Marš za sva vremena

[Nina]

Najpopularnija i najviše izvođena koračnica u čast bitke na Drini odavno je postala nesuđena himna, a ima burnu i prošlost i sadašnjost
Malo je poznato da Stanislav Binički svoj marš „Na Drinu” i nije posvetio toj slavnoj pobedi srpske vojske u Prvom svetskom ratu već pukovniku Milivoju Stojanoviću,
među saborcima znanom po nadimku Brka, proslavljenom junaku i komandantu Drugog pešadijskog puka, koji je opevan i u stihovima Milosava Jevtića.

Marš je izvođen svuda: na ratištima, u zemljama saveznicama, pa čak i u Njujorku 1918, a posebno uzbudljivo bilo je u Nišu, 12. oktobra iste godine,
kad je junačka Drinska divizija prošla kroz upravo oslobođeni grad uz zvuke marša „Na Drinu”.

 

[Nina]

Ali, podsećamo da je negde pred stogodišnjicu nastanka marša „Na Drinu” bio mnogo uvređen izvođenjem ove kompozicije. Priča je počela 17. januara, 2013. kad je Martin Nesirski, portparol Ban Ki Muna, generalnog sekretara Ujedinjenih nacija, preneo žaljenje zbog pesme izvedene na proslavi Pravoslavne nove godine, koju je u zdanju na Ist riveru, organizovao Vuk Jeremić, tada predsednik Generalne skupštine svetske organizacije. Munov komentar usledilo je posle burnih reakcija bošnjačkih iseljenika u SAD i Kanadi, uz zahteve da se sa veb-sajta UN skine snimak „Marša”, izveden na proslavi.

Ali, to nije bio kraj: nastup beogradskog hora „Viva voks” zgodno je legao i hrvatskim iseljenicima u Australiji, koji su od svoje tadašnje premijerke
Jadranke Kosor zatražili da se – „usprotivi izlaganju Vuka Jeremića pred Generalnom skupštinom 10. aprila”.

To je zvučalo razumno koliko i kada bi se zahtevalo da se zabrani izvođenje „Marseljeze” jer ona pobuđuje nacionalni ponos Francuza,
a uz to je, takođe, marš, koračnica, ili dela Riharda Vagnera zato što ih je Adolf Hitler posebno voleo.

Pre tridesetak godina Ljiljana Josifović javila je policiji da je pokraden Muzej Stanislava Biničkog u Kruševcu. Za provalu je doznala dok je davala četrdesetodnevni pomen suprugu Mikiju, unuku slavnog kompozitora. Novine ovaj slučaj nisu zabeležile, jer nestanak ostavštine autora najpopularnijeg i najčešće izvođenog srpskog marša i nesuđene himne izgleda da nije bio dovoljno zanimljiv za urednike kulturnih rubrika i crnih hronika.

 

[Nina]

Ta nesvakidašnja krađa zbila se upravo u vreme svečanog obeležavanja devedesetogodišnjice Cerske bitke, prve savezničke pobede u Velikom ratu,
isto toliko od nastanka marša „Na Drinu”, i četrdeset godina od kako je napisan tekst istoimene poeme.
Bitku je dobio đeneral Stepa Stepanović, marš komponovao Binički, poreklom Čeh, na samom bojištu tokom ratnih dejstava, dok je tekst sročio mladi Miloje Popović, koji je te 1964, kada je marš „dobio reči”, bio – sekretar Opštinskog komiteta Saveza komunista beogradske opštine Palilula, i to povodom obeležavanja pola stoleća od bitke.

 

[Nina]

U međuvremenu mu je naziv promenjen u – „Marš na Drinu”: bila je to jedina popularna kompozicija na koju ljudi ustaju dok je slušaju, čak i kad se izvodi u kafani, pa nije čudo što je od početka raspada Jugoslavije i sledstvenog traganja za novim državnim i nacionalnim insignijama uvek bila u konkurenciji za himnu.Marš je, nažalost, godinama bio prokazan kao kompozicija koja podgreva strasti srpskih nacionalista, pa je njegovo izvođenje, po prećutnom sporazumu vlastodržaca s jedne i kapelnika orkestara i muzičkih urednika radija i televizije s druge strane bilo, ako ne zabranjeno, ono bar nepreporučljivo.

S pojavom tekstualnog dela 1964. stvari su se izmenile. Naime, nakon prvog javnog izvođenja, kada je „Marš na Drinu” otpevao hor „Lole”, po svedočenju Dragoslava Draže Markovića, lično je odjurio kod Josipa Broza i požalio mu se (navodno u šali) da Srbi opet lumpuju uz nacionalističke pesme. Ko zna šta bi se tada dogodilo da nije spomenuo da je reč o „Maršu na Drinu”, na šta je Tito odgovorio da voli tu kompoziciju i da u tome ne vidi neko posebno zlo. Sasvim je moguće da je tom njegovom mišljenju doprinela i prethodna izjava Dobrice Ćosića koji je povodom prvog horskog izvođenja rekao da je to „herojski marš partizanskih očeva”, što je s popularne kompozicije skinulo i poslednju senku sumnje.

 

[Sanovnik]

 

[Sanovnik]

 

[Sanovnik]

Једини албум "Шедоуза", који је био забрањен у СФРЈоту.

 

[Sanovnik]

 

[Sanovnik]

Нема ко то није обрађивао. Генерално, или ће бити Срба, а југословени српског порекла ће нестати, или Срба неће бити, и све ће бити тај југо'-ужас, са све српском далеким и заборављеним пореклом. Теко нама, ако се српству учимо од Добросава Ћосића. Мали је Ћосић. Скроз малечак. Србија је хиљаде пута већа од тог комунистичког комесара. Једноставно, не може да стане у његове наочаре.