Opet si loše oprao suđe! Da ti objasnim: ti si oprao tanjure s unutrašnje strane, što se čini ok jer je samo unutrašnja strana prljava. Ali i vanjska strana se prlja, samo što se to ne vidi. Ona se masti od dodirivanja, od prstiju – prsti su zapravo jako masni, znaš? Dopusti da ti to ilustrujem jednom istinitom pričom.
Krajem prošlog veka u jednoj južnoslovenskoj državici uvrežio se običaj da se tanjuri, šerpe, tave itd. peru samo s unutrašnje strane, iz koje se jede. I šta se dogodilo? Suđe je sa svoje vanjske strane tokom godina postalo toliko masno da ga niko nije mogao uzeti u ruke a da mu ne isklizne! Takvo je suđe bilo nemoguće oprati ili koristiti na bilo koji način. Moglo se, istina, razbiti, ali prilikom čišćenja krhotina problem bi ponovno došao do izražaja.
Zbog suđa je došlo do nacionalne krize. Prehrana se svela na sendviče i suvo voće. Posebno je akutan bio problem variva: bilo je nemoguće nešto pojesti kašikom. Ljudi su se hranili iz skupljenih šaka, umivaonika i rupa po manje prometnim cestama.
Sluteći katastrofu, Predsednik je uveo vanredno stanje no, kako vojni krugovi nisu bili zadovoljni oštrinom provedenih mera, došlo je i do vojnog udara. Državom je zavladala hunta kojoj se na čelu našao general Maksimo Čorbaš.
General Čorbaš sedio je sam za stolom u nekadašnjoj predsedničkoj kancelariji. Nosio je belu uniformu i pokušavao pušiti trofejnu lulu. Poslao je svog posilnog da negde u ćoškovima pogoleme rezidencije pronađe barem jedan upotrebljiv tanjur: zaželeo se graha kako ga je njegova majka kuhala, zaželio se mame i graha kako nikad niko nije želeo bliskog rođaka i prosto seljačko jelo od kojeg creva... ali daleko bi nas to dovelo.
A stvar je već bila gotova: posilni je bio na raportu petnaest minuta ranije ne našavši nijedan jedini nemastan tanjur. General Ćorbaš biti će prisiljen jesti iz vojnog šlema ili wc šolje, piz.da mu materina!, pomislio je gromko, ali se suzdržao od vikanja.
Razmišljao je o tituli koju bi si nadenuo. I o obliku vlasti. Diktatura, bez sumnje, ali koje mere poduzeti? Treba li zastrašiti stanovništvo ili je već dovoljno zastrašeno? Treba li prisluškivati sve telefone ili ukinuti telefoniju kao takvu? A koje izraze poštovanja da zatraži od svog naroda? Najbolje bi bilo da ga oslovljavaju s Majstore, ali ne, nema ovaj narod smisla za te stvari, još će ga zvati da im popravlja pokvarene televizore! Čini se kao sitnica, a moglo bi me koštati vlasti, mislio je...
U svakom slučaju treba razmisliti. Tek mu je prvi dan diktature. Probleme treba rešavati jedan po jedan, a sada je, čini se, na redu pasulj.
„Miletiću!“, zaderao se, „Gdje je moj grah?! I u čemu je?“
Kad je grah konačno stigao, Miletić ga je nosio u širom otvorenom kišobranu. Malo je curio.
„Ha, pa i nije ti neko rešenje!“
„Kašike nema. U kuhinji su utvrdili da i one – do đavola i sve – imaju vanjsku stranu!“
„Pa kako onda da jedem, golom njuškom?“
„Ne znam.“
„Prvo ti, da ne bi ispalo da je otrovan.“
„Ne bih ja Majstore...“
“Kakav Majstor? Rekao sam ti da smo od toga odustali!“
„Da, ali ja ovo neću probati!“
„A zašto nećeš?!“
„Celokupno osoblje kuhinje pljunulo je u taj pasulj. Ja nisam.“
„Auuu... Morat će se tu nešto poduzeti. Zovi mi Ministra policije.“
„Nije još imenovan.“
“Nije? Evo onda: imenujem te Ministrom policije, Ministre Miletiću. Šta čekaš sad? Idi i hapsi krivce, rodbinu i 2% stanovništva! Ovakve se stvari više ne smiju događati!“
Miletić izađe, a diktator osmotri kišobran pun graha koji je, doduše, zamamno mirisao, mada se nagnuo na jednu stranu i zaprljao skupoceni tepih s uzorkom tigra.
„Pljunuli, a ja gladan“, reče, pa zagnjuri njušku u plemenito varivo.