi uzme pare i da ispuni normu naplaćenih kazni.
Dobro, jel možemo da se nekako dogovorimo, imam samo 500 dinara, ako možete da mi pišete nešto za te pare... Ne morate ni da pišete, evo 500 dinara.
Otvaram novčanik, a ono... Odakle mi bre hiljadarka???!!! Zar nisam usitnio pare?
Šta je, tu je. Dajem hiljadarku, kao nešto gledam pravo, desno...
Izvolite kusur.
Da mi je neko slikao izraz lica u tom trenutku...
Sa nevericom pružam ruku, stavljam kusur od mita u novčanik.
I medeno srce.
Molim? Učinilo mi se da mi je tražio medeno srce.
Da, da, i medeno srce.
Dajem mu kesicu. Ne verujem u to što se dešava.
Pruža mi dokumente, krećem. U glavi mi je kao u košnici. Odnekud mi pada na pamet Solženjicin.
Odzvanjaju mi reči: Kako je teško živeti u takvoj zemlji, kako je teško živeti u takvoj zemlji... Prebiram po ono malo sivih ćelija koje su ostale normalne da li je to rekao Solženjicin ili neko drugi.
Ne mogu da se koncentrišem, dok pokušavam da se setim, stalno mi se meša glas... I medeno srce, i medeno srce...
Svaka sličnost sa stvarnim ljudima i dogadjajima je... neverovatna.
Kopam po torbi. Telefon, brdo nekih papira, medeno srce- stavljam kesicu na komandnu tablu. Ah evo i novčanika.
Izvolite.
Gospodine napravili ste prekršaj... bla, bla, bla...
Ni ne slušam ga, znam da nisam napravio nikakav prekršaj, ovaj `oće samo da mi uzme pare i da ispuni normu naplaćenih kazni.
Dobro, jel možemo da se nekako dogovorimo, imam samo 500 dinara, ako možete da mi pišete nešto za te pare... Ne morate ni da pišete, evo 500 dinara.
Otvaram novčanik, a ono... Odakle mi bre hiljadarka???!!! Zar nisam usitnio pare?
Šta je, tu je. Dajem hiljadarku, kao nešto gledam pravo, desno...
Izvolite kusur.
Da mi je neko slikao izraz lica u tom trenutku...
Sa nevericom pružam ruku, stavljam kusur od mita u novčanik.
I medeno srce.
Molim? Učinilo mi se da mi je tražio medeno srce.
Da, da, i medeno srce.
Dajem mu kesicu. Ne verujem u to što se dešava.
Pruža mi dokumente, krećem. U glavi mi je kao u košnici. Odnekud mi pada na pamet Solženjicin.
Odzvanjaju mi reči: Kako je teško živeti u takvoj zemlji, kako je teško živeti u takvoj zemlji... Prebiram po ono malo sivih ćelija koje su ostale normalne da li je to rekao Solženjicin ili neko drugi.
Ne mogu da se koncentrišem, dok pokušavam da se setim, stalno mi se meša glas... I medeno srce, i medeno srce...
Svaka sličnost sa stvarnim ljudima i dogadjajima je... neverovatna.
драго ми је да си написао овај блог, стварно би било смешно да није тужно
