Duh Sekire
Iskusan
- Poruka
- 6.686
Парадокс је да неко ко је милијардер у еврима, ко има невиђене некретнине, мени каже да сам постала десничар. Мени која пишем четири колумне и идем сваког другог дана по залеђеним путевима Србије да промовишем своје књиге, не бих ли узела нешто кеша од њих и себи зарадила плату и школовала дете?! То је заиста парадокс. Да нам се тајкуни и милијардери, огрнути плаштом љубави према Европи, представљају као левичари, а ми сиротиња као десничари. Ја сам десничар јер им кажем: ако ме већ тераш да једем г.... немој ме још терати да се облизујем и хвалим кувара.
Јер, овде треба да будеш близак са невладиним организацијама, том антисрпском лобију да би добио грантове, фондове, награде... и сваког дана једни другима додељују награде за политичку изузетност, за генијалност, за не знам шта. Деведесетих су се између себе награђивали јер написали неке текстиће против Мире Марковић, или против вола на ражњу на Палама, што је било исто само на другој страни обале наше политичке Марице. Данас је битно коме рецитујеш на политичким митинзима, којим страначким припадницима правиш друштво на премијерама.
Не желим више да будем храбра. Нити то што пишем говори о мојој храбрости, већ говори о ономе у чему живимо. Ако ја после свега, после социјализма, Драже Марковића, Ивана Стамболића, Слободана Милошевића, после овога и онога, у 2009. години треба да примам честитке за храброст, због колумни у којима се не бавим никаквим аферама, никаквим тајним службама, не помињем ни једно... па где смо ми онда данас? То је страшно. Да смо данас доведени у ситуацију Голог отока, да се изјашњавам да ли сам за Европу или нисам за Европу, и да по томе будем обележена. Нећу да било ко буде обележен. Трагедија да ови што се представљају за највеће демократе, најмање могу да поднесу критику. Чак не на сопствени рачун, колико на рачун Европе. Они су гори чувари светиње него некадашњи Црногорци са Голог отока који су преваспитавали наше дедове.
Мирјана Бобић Мојсиловић
Јер, овде треба да будеш близак са невладиним организацијама, том антисрпском лобију да би добио грантове, фондове, награде... и сваког дана једни другима додељују награде за политичку изузетност, за генијалност, за не знам шта. Деведесетих су се између себе награђивали јер написали неке текстиће против Мире Марковић, или против вола на ражњу на Палама, што је било исто само на другој страни обале наше политичке Марице. Данас је битно коме рецитујеш на политичким митинзима, којим страначким припадницима правиш друштво на премијерама.
Не желим више да будем храбра. Нити то што пишем говори о мојој храбрости, већ говори о ономе у чему живимо. Ако ја после свега, после социјализма, Драже Марковића, Ивана Стамболића, Слободана Милошевића, после овога и онога, у 2009. години треба да примам честитке за храброст, због колумни у којима се не бавим никаквим аферама, никаквим тајним службама, не помињем ни једно... па где смо ми онда данас? То је страшно. Да смо данас доведени у ситуацију Голог отока, да се изјашњавам да ли сам за Европу или нисам за Европу, и да по томе будем обележена. Нећу да било ко буде обележен. Трагедија да ови што се представљају за највеће демократе, најмање могу да поднесу критику. Чак не на сопствени рачун, колико на рачун Европе. Они су гори чувари светиње него некадашњи Црногорци са Голог отока који су преваспитавали наше дедове.
Мирјана Бобић Мојсиловић
Da me ubiješ, ne mogu da se setim....
