Mariko i ja ulazimo u restoran. Sat pokazuje 3:50. Na našim licima blista veštački osmeh, kao maska koja pokušava da prikrije unutrašnju oluju. Mariko u sebi guta gorčinu i pokušava da je pretvori u tračak svetlosti. Ja to osećam i, kao da dodirujem tanku napuklinu u staklu, pokušavam da je ublaži šalom.
„Ranije si znala bolje da se šminkaš. I ti si ostarila.“
„Šta pričaš. Ljubomoran si jer sam u cvetu mladosti.“
Osmeh nam postaje most preko provalije tišine. Sedamo za mali sto, gotovo krhki kao dva putnika koji su se izgubili u istom lavirintu. Konobar prilazi i uzima porudžbinu. Dve kafe, dva trenutka koja pokušavaju da ukrote vreme. Mariko opet pogleda sat _ 3:55. Datum titra pred njenim očima, kao znak ili proročanstvo.
„Idemo do kraja, zar ne?“
„Naravno! Sve dok ne skinemo veo sa prošlosti. Moramo da je razjasnimo, jer bez toga nema budućnosti. Do tada, nema bežanja iz lavirinta sadašnjosti. Vidiš li sada kako su prošlost i budućnost isprepletane?“
Konobar tiho spušta kafe, kao da polaže dva pečata na njihov dogovor.
„Sa sadašnjošću.“
„Tačno! Ako nisi jasan sam sa sobom šta se desilo, ostaješ zarobljen u lancima onoga što je prošlo, u kandžama nepoznatog mraka koji te obavija. Iz tame ne možeš da pročitaš njeno ime, ne znaš protiv čega se boriš. Najstrašnije je što ta tamnica nije negde daleko _ to je sadašnjost. I vreme teče, a ti stojiš, okovan u trenutku, nemoćan da krojiš budućnost.
Nama je potrebna svetlost, iskra, da bismo krenuli putem života. Jer sudbina nije dovoljna sama po sebi. Nekad smo potrebni baš mi. Nekad upravo mi krojimo sopstvenu sudbinu _ kao što krojač dodirom konca menja oblik večnosti.“
