Naučila sam da čitam uz Grimove bajke. Prva pesma koju sam znala napamet, bila je „Tri hajduka“. Eto, čak se i čika Jova Zmaj, osim svojim đulićima i pačićima, bavio utvarama.
Odrastajući, pronalazila sam „stravu i užas“ u književnosti u kojoj nisam ni slutila da je ima. Biblija, dela Šekspira, predromantičara i romantičara, Dostojevskog, Agate Kristi, Tomasa Mana, Jeržija Kosinskog, kasnije i Stivena Kinga – bila je to moja omiljena literatura. Prava mešavina stilova! „Čarobni breg“ i „Deset malih crnaca“, jedan pored drugog, na istoj polici! Da li je to laskavo po Agatu Kristi, ili uvredljivo po Tomasa Mana?
Sve je, zapravo, počelo od horora. On se skrivao pod raznim imenima i imao različita obličja, ali sam ga uočila kod Dantea, preko renesansnih tragedija, Vijona, Blejka, pa sve do realizma, nadrealizma i moderne proze.
Pojam „gotskog romana“ smo na Filološkom fakultetu više nego ležerno obradili, a i ono malo što smo učili, svodilo se na skromne odeljke iz udžbenika koji su, na primer, Volpola – rodonačelnika „romana jeze“ – definisali kao minornog autora, a njegovo delo okarakterisali kao „umetnički beznačajno“. Piscima poput Ane Retklif, Bekforda i Luisa pripisivala se, doduše, istorijska uloga u razvoju engleske proze, ali su, s druge strane, ovi pisci smatrani glavnim „krivcima“ za „nastanak pitko-zabavne literature bez književne vrednosti“. „Preskočiti“ autore gotskih romana i Lavkrafta u izučavanju literarne baštine isto je kao, na primer, zanemariti stadijum larve u razvitku bube.
U to vreme, stariji „poznavaoci“ književnosti i kolege sa fakulteta, kritikovali su me zbog „problematičnog“ ukusa po pitanju izbora knjiga. Zgražavali su se jer, kako su to govorili, u isti koš trpam velike klasike i pisce „sumnjive vrednosti“. Za inat sam ih provocirala tvrdnjom kako Dostojevski i King imaju sličnu polifonijsku strukturu svojih romana. I dalje tako mislim, a i dalje se neki zgražavaju nad mojom trvdnjom, mada krišom čitaju, recimo, Klajva Barkera. Ništa se nije promenilo tokom poslednjih dvadeset godina: niko ni da zucne u odbranu horora!
Uvek je bilo borbe Dobra i Zla, uvek tog epiteta „jezivog“, makar ono bilo samo nagovešteno opisima prirode u „Orkanskim visovima“.
Ali, ne mora neko biti profesor književnosti, književni publicista ili kritičar pa da spozna taj lajt-motiv, koji se provlači kroz literaturu tokom njene istorije. Osoba koja čita i poseduje određena predznanja ili, jednostavno, ima interes da prouči i uporedi, uveriće se u tačnost moje tvrdnje.
Nije svaki „fan“ horora obavezno ličnost koja uživa u morbidnom, niti je svaki horor morbidan. Ljubitelji horora nisu polupismena, divljački nastrojena i drugorazredna čitalačka publika problematičnog mentalnog sklopa. Nisu ništa neobrazovaniji, gluplji ili manje plemeniti od onih koji, na primer, vole romantične sapunice. Do sada niko nije dokazao da čitanje ili gledanje horora vodi zastranjivanju ljudske duše, tj. psihe (Naravno, ovde govorim o odraslim ljubiteljima žanra).
Takođe, pasionirani čitači i gledaoci „strave i užasa“ nisu neosetljivi na onaj „ne-umetnički“ horor, kojim smo okruženi u svakodnevnom životu. Iz sopstvenog ugla gledanja, novinska crna hronika mnogo je surovija nego što je to horor kao umetnički žanr. Da ne banalizujem: svakodnevni užas nema, ama, baš nikakve veze sa onim što nazivamo „umetnost“. Stvarnost i
imaginacija, java i san – dva su sasvim različita sveta.
Odrastajući, pronalazila sam „stravu i užas“ u književnosti u kojoj nisam ni slutila da je ima. Biblija, dela Šekspira, predromantičara i romantičara, Dostojevskog, Agate Kristi, Tomasa Mana, Jeržija Kosinskog, kasnije i Stivena Kinga – bila je to moja omiljena literatura. Prava mešavina stilova! „Čarobni breg“ i „Deset malih crnaca“, jedan pored drugog, na istoj polici! Da li je to laskavo po Agatu Kristi, ili uvredljivo po Tomasa Mana?
Sve je, zapravo, počelo od horora. On se skrivao pod raznim imenima i imao različita obličja, ali sam ga uočila kod Dantea, preko renesansnih tragedija, Vijona, Blejka, pa sve do realizma, nadrealizma i moderne proze.
Pojam „gotskog romana“ smo na Filološkom fakultetu više nego ležerno obradili, a i ono malo što smo učili, svodilo se na skromne odeljke iz udžbenika koji su, na primer, Volpola – rodonačelnika „romana jeze“ – definisali kao minornog autora, a njegovo delo okarakterisali kao „umetnički beznačajno“. Piscima poput Ane Retklif, Bekforda i Luisa pripisivala se, doduše, istorijska uloga u razvoju engleske proze, ali su, s druge strane, ovi pisci smatrani glavnim „krivcima“ za „nastanak pitko-zabavne literature bez književne vrednosti“. „Preskočiti“ autore gotskih romana i Lavkrafta u izučavanju literarne baštine isto je kao, na primer, zanemariti stadijum larve u razvitku bube.
U to vreme, stariji „poznavaoci“ književnosti i kolege sa fakulteta, kritikovali su me zbog „problematičnog“ ukusa po pitanju izbora knjiga. Zgražavali su se jer, kako su to govorili, u isti koš trpam velike klasike i pisce „sumnjive vrednosti“. Za inat sam ih provocirala tvrdnjom kako Dostojevski i King imaju sličnu polifonijsku strukturu svojih romana. I dalje tako mislim, a i dalje se neki zgražavaju nad mojom trvdnjom, mada krišom čitaju, recimo, Klajva Barkera. Ništa se nije promenilo tokom poslednjih dvadeset godina: niko ni da zucne u odbranu horora!
Uvek je bilo borbe Dobra i Zla, uvek tog epiteta „jezivog“, makar ono bilo samo nagovešteno opisima prirode u „Orkanskim visovima“.
Ali, ne mora neko biti profesor književnosti, književni publicista ili kritičar pa da spozna taj lajt-motiv, koji se provlači kroz literaturu tokom njene istorije. Osoba koja čita i poseduje određena predznanja ili, jednostavno, ima interes da prouči i uporedi, uveriće se u tačnost moje tvrdnje.
Nije svaki „fan“ horora obavezno ličnost koja uživa u morbidnom, niti je svaki horor morbidan. Ljubitelji horora nisu polupismena, divljački nastrojena i drugorazredna čitalačka publika problematičnog mentalnog sklopa. Nisu ništa neobrazovaniji, gluplji ili manje plemeniti od onih koji, na primer, vole romantične sapunice. Do sada niko nije dokazao da čitanje ili gledanje horora vodi zastranjivanju ljudske duše, tj. psihe (Naravno, ovde govorim o odraslim ljubiteljima žanra).
Takođe, pasionirani čitači i gledaoci „strave i užasa“ nisu neosetljivi na onaj „ne-umetnički“ horor, kojim smo okruženi u svakodnevnom životu. Iz sopstvenog ugla gledanja, novinska crna hronika mnogo je surovija nego što je to horor kao umetnički žanr. Da ne banalizujem: svakodnevni užas nema, ama, baš nikakve veze sa onim što nazivamo „umetnost“. Stvarnost i
imaginacija, java i san – dva su sasvim različita sveta.
