Marsel Beali - Hortenzija

[Nina]

Zvonce tiho zazvoni. Gledajući kroz malecku špijunku, Mark poverova da je na kraju mračnog hodnika primetio jednu svetlu siluetu kako uranja u stepenište. Otvori vrata začuđen. Na otiraču, u jednoj smešnoj saksiji, na vrh uspravne i krute stabljike koja je izgledala zaista veoma krhka da ga podnese, držao se ogroman cvet hydrangeae macrophyllae.

Mark se užasavao ove vrste takozvane ukrasne biljke koju jednostavnije zovu hortenzija. Otrgnute od svoje prvobitne namene koja se ogleda u tome da nežnim bojama ožive stare zidove, odvojene od svojih sestara da bi bile presađene u saksiju od opeke, one postaju izveštačene i bez čari.

Nije se dugo pitao ko je to ovde ostavio, pre nego što je pobegao, grotesknu biljku. Sigurno je to bila Hortenza, ta luda Hortenza, obeležavajući na taj način svoju posetu. Još odavno se zainatila da mu pokaže znake privrženosti koja ga je doduše dirala, ali ne pogađajući ga u dnu srca (ili onoga što se tako zove). Ko sebe smatra slobodnim da voli ili da ne voli, ne zna ništa o ljubavi. Mark nije bio slobodan po svome izboru.

Već više od mesec dana ludo je voleo mladu, tanušnu, okretnu Jamiru. Ova obostrana ljubav bacala je Hortenzu u očajanje, ne okončavajući smešne manifestacije jedne apsurdne i pogubne strasti, ukoliko ona beše takva, pošto niko nije mogao da je uzvrati. Mark je ipak sve pokušao da obeshrabri njeno delovanje… Ali ko da uveri onu koja voli da nije voljena!
Čovek zatvori vrata stežući u rukama biljku sa glupim cvetom bez mirisa. Ne bi li bilo bolje da ju je bacio kroz prozor? Tako bi se jadna devojka koja je vrebala sakrivena iza ugla na trotoaru preko puta, zauvek uverila u njegovu nezainteresovanost. Još jednom ga je zadržao trunak sažaljenja. Osim ako mu se nije učinilo da se cvet, iznenada sinuvši u tom trenu, mada on to ne htede sebi da prizna, zaodenuo nekom čudesnom bojom koja nimalo nije bila lišena privlačnosti, dok se lagano klatio na vrhu stabljike koju su krasila svega dva-tri široka lista izveštačene zelene nijanse.

 

[Nina]

Maločas ružičasta i nežno lila u polutami predsoblja, njegova štitasta cvast sada se prelivala u bledoplavoj boji, u onoj istoj plavoj koju su imale krupne Hortenzine oči kada bi ih podizala ka Marku, ispunjene morem obećanja zapamćenih u prošlosti.

„Zar ne misliš da je htela da ti se naruga?“, reče mu Jamira, zasmejavši se pred ovim komičnim koliko i nemim cvetom. „Kako neko može da ima tako malo ukusa!“, dodade ona, preterujući. „Sigurno je namerno to napravila…“

I zgrabivši saksiju koju Mark beše stavio na trpezarijski sto, ode da je odnese u sobu. „Večeras će nam poklon te kaćiperke biti svedok…“, mislila je ona, sa zluradim smeškom u dnu duše.
Kada se, malo kasnije, dvoje ljubavnika potpuno prepustilo žaru svojih usaglašenih želja, Mark nije svojim željnim pogledima gutao hortenziju postavljenu na okruglom stoliću pored njihovog ležaja, nego to prekrasno telo u njegovom nežnom rascvatu mladosti, koje je svake večeri izazivalo njegovo divljenje i ispunjavalo njegov život beskrajnom nadom. Pa ipak, u požudnoj tišini slasnih milovanja koja prethode krajnjem činu, Marku se učini da neka neuobičajena atmosfera vlada prostorijom.

Između dva zagrljaja u kojima je od strasti potpuno zaboravio na sve, malo pomalo uvlačio se neprijatni osećaj nekog nevidljivog prisustva, prisustva nekoga ko ih je posmatrao. Zatim je taj osećaj postajao ustrajniji, kristališući se. Čovek je sada stekao utisak da su brojni pogledi upereni u njegova leđa. Nastojeći da ni jednog jedinog trenutka ne prekine porast zadovoljstva kod svoje prijateljice koja, pak, ništa nije, primetila, on se polako okrenu.

Iza njega, u polutami, umesto hortenzije lagano se okretala oko svoje ose neka fosforescentna bledoplava masa, uskomešana drhtajima. Usred te magline, mnogocvetna štitna glavica nalikovala je kugli od svetlih očiju koje su ga gledale trepereći od fascinantne pomame. U svakoj od tih stotinu zenica čiji sjaj se uvećavao što je izražajnije bilo njihovo kruženje, Mark je video kako raste, kao da bi se vinuo ka njemu, užas jedne bezumne vrtoglavice.

Ali Jamirine ručice oko njegovih ramena, Jamirin dah na njegovom potiljku i sitni Jamirini poljupci koji su preletali preko njegovog lica, povratili su ga u prethodni položaj. Kao da bi zaboravio priviđenje iza svojih leđa, on se tada grčevito i sa nekom neuobičajenom snagom dohvati svoje mlade ljubavnice čiji se uzdasi pod njim udvostručiše, dok se u njima razlivalo rastuće zadovoljstvo.

A ovaj put ona beše ta koja izdignuta u poslednjem grču, najednom raširivši svoje ogromne crne oči, vide kako se u polumraku dovršava preobražaj čarobnog cveta. Namesto hortenzije, vrtelo se klupko varnica iz kojeg je sevalo hiljadu blesaka plavog čelika.

Tek sutradan pronađoše tela ljubavnika, priljubljena jedno uz drugo i unakažena, izderana crvenim ogrebotinama, kao da ih je isprobadalo hiljadu igala. Na okruglom stoliću ispred kreveta, u smešnoj saksiji, iznad osušenog i smežuranog lišća koje se obesilo, jedan kržljavi i napola uveli cvet hortenzije gubio je jednu po jednu svoje latice, poput buketa suza.