Е дакле. Идем код психомајстора већ дуже вријеме, чепркам по себи и прочешљавам и кроз ситно сито просијавам све што ишчепркам. Највише се вртимо око основне школе јер ми је то баш био грозан период. Елем, данас смо причали о физичком, лажним менструалним боловима и осталим изговорима који се сервирају кад се покушава избјећи физичко. Е сад, мени је та једна седмица црвених дана била кратки предах. Седмица мира. Углавном мало, али колико-толико. Боље ишта него ништа. Сјећам се да сам желела да сломим лијеву руку да бих неколико мјесеци била поштеђена физичког, а и даље могла да пишем и радим све за школу. Сад, из ове перспективе, уочавам у тадашњој Милици подједнако храброст и страх. Храброст да два пута седмично, упркос томе што је крофница са малим грудима, уђе у мајушну свлачионицу, пресвуче се и истрпи тортуру од 45 минута. И страх, толики да би се радовала лому руке (ало!) само за неколико мјесеци одмора. Лом руке је у том тренутку изгледао као мање зло него физичко.
Сад, након што је много воде Врбасом протекло, размишљам да би лом руке био само инстант рјешење, а шта послије? Кост срасте, назад на физичко се мора... И ко зна какве би посљедице тај лом оставио на моје тијело?
Ипак, преживјела сам физичко. Са обје цијеле руке. И изразито болним фиктивним менструацијама.
Сад, након што је много воде Врбасом протекло, размишљам да би лом руке био само инстант рјешење, а шта послије? Кост срасте, назад на физичко се мора... И ко зна какве би посљедице тај лом оставио на моје тијело?
Ипак, преживјела сам физичко. Са обје цијеле руке. И изразито болним фиктивним менструацијама.
Poslednja izmena:
