„U trenutnoj političkoj konstelaciji, svi smo marginalci“, reče Oliver Barbulj, „Političari su na margini krupnoga kapitala. Kapital nije transparentan; nominalni vlasnici obični su marginalci, a oni pravi svedeni su na puka imena nevezana ni za šta na ovom svetu. Jer ta su pak imena ne više od oznaka na računima podzemnih banaka i piramidalnih štedionica. Čak ni Bog, kada bi postojao, ne bi u ovoj džungli mogao postati realnim vlasnikom ičega. Putevi kapitala razgranali su se u više dimenzija, i to u toj meri da ih samo 'Niko' može slediti. Niko!“
„Šta da se radi?“, upita Mara Kolarev.
„Nasilje kao način borbe nadrasli smo davno. Ono bi, osim toga, u ovakvim prilikama bilo posve beskorisno. Ne vredi ubijati marginalce. Naša je organizacija već decenijama u krizi, sve akcije koje poduzmemo, ako ih mediji i spomenu, bivaju zaboravljene već do sledećeg dana! Jer mi smo na margini, svi po redu, osim možda...“
„Na koga misliš?“
„Ne bih želeo ispasti neskroman, a još manje lažno skroman. Ja sam, naime, taj. Znam da nisam u poziciji da budem objektivan, ali sam u poziciji da to barem pokušam biti! I eto, procenjujem da sam ja jedina osoba na društveno-političkoj sceni koja u sebi nosi potencijal za promene. Držim kako sam jedino ja svojim obrazovnim, moralnim i svakim drugim habitusom u stanju iz postojećeg haosa izesencirati kakvu-takvu bit, kao temelj boljeg i pravednijeg sistema.“
„To je lepo čuti? Koji je tvoj sledeći potez?“
“Atentat na samoga sebe.“
“Šta?!“
“Pa rekao sam: ako ja jedini nisam marginalac, onda bi jedino moja smrt mogla zatalasati stvari. S druge strane, ko bi taj prljavi, ali neophodan zadatak mogao obaviti bolje od mene samog? Naravno, to ne sme biti puko samoubistvo u tišini unajmljene sobe. Svaki atentat, pa i ovaj moj na mene, mora se izvesti kao javan i spektakularan čin, kao plodonosni svršetak dugogodišnjeg konspirativnog rada. Problemi se već mogu naslutiti: konspiracija protiv samoga sebe gotovo je nemoguća. Cepanje ličnosti nedostižna je tlapnja. Još veći je problem taj što moj atentat ne sme izgledati niti kao obično javno samoubistvo iz protesta – samospaljivanje ili aktiviranje bombe na glavnom gradskom trgu. Slučajni promatrač mora u trenu steći jasnu sliku o tome kako je neko drugi, neka celovita osoba, izvršila atentat na neku prvu celovitu osobu, odnosno na mene. No taj potencijalni drugi, ne sme biti tek banalna plaćenička njuška; naprotiv, ta osoba trebala bi svoj čin izvršiti iz uverenja, kako se i ona ne bi ispilila u svojstvu još jednog marginalca, a padnem li ja kao žrtva toga marginalca i sam ću umreti marginalan. Razumeš šta hoću reći?“
„Ne. Dok si ti pričao stigla je vest iz centrale. Izbačen si iz organizacije. Tvoja leva i desna skretanja sada su dopunjena još i rotirajućim poniranjem u posvemašnju iracionalnost! Prisluškujemo te celo vreme.“
“Kao da ja to ne znam. Ovo je zapravo početak ostvarenja mog neostvarivog plana...“ reče Oliver Barbulj, ali više ga niko nije ni slušao ni prisluškivao.
Prestao je biti čak i marginalac.
.