Marija Paunović Čontoš-tkalja

[Poli46]

Marija priča...
Tokom mog ranog detinjstva (sedamdesetih godina prošlog veka) u zimskim mesecima jedna soba
u kući moje tetke Dragoslave Draguce Mladenović iz sela Krivelj kod Bora, pretvarala se u tkačku
radionicu. Teča Aleksa bi namontirao veliki razboj koji je zauzimao bar pola sobe i tetka bi tokom
cele zime tkala torbe, ponjave, prekrivače koji su joj bili potrebni u kući. Predivo, odnosno vunu,
spremala je tokom leta.

S preslicom u ruci išla je na poljanu iznad kuće i dok je čuvala krave koje su popodne pasle,
ona je od vune ispredala niti koje će na zimu pretvarati u tkanine.Za vreme zimskog raspusta
bar nekoliko dana provodila sam kod nije. Još uvek se sa radošću sećam mojih tajnih poseta
toj čarobnoj sobi gde sam, da niko ne vidi, provlačila čunak kroz crne niti osnove, imitirajući
tetku koju sam posmatrala dok tka. Kada je videla moju zainteresovanost, pokazala mi je
osnove tkanja i mojoj sreći nije bilo kraja, jer mi je povremeno dozvoljavala da neki santimetar
istkam i ja.

 

[Poli46]

Četrdeset godina kasnije, eto mene za razbojem, drugačijim od onog iz mog detinjstva,
ali sa istom funkcijom- da od mnoštva niti nastane divna tkanina.Nakon dve i po decenije
rada u elektronskim medijima gde sam svoju kreativnost izražavala stvarajući autorske
emisije iz oblasti kulture, često komunicirajući sa različitim ljudima, malo sam se umorila,
istrošila energiju i poželela da promenim nešto u svom životu.
I eto me pred novim izazovom gde takođe mogu da pokažem svoju kreativnost, ali na
drugačiji način.

Svoju firmu je nazvala Razbojnik..po tome da za ovaj posao treba biti pomalo razbojnik.

 

[Poli46]

Nekoliko meseci pre nego što je zauvek napustila ovu dimenziju, tetka mi je poklonila prekrivač.Kupila ga je u kineskoj radnji, oduševljena, kako je rekla, njegovom lepotom.
Rekla mi je : Vidi kako je lep, a ne kao ono što sam ja pravila, grubo, od vune“. Stvarala
je lepotu, ne shvatajući njenu vrednost jer je do bilo uobičajeno u Istočnoj Srbiji da žene
vladaju tim zanatom, i cenila ono što je donelo novo vreme – serijsku proizvodnju.
Zato smatram da je moj zadatak, i svih ostalih koji se bave tkanjem u današnje vreme
da novim generacijma ukažemo na značaj ovog i drugih starih zanata jer industrijska
proizvodnja ne može da zameni ono što nam daje rukom stvoren predmet – utkanu ličnu
energiju. Što se mene tiče, kroz tkanje čuvam uspomenu i na tetku i na čitavo moje
detinstvo i ljude koje sam volela.

Marija Paunović Čontoš