Majčin plač
Majka je plakala kada bi gledala ljubavne filmove tipa "Sjaj u travi" ili "Prohujalo sa vihorom".
Majka je plakala dok je redom iščitavala jednu po jednu knjigu iz kompleta dela Perl Bak.
Nad čiča Tomom i njegovom kolibom. Nad Igoovim jadnicima.
Majka je plakala kada je od oca trebalo dobiti nešto što otac nije bio voljan dati bez da mu se dosađuje plakanjem.
Majka je plakala kad je bila bolesna, ali ne stalno, nego samo kada bi baki telefonom pričala o tome kako je bolesna.
To je uvek bio glasan plač. Manje suza više jecaja pomešanih s uzdasima.
Bio je to, recimo, hedonistički plač. Maloj se barem činilo da na majčinom licu tom prilikom čita nekakvo skriveno uživanje.
"Eto, voli da plače,", misli mala, "kao što komšija Mile voli da peva, a nema sluha. A šta ćeš, vole ljudi.", i ne smatra da je to nešto loše, eto, dešava se i čak je pomalo i tužno (onoliko koliko je smešno) da toliko želiš da budeš u nečemu za šta jednostavno nisi rođen, fali ti talenta, pa se sve mučiš da izvedeš nešto na silu, a ispada neprimereno ili nakaradno.
"Šteta je", misli mala tih dana dok su boravili na placu, posmatrajući majku kako strpljivo uvezuje boraniju puzavicu uz pritke, "šteta što češće ne radi baš ovo. Ovo joj ide od ruke. Ovo je najlepša bašta unaokolo. Tako je mirna..."
- Sad si našao tuda da gaziš! - prodere se majka najedared na brata koji je uleteo među pritke jureći za odbeglom loptom.
Mala se nasmeje, izađe iz vikendice, sjuri se niz omanju padinu do povrtnjaka.
- De, de, podići ćemo te koje je oborio za čas - kaže majci, a ova nastavlja ljutito da gunđa sebi u bradu o nemaru, nepažljivosti, neuviđavnosti. Međutim, nakon što je mala par oborenih pritki dovela u red, nastavila je da vezuje boraniju povremeno milujući bledozelene listove.
Sledeći put kad su otišli, majka se kretala kroz taj deo bašte kao kroz kakvu čarobnu šumu. Gledala je u viseće duguljaste minđušice i uživala.
- Eeee, sad ih beremo! - rekao je brat i okrenuo se da potrči po pletenu korpu, ali ga majka uhvati za ruku i zaustavi.
- Ne još. - reče, prelazeći pogledom preko valjkastih žutih plodova. - Ne još. Sutra ćemo.
* * *
Vikendica se sastojala iz dve sobice, veće, 2x3 metra, i manje, 2x1,5 metar. Mala je spavala u manjoj, na trošnom kauču oko koga su na sve strane bile lopate ašovi krampovi i ostali pribor jer je ta manja sobica uglavnom služila kao ostava. Ostali su bili u većoj (komodica, sto i par stolica,dva kreveta).
Probudila se iz ne zna kog razloga, ustala, i pogledala kroz prozor. Nigde bašte, samo more guste beline svuda naokolo, možda upravo sviće jer se naziru beličasti pramenovi magle kako se prepliću i uvijaju ispod padine.
A onda: siluete, jedna po jedna.
Obrisi, ali jasni, elegancija skokova dugih, vitkih nogu.
Četiri srne, jedna po jedna, uskaču sleva, iz šumarka s one strane ograde, kod njih.
- Srne! - prošapuće mala ozareno, a zatim skoči iz kreveta, otvori vrata sobice uletevši u drugu, veću, i ne razmišljajući vikne:
- Srne!
Tek onda shvati da ostali spavaju, da je previše rano, pa se brže-bolje povuče nazad, u svoj krevet, nadajući se da nikoga nije probudila.
Umiri se i uskoro opet zakunja, a dok je tonula u san, učini joj se kao da čuje škripu kreveta iz susedne sobe, korake, otvaranje ulaznih vrata.
Verovatno nije dremala dugo. Probudila se, obukla, zavirila u sobu do.
Majke nije bilo u postelji.
"Verovatno već čeprka po bašti", misli mala, i izlazi napolje.
Vidljivost je bolja, naziru se vrhovi pritki kroz poslednje pramenove magle koja se razilazi.
Mala prilazi.
Čudno.
Majka ne radi, niti šeta razgledajući boraniju.
Sedi na klupici par koraka dalje, pogurena, glave opuštene, ruku puštenih da vise preko krila.
Preko puta nje, pritke izlomljene, boranija obršćena. Nigde ni jedne zlatne minđušice.
Razdanjuje se, i mala sada jasno vidi njeno lice.
Nikakvog glasa, samo se suze slivaju niz obraze, a ramena se tiho stresu pri svakom udisaju.
Bio je to prvi put da zaista vidi majku kako plače.
Majka je plakala kada bi gledala ljubavne filmove tipa "Sjaj u travi" ili "Prohujalo sa vihorom".
Majka je plakala dok je redom iščitavala jednu po jednu knjigu iz kompleta dela Perl Bak.
Nad čiča Tomom i njegovom kolibom. Nad Igoovim jadnicima.
Majka je plakala kada je od oca trebalo dobiti nešto što otac nije bio voljan dati bez da mu se dosađuje plakanjem.
Majka je plakala kad je bila bolesna, ali ne stalno, nego samo kada bi baki telefonom pričala o tome kako je bolesna.
To je uvek bio glasan plač. Manje suza više jecaja pomešanih s uzdasima.
Bio je to, recimo, hedonistički plač. Maloj se barem činilo da na majčinom licu tom prilikom čita nekakvo skriveno uživanje.
"Eto, voli da plače,", misli mala, "kao što komšija Mile voli da peva, a nema sluha. A šta ćeš, vole ljudi.", i ne smatra da je to nešto loše, eto, dešava se i čak je pomalo i tužno (onoliko koliko je smešno) da toliko želiš da budeš u nečemu za šta jednostavno nisi rođen, fali ti talenta, pa se sve mučiš da izvedeš nešto na silu, a ispada neprimereno ili nakaradno.
"Šteta je", misli mala tih dana dok su boravili na placu, posmatrajući majku kako strpljivo uvezuje boraniju puzavicu uz pritke, "šteta što češće ne radi baš ovo. Ovo joj ide od ruke. Ovo je najlepša bašta unaokolo. Tako je mirna..."
- Sad si našao tuda da gaziš! - prodere se majka najedared na brata koji je uleteo među pritke jureći za odbeglom loptom.
Mala se nasmeje, izađe iz vikendice, sjuri se niz omanju padinu do povrtnjaka.
- De, de, podići ćemo te koje je oborio za čas - kaže majci, a ova nastavlja ljutito da gunđa sebi u bradu o nemaru, nepažljivosti, neuviđavnosti. Međutim, nakon što je mala par oborenih pritki dovela u red, nastavila je da vezuje boraniju povremeno milujući bledozelene listove.
Sledeći put kad su otišli, majka se kretala kroz taj deo bašte kao kroz kakvu čarobnu šumu. Gledala je u viseće duguljaste minđušice i uživala.
- Eeee, sad ih beremo! - rekao je brat i okrenuo se da potrči po pletenu korpu, ali ga majka uhvati za ruku i zaustavi.
- Ne još. - reče, prelazeći pogledom preko valjkastih žutih plodova. - Ne još. Sutra ćemo.
* * *
Vikendica se sastojala iz dve sobice, veće, 2x3 metra, i manje, 2x1,5 metar. Mala je spavala u manjoj, na trošnom kauču oko koga su na sve strane bile lopate ašovi krampovi i ostali pribor jer je ta manja sobica uglavnom služila kao ostava. Ostali su bili u većoj (komodica, sto i par stolica,dva kreveta).
Probudila se iz ne zna kog razloga, ustala, i pogledala kroz prozor. Nigde bašte, samo more guste beline svuda naokolo, možda upravo sviće jer se naziru beličasti pramenovi magle kako se prepliću i uvijaju ispod padine.
A onda: siluete, jedna po jedna.
Obrisi, ali jasni, elegancija skokova dugih, vitkih nogu.
Četiri srne, jedna po jedna, uskaču sleva, iz šumarka s one strane ograde, kod njih.
- Srne! - prošapuće mala ozareno, a zatim skoči iz kreveta, otvori vrata sobice uletevši u drugu, veću, i ne razmišljajući vikne:
- Srne!
Tek onda shvati da ostali spavaju, da je previše rano, pa se brže-bolje povuče nazad, u svoj krevet, nadajući se da nikoga nije probudila.
Umiri se i uskoro opet zakunja, a dok je tonula u san, učini joj se kao da čuje škripu kreveta iz susedne sobe, korake, otvaranje ulaznih vrata.
Verovatno nije dremala dugo. Probudila se, obukla, zavirila u sobu do.
Majke nije bilo u postelji.
"Verovatno već čeprka po bašti", misli mala, i izlazi napolje.
Vidljivost je bolja, naziru se vrhovi pritki kroz poslednje pramenove magle koja se razilazi.
Mala prilazi.
Čudno.
Majka ne radi, niti šeta razgledajući boraniju.
Sedi na klupici par koraka dalje, pogurena, glave opuštene, ruku puštenih da vise preko krila.
Preko puta nje, pritke izlomljene, boranija obršćena. Nigde ni jedne zlatne minđušice.
Razdanjuje se, i mala sada jasno vidi njeno lice.
Nikakvog glasa, samo se suze slivaju niz obraze, a ramena se tiho stresu pri svakom udisaju.
Bio je to prvi put da zaista vidi majku kako plače.
