Mala Enciklopedija, Prosveta (četvrto izdanje/1986 god.): "Materija (lat.), izvorno reč materia znači: drvo, materijal za obradu, gradja, sadržina; srodno sa grč. mater, lat. mater, srp. Mater. Prvobitno kod Platona naziva se 'primateljkom' svih oblika, rodnicom u kojoj se začinju oblici svih bića."
*
F. Engels: "Veliko osnovno pitanje svake, naročito, novije filozofije jeste pitanje o odnosu mišljenja prema biću... duha prema prirodi... u svojoj potpunoj oštrini ovo je pitanje moglo biti postavljeno i moglo je dobiti svoje potpuno značenje tek onda kada se evropsko čovečanstvo probudilo iz dubokog zimskog sna hrišćanskog srednjeg veka... Prema tome kako su odgovarali na ovo pitanje, filozofi su se podelili u dva velika tabora. Oni koji su tvrdili da je prvobitan duh, a ne priroda, koji su, dakle, u krajnjoj liniji pretpostavljali bilo kakavo stvaranje sveta ... činili su tabor idealizma. Oni pak koji su smatrali da je priroda prvobitna, pripadali su raznim školama materijalizma."
***
Aristotel je materiju okarakterisao kao hyle (materijal za gradjenje) od čega se sastoje svi oblici. U stoičkoj filozofiji prirode materija je odredjena kao pasivni uzrok, odnosno kao materiajal koji logos (aktivni uzrok) oblikuje. Iz te interakcije nastaju različiti oblici i živa bića. Materija je od davnina smatrana kao nešto čulno, nagonsko i prirodno koje je suprotno umnom ili onome što misli, shvata i razumeva. Otuda i suprotnost izmedju tela i duše ili materije i duha, kao i prirode i duha.
Odnos materije i svesti još uvek nije dovoljno jasan. I danas, kao i u prošlosti, predstavlja predmet rasprave i podele među mnogim naučnicima i filozofima. Lajbnic je Platonov sistem uzeo za obrazac idealizma, a Epikurov za obrazac materijalizma. Unutar materijalističkog shvatanja postoje različita gledišta: dijalektički, mehanistički, istorijski, ekonomski, vulgarni itd. Neki naturalisti i predstavnici vulgarnog materijalizma iz 19 veka su smatrali da mozak luči svest kao jetra žuč.
Pitanje materije (tela) i svesti (duha) je naročito postalo aktuelno s Dekartom pošto je ukazao na njihovu fundamentalnu suprotnost: "Suština materije, ili tela uopšte, ne sastoji se u tome da postoji nešto što je tvrdo ili teško ili obojeno ili što je na neki drugi način povezano s našim čulima, nego jedino u tome da postoji jedna supstancija koja se prostire u dužinu, širinu i dubinu." Po njemu telo je "ono što se prostire" ili što zauzima neki prostor, dok je duh bestelesan. Ne zauzima prostor ili nije exstensio već samo cogito.
Materija i energija su osnovni entiteti svakog tela i oblika. Materija postoji kao gas, tečnost, čvrsti predmeti, plazma. Plazma je najredje agregatno stanje, mada ima i veštački stvorenih u laboratoriji, kao npr. Bose-Einstein condensate. Energija se javlja u toplotnom, hemijskom, magnetnom obliku itd. U mehanici se deli na kinetičku (energiju kretanja) i potencijalnu (energiju mirovanja). Energija se može okarakterisati kao aktivan element oblika, s napomenom da nije svesna. Deluje po mehaničkim zakonitostima.
Materija i energija imaju sposobnost transformacije iz jednog stanja u drugo. Ali, promene koje nastanu njihovom interakcijom uvek ostaju u okviru fizičkog kvaliteta. Drugim rečima, njihova interakcija ne može proizvesti svest i život. Taj podatak ukazuje na činjenicu da se svest kvalitativno razlikuje od materije i energije. Do promene unutar neorganske materije dolazi interakcijom sa različitom energijom.
Na primer, ako je voda izložena visokoj temparaturi menja oblik i pretvara se u paru. Para se snižavanjem temparature, opet, pretvara u tečnost. Kada se voda u tečnom stanju izloži niskoj temparaturi pretvara se u led. Sve te promene se odvijaju po utvrđenim zakonitostima. Visoka temparatura (100° C) uzrokuje ključanje vode i njeno isparavanje, niska (oko 0° C) pretvara vodu u led, dok temparatura između te dve skale zadržava vodu u tečnom stanju. Voda, kao neorganska materija, je pasivna. Njena promena je uzrokovana i uslovljena nečim spolja. Nema unutrašnji pokret ili sposobnost konstantne promene i razvoja kao živa bića koja imaju svest.
Sva fizička tela i oblici podležu razgradnji. Karakteriše ih relativna kratkotrajnost. Medjutim, iako oblik nestaje ne nestaju atomi koji su ga gradili. Oni su neuništivi. Atomi koji grade jedan materijalni oblik razgradnjom tela stupaju u interakciju sa drugim atomima i grade drugačiji materijalni oblik. Na primer, atom koji je učestvovao u gradnji tela slona, smrću slona može ući u sastav tela majmuna. U prirodi ništa ne nestaje, već cirkuliše.
U fizičkom svetu sve ima oblik osim svesti. Mada je slična energiji, nije energija. Energija, potrebna za organizam i fizičku aktivnost tela, se dobija transformacijom materijalnih elemenata. Voda, hrana i kiseonik održavaju telo, ali ne stvaraju svest.
Svest je u uskoj konekciji sa mozgom. Mozak je materija. Materija može da stvori aktivnost u obliku energije, ali se prilikom te transformacije troši i nestaje iz materijalnog oblika. Da je svest energija mozak bi, kao materijalni uzrok njenog nastanka, nestajao iz materijalnog oblika. Pošto to nije slučaj, mozak se pre može posmatrati kao instrument za prenos svesti, a ne entitet koji je stvara.
Iz toga se može zaključiti da materija i energija ne stvaraju svest, već da je svest potpuno drugačiji entitet koji se nalazi u interakciji s njima. Polazeći od toga da se svaka interakcija odvija po zakonitostima komplementarnih suprotnosti može se reći da je svest nefizički, bezoblični entitet čiji se razvoj razlikuje od fizičkog.
Materija i energija grupisanjem/povezivanjem i širenjem kroz vreme i prostor grade i razgraduju oblike. Svest je bezoblični smisao/inteligencija koja rukovodi taj proces i deluje iza prostorno vremenskih oblika. Predstavlja nevidljivu suštinu iza fizičke pojave. Za razliku od oblika koji su prolazni, svest je neprolazna ili neuništiva. Ne nestaje razgradnjom tela, već prelazi u narednu fazu razvoja.
Naravno da to nije moguće empirijski proveriti i dokazati. Ipak, na to ukazuju karakteristike naše svesti. Na primer, naša svest nema oblik, ne zauzima prostor, niti je njime ograničena. Nije ograničena ni vremenom. Sve što ikada nastane "stane" i "ostane" u svesti. Bilo koji doživljaj se, ponovo, može doživeti bez obzira kada i gde se desio. To navodi na zaključak da svest nije u vremenu i prostoru kao materijalni oblici, već da je vreme i prostor u njoj.
Po odnosu prema vremenu i prostoru se najbolje vidi razlika između svesti i materije-energije. I pored toga što se zaboravlja ništa ne nestaje iz svesti. Time se ne ukazuje samo na njenu neuništivost nego i sposobnost sažimanja. Ljudi se pod hipnozom sete raznih doživljaja koji su potpuno isčezli iz njihovog sećanja. Frojdova genijalnost, izmedju ostalog, zasnovana je i na razmatranju sažimanja svesti. Analizom te zakonitosti je razjasnio mnoge pojave u psihičkom životu. Naročito san i dosetke.
*
F. Engels: "Veliko osnovno pitanje svake, naročito, novije filozofije jeste pitanje o odnosu mišljenja prema biću... duha prema prirodi... u svojoj potpunoj oštrini ovo je pitanje moglo biti postavljeno i moglo je dobiti svoje potpuno značenje tek onda kada se evropsko čovečanstvo probudilo iz dubokog zimskog sna hrišćanskog srednjeg veka... Prema tome kako su odgovarali na ovo pitanje, filozofi su se podelili u dva velika tabora. Oni koji su tvrdili da je prvobitan duh, a ne priroda, koji su, dakle, u krajnjoj liniji pretpostavljali bilo kakavo stvaranje sveta ... činili su tabor idealizma. Oni pak koji su smatrali da je priroda prvobitna, pripadali su raznim školama materijalizma."
***
Aristotel je materiju okarakterisao kao hyle (materijal za gradjenje) od čega se sastoje svi oblici. U stoičkoj filozofiji prirode materija je odredjena kao pasivni uzrok, odnosno kao materiajal koji logos (aktivni uzrok) oblikuje. Iz te interakcije nastaju različiti oblici i živa bića. Materija je od davnina smatrana kao nešto čulno, nagonsko i prirodno koje je suprotno umnom ili onome što misli, shvata i razumeva. Otuda i suprotnost izmedju tela i duše ili materije i duha, kao i prirode i duha.
Odnos materije i svesti još uvek nije dovoljno jasan. I danas, kao i u prošlosti, predstavlja predmet rasprave i podele među mnogim naučnicima i filozofima. Lajbnic je Platonov sistem uzeo za obrazac idealizma, a Epikurov za obrazac materijalizma. Unutar materijalističkog shvatanja postoje različita gledišta: dijalektički, mehanistički, istorijski, ekonomski, vulgarni itd. Neki naturalisti i predstavnici vulgarnog materijalizma iz 19 veka su smatrali da mozak luči svest kao jetra žuč.
Pitanje materije (tela) i svesti (duha) je naročito postalo aktuelno s Dekartom pošto je ukazao na njihovu fundamentalnu suprotnost: "Suština materije, ili tela uopšte, ne sastoji se u tome da postoji nešto što je tvrdo ili teško ili obojeno ili što je na neki drugi način povezano s našim čulima, nego jedino u tome da postoji jedna supstancija koja se prostire u dužinu, širinu i dubinu." Po njemu telo je "ono što se prostire" ili što zauzima neki prostor, dok je duh bestelesan. Ne zauzima prostor ili nije exstensio već samo cogito.
Materija i energija su osnovni entiteti svakog tela i oblika. Materija postoji kao gas, tečnost, čvrsti predmeti, plazma. Plazma je najredje agregatno stanje, mada ima i veštački stvorenih u laboratoriji, kao npr. Bose-Einstein condensate. Energija se javlja u toplotnom, hemijskom, magnetnom obliku itd. U mehanici se deli na kinetičku (energiju kretanja) i potencijalnu (energiju mirovanja). Energija se može okarakterisati kao aktivan element oblika, s napomenom da nije svesna. Deluje po mehaničkim zakonitostima.
Materija i energija imaju sposobnost transformacije iz jednog stanja u drugo. Ali, promene koje nastanu njihovom interakcijom uvek ostaju u okviru fizičkog kvaliteta. Drugim rečima, njihova interakcija ne može proizvesti svest i život. Taj podatak ukazuje na činjenicu da se svest kvalitativno razlikuje od materije i energije. Do promene unutar neorganske materije dolazi interakcijom sa različitom energijom.
Na primer, ako je voda izložena visokoj temparaturi menja oblik i pretvara se u paru. Para se snižavanjem temparature, opet, pretvara u tečnost. Kada se voda u tečnom stanju izloži niskoj temparaturi pretvara se u led. Sve te promene se odvijaju po utvrđenim zakonitostima. Visoka temparatura (100° C) uzrokuje ključanje vode i njeno isparavanje, niska (oko 0° C) pretvara vodu u led, dok temparatura između te dve skale zadržava vodu u tečnom stanju. Voda, kao neorganska materija, je pasivna. Njena promena je uzrokovana i uslovljena nečim spolja. Nema unutrašnji pokret ili sposobnost konstantne promene i razvoja kao živa bića koja imaju svest.
Sva fizička tela i oblici podležu razgradnji. Karakteriše ih relativna kratkotrajnost. Medjutim, iako oblik nestaje ne nestaju atomi koji su ga gradili. Oni su neuništivi. Atomi koji grade jedan materijalni oblik razgradnjom tela stupaju u interakciju sa drugim atomima i grade drugačiji materijalni oblik. Na primer, atom koji je učestvovao u gradnji tela slona, smrću slona može ući u sastav tela majmuna. U prirodi ništa ne nestaje, već cirkuliše.
U fizičkom svetu sve ima oblik osim svesti. Mada je slična energiji, nije energija. Energija, potrebna za organizam i fizičku aktivnost tela, se dobija transformacijom materijalnih elemenata. Voda, hrana i kiseonik održavaju telo, ali ne stvaraju svest.
Svest je u uskoj konekciji sa mozgom. Mozak je materija. Materija može da stvori aktivnost u obliku energije, ali se prilikom te transformacije troši i nestaje iz materijalnog oblika. Da je svest energija mozak bi, kao materijalni uzrok njenog nastanka, nestajao iz materijalnog oblika. Pošto to nije slučaj, mozak se pre može posmatrati kao instrument za prenos svesti, a ne entitet koji je stvara.
Iz toga se može zaključiti da materija i energija ne stvaraju svest, već da je svest potpuno drugačiji entitet koji se nalazi u interakciji s njima. Polazeći od toga da se svaka interakcija odvija po zakonitostima komplementarnih suprotnosti može se reći da je svest nefizički, bezoblični entitet čiji se razvoj razlikuje od fizičkog.
Materija i energija grupisanjem/povezivanjem i širenjem kroz vreme i prostor grade i razgraduju oblike. Svest je bezoblični smisao/inteligencija koja rukovodi taj proces i deluje iza prostorno vremenskih oblika. Predstavlja nevidljivu suštinu iza fizičke pojave. Za razliku od oblika koji su prolazni, svest je neprolazna ili neuništiva. Ne nestaje razgradnjom tela, već prelazi u narednu fazu razvoja.
Naravno da to nije moguće empirijski proveriti i dokazati. Ipak, na to ukazuju karakteristike naše svesti. Na primer, naša svest nema oblik, ne zauzima prostor, niti je njime ograničena. Nije ograničena ni vremenom. Sve što ikada nastane "stane" i "ostane" u svesti. Bilo koji doživljaj se, ponovo, može doživeti bez obzira kada i gde se desio. To navodi na zaključak da svest nije u vremenu i prostoru kao materijalni oblici, već da je vreme i prostor u njoj.
Po odnosu prema vremenu i prostoru se najbolje vidi razlika između svesti i materije-energije. I pored toga što se zaboravlja ništa ne nestaje iz svesti. Time se ne ukazuje samo na njenu neuništivost nego i sposobnost sažimanja. Ljudi se pod hipnozom sete raznih doživljaja koji su potpuno isčezli iz njihovog sećanja. Frojdova genijalnost, izmedju ostalog, zasnovana je i na razmatranju sažimanja svesti. Analizom te zakonitosti je razjasnio mnoge pojave u psihičkom životu. Naročito san i dosetke.
