u nedoba pocinjem da pisem ovak blog, kao sto sam sve u zivotu radila u nedoba. sve naopako, na tezi nacin, uzbrdo, ko sizif. a opet, nisam sasvim lose ispala..
no, kakve to sad veze ima..
i ovaj je dan cudan.
poceo je jutros, na blogu, i evo zavrsicu ga veceras takodje na blogu. kao savrsen krug. kao savrsena pesma. u pravom trenutku.
citala sam blesav, saljiv blog jedne dame, koju znam tek odskora..a osecam kao da je znam celog zivota. i svaki put kad citam njene tekstove,zacudim se..
zapanjim, takoreci.
ko je bre ta zena sto pise iz mog mozga, iz mog srca, iz moje duse.. ko je ona, kako je moguce da me tako dotakne rec, sustinski, najdublje, gde nema objasnjenja, gde reci prestaju?
desilo vam se nekad? da citate nekog na forumu ili blogu, i prepoznate ga. osetite. nasmesite se. pa se jos malo nasmesite. ili zaplacete. ili se nasmejete na glas, iz sveg srca, onako grohotom. kao sto se smeje mali princ..a sa njim i sve zvezde...
a poslepodne, druga zena. jedna sasvim mi strana, dugo sasvim daleka zena. koja se na neki drugi nacin usunjala u moje srce. mala, drcna, i hrabra. dosla. i zakacila se ko klupce u macje sapice. a sad oce da ide. misim..svasta. kakav je to nacin, doci, zakaciti se, i otici? ne moze to bre tako. ne moze.
al sta sad, ako oce da ide, pa ok, nek ide. ali nema tu bre oprastanja mala, jesi cula? ljubav kad se rodi, ne zatvaraju se ta vrata tako lako. samo se pritvore, kao kad ti treba mir, da se saberes. da se odmoris. da prikupis misli. da oprostis sebi sto si pogresio. da oprostis drugima sto su pogresili. da dises. dises . dises. da se odmoris.
pa da se vratis sestro slatka, da pijemo i ludujemo..
nema vremena za plakanje. nema vremena duso, vidi ga ode, ovaj ludi zivot..
i tako.
zapitamo se ponekad zasto smo ovde.
to sam htela da kazem.
zato, sto nigde drugo, ali nigde, nemas priliku da prepoznas neku dusu, i zauvek sa njom ispletes niti iskrenosti, prijateljstva i prepoznavanja, a da je ni video nisi.
e to je to. to sam tela da kazem.
malo li je, pitam ja vas?
no, kakve to sad veze ima..i ovaj je dan cudan.
poceo je jutros, na blogu, i evo zavrsicu ga veceras takodje na blogu. kao savrsen krug. kao savrsena pesma. u pravom trenutku.
citala sam blesav, saljiv blog jedne dame, koju znam tek odskora..a osecam kao da je znam celog zivota. i svaki put kad citam njene tekstove,zacudim se..
zapanjim, takoreci.
ko je bre ta zena sto pise iz mog mozga, iz mog srca, iz moje duse.. ko je ona, kako je moguce da me tako dotakne rec, sustinski, najdublje, gde nema objasnjenja, gde reci prestaju?
desilo vam se nekad? da citate nekog na forumu ili blogu, i prepoznate ga. osetite. nasmesite se. pa se jos malo nasmesite. ili zaplacete. ili se nasmejete na glas, iz sveg srca, onako grohotom. kao sto se smeje mali princ..a sa njim i sve zvezde...
a poslepodne, druga zena. jedna sasvim mi strana, dugo sasvim daleka zena. koja se na neki drugi nacin usunjala u moje srce. mala, drcna, i hrabra. dosla. i zakacila se ko klupce u macje sapice. a sad oce da ide. misim..svasta. kakav je to nacin, doci, zakaciti se, i otici? ne moze to bre tako. ne moze.
al sta sad, ako oce da ide, pa ok, nek ide. ali nema tu bre oprastanja mala, jesi cula? ljubav kad se rodi, ne zatvaraju se ta vrata tako lako. samo se pritvore, kao kad ti treba mir, da se saberes. da se odmoris. da prikupis misli. da oprostis sebi sto si pogresio. da oprostis drugima sto su pogresili. da dises. dises . dises. da se odmoris.
pa da se vratis sestro slatka, da pijemo i ludujemo..
nema vremena za plakanje. nema vremena duso, vidi ga ode, ovaj ludi zivot..
i tako.
zapitamo se ponekad zasto smo ovde.
to sam htela da kazem.
zato, sto nigde drugo, ali nigde, nemas priliku da prepoznas neku dusu, i zauvek sa njom ispletes niti iskrenosti, prijateljstva i prepoznavanja, a da je ni video nisi.
e to je to. to sam tela da kazem.
malo li je, pitam ja vas?
.a ona mala drčna bogata duša....kad svari i duša joj ogladni vratiće se 
