Trebalo je biti rukovanje ali se pretvorilo u nemušt stisak isprepletenih ruku. Ništa spektakularno samo manifestacija obostrane , usudio bi se reći zajedničke nesigurnosti. Ispostavilo se da imamo štošta zajedničko. Oboje smo stranci u ovom premalom gradu, oboje nosimo naočare i nekako smo u isto vreme rešili da raskrstimo sa iluzijama. O čemu smo razgovarali na prikladnoj sedeljci? Odjednom su se svi razišli vođeni časovnicima. U celoj zgradi nema više nikog. Ja sam još uvek tu sedim u klubu zatvorenog tipa sa tri dame. Jedno je sigurno: ne manjka lepote i piva! Pričali smo o nekim socijalnim temamama draga koleginice. Ovo je priča o dve Maze i dve Lunje.
