MANASTIR LJUBOSTINJA

Doleću obezglavljeni konji
praznih sedala
noseći olovnu težinu praznine
vukući dugo dugu crninu godina
vreme gde se plače kuka i kune
na Tvoje skrhane ruke da ih sruče

stojim pred Tvoje dveri
kucam slomljenom pesnicom
odzvanja šupljina zidina i odaja
sve se pretvara u nepostojanje
u gavranovo veselje – trulu jabuku
plašiš li se obezglavljenih konja
znoja napora vonja praznog kreveta
istine britke obešene nad glavom
ili osećaš samo tutnjavu nepoznatih topota
prokletstvo koje Te maskiralo
nemom hladnoćom mramora
iščupanog duha i vazduha – davjenje
Tvoj hod pretvara u korake senki

stojim pred Tvoje dveri
magla Te vodi u svoje neznane jazbine
ja glavu dižem željan sunca
vidim siluetu isklesanog krsta
i nigde nema topline i svetlosti