Чекам да ме цигарета опече. Ваљда ће ме мало отријезнити. Леђа су ми на хладном зиду, затим на поду. Горим, попио сам заиста превише. Вода је баш далеко, а треба ми. Не могу стићи...Mорам. Морам а видим да од тога филма ништа нема. Поново сам испод туша. Вода са Марезе је као нож. Не помаже, већ сам модар. Али још увијек пијан. Тежак мамурлук на видику. Нико да скува кафу или чај. Пакао около, флаше. Празне и са пар капи отрова у себи. Пепела на све стране и опушака. У шољама, чашама. Пепељара је огромна, личи на Везув. Смрди за све паре. Го сам, гдје ли сам се само скинуо. Ваљда нијесам урадио ништа...
Тражим очима наочаре за сунце. Само да обучем нешто. Гладан сам, џаба, знам да у кући нема ничег за јело. Купићу, у панталонама су ми паре, бар то што је остало, ако је. Мисли превише, не пратим их. Започињем нове. Бол причињава сваки покрет тијела. Докле? Докле ћу сам себе кажњавати овако? Налакћен пијем воду са длана. Нађох панталоне, али од мајице ни трага. Папуча, једна је ту а друге нема. Довукох се до купатила, би ме срамота. Паде ми на памет не знам откуд, нека монографија. Добио старији брат на неком такмичењу, кањон Мораче, сама помисао на њу. Повратих стојећи. Не знам колико дуго сам ту. Размишљам о портрету ружне жене. Тако сам га ја звао, у ствари Фрида Кало аутопортрет. Због коментара ме двадесет година раније избацио професор са часа. За показану храброст, друштво из кафане ме частило пивом ,баш би ми легло. Никшићко, зидарско. Е, нећу више. Никад више. Почео сам да се заклињем,изгледа ћу ноћас видјети звијезде. Морам да повратим контролу, а мрзи ме. Знам како ми прија кад је губим. Имам нешто мазохистичко у себи. Никако да га дешифрујем, слабо се и трудим. Чему све...
Губим људе око себе. Прво мисле да вриједим, да ми треба пружити шансу. После само одмахну руком ,боље је тако. И шта ће ми? Да им се правдам и посипам се пепелом. А мени је овако подношљиво. Идемо даље. На ивици сам моста, неко је говорио о самоубиству. Да видим и то чудо. Не свиђа ми се. Још један театар. Врхунац самосажаљења, пих.
Пробудио сам се у ходнику,пријатно је свјеже за Подгорицу у јуну.Одламам ћошак трошног хљеба и жваћем,укус је феноменалан.Цигарете вадим из задњег џепа,има их три,палим дрхтавом руком једну.Невиђено прија.Улазим под туш,вода ће спрати сваки пораз претходног дана ,како хоће----
Тражим очима наочаре за сунце. Само да обучем нешто. Гладан сам, џаба, знам да у кући нема ничег за јело. Купићу, у панталонама су ми паре, бар то што је остало, ако је. Мисли превише, не пратим их. Започињем нове. Бол причињава сваки покрет тијела. Докле? Докле ћу сам себе кажњавати овако? Налакћен пијем воду са длана. Нађох панталоне, али од мајице ни трага. Папуча, једна је ту а друге нема. Довукох се до купатила, би ме срамота. Паде ми на памет не знам откуд, нека монографија. Добио старији брат на неком такмичењу, кањон Мораче, сама помисао на њу. Повратих стојећи. Не знам колико дуго сам ту. Размишљам о портрету ружне жене. Тако сам га ја звао, у ствари Фрида Кало аутопортрет. Због коментара ме двадесет година раније избацио професор са часа. За показану храброст, друштво из кафане ме частило пивом ,баш би ми легло. Никшићко, зидарско. Е, нећу више. Никад више. Почео сам да се заклињем,изгледа ћу ноћас видјети звијезде. Морам да повратим контролу, а мрзи ме. Знам како ми прија кад је губим. Имам нешто мазохистичко у себи. Никако да га дешифрујем, слабо се и трудим. Чему све...
Губим људе око себе. Прво мисле да вриједим, да ми треба пружити шансу. После само одмахну руком ,боље је тако. И шта ће ми? Да им се правдам и посипам се пепелом. А мени је овако подношљиво. Идемо даље. На ивици сам моста, неко је говорио о самоубиству. Да видим и то чудо. Не свиђа ми се. Још један театар. Врхунац самосажаљења, пих.
Пробудио сам се у ходнику,пријатно је свјеже за Подгорицу у јуну.Одламам ћошак трошног хљеба и жваћем,укус је феноменалан.Цигарете вадим из задњег џепа,има их три,палим дрхтавом руком једну.Невиђено прија.Улазим под туш,вода ће спрати сваки пораз претходног дана ,како хоће----
